ELIS BEKTAŠ: Hajrudinova ćuprija i Antina smrt

Ovaj tekst iz pera našeg kolumniste Elisa Bektaša prvi put je objavljen u beogradskom NIN-u prije više od 17 godina, a ovdje ga donosimo kao tužno podsjećanje na tragični sunovrat u koji je Jugoslavija gurnuta krajem prošlog vijeka, ali i kao opomenu da cijenu bezumlju na kraju svi plaćamo.

Fotogenični most Hajrudinov srušen je krajem ratne devedeset i treće godine, priskrbivši svojim padom u Neretvu veliku omrazu Hrvatima, kako onim iz Hercegovine, tako i onima iz Zagreba. U to vreme bio sam komandir čete u Alijinoj, kako je ovde vole zvati, vojsci, držeći položaj na verovatno najtvrđem okršajištu u Lašvanskoj dolini, pokraj nekoć neugledne, a sad neugledne i blještave kasabe zvane Vitez. Premda sam uspeo da potisnem većinu svojih sećanja iz tog perioda, veoma dobro pamtim potres kojeg je u meni izazvala vest o rušenju mosta.

Dvadesettrogodišnjak sa teretom kojeg bi trebalo da nosi tridesettrogodišnjak, pomislio sam na čas da je to kraj sveta kakvog znamo, kraj sveta u kojem čovek može imati oslonac i uporište. Razumeću mnogo kasnije da naši oslonci nisu mostovi, već iluzije i opsesije koje nosimo u sebi i radi kojih se obračunavamo sa svetom. Još se nečega sećam veoma dobro s kraja te godine. Nekako skoro u isto vreme kada je stigla vest o padu mosta, javljeno mi je i da je Ante poginuo.
Ante je bio moj prijatelj, superioran student filozofije i čovek koji je svojim besedama i svojim postojanjem ukazivao na lepotu i na njen značaj u oblikovanju sveta i pojedinca u tom svetu. Bio je plemenito biće, tek bez odvažnosti da postane pesnik, premda je bio sačinjen od najfinije građe za taj poziv, tragalački i samouništavajući. Pa su ga uništili drugi, oni moji. Negde s kraja hiljadu devetsto devedesete godine (uvek ti prokleti završeci godina) sedeli smo Ante i ja u sarajevskoj Pošti, kafani sa atmosferom berlinskih lokala 30-tih. Svratili smo tu da predahnemo, sklonimo se od kiše i sa par čašica zalijemo uspešno pazarenje nekoliko nama dragocenih i značajnih knjiga.

U dnu kafane, obešen na zidu, stajao je mali radijski zvučnik iz kojeg su krčeći dopirali rezultati prvih slobodnih i demokratskih izbora, taj dan održanih u Bosni i Hercegovini. Alfanumeričke kombinacije, skraćenice i procenti, u saopštenjima izbornih komisija pretvarale su se u magijske formule za smrt. Tišinu za stolom prekinuo je Ante, izgovarajući rečenicu koja će zauvek odzvanjati u meni: „Bog te jebo, Eli, evo nas k’o dva jevrejska studenta u Berlinu tridesettreće“!
Ta je rečenica svoju zemljotresnu snagu uskoro usmerila protiv nas dvojice. Perfidnim iluzionizmom stvarnosti bačeni smo na njen sporedni kolosek, postavši službenici onih od kojih smo očekivali da nas progone. Ante je tu službu platio životom (da, ubila ga je MOJA vojska), a ja se još uvek borim sa stidom što nisam mrtav.

Izbivajući iz Bosne i Hercegovine u vreme kada je most «svečano otvoren», nisam imao priliku gledati taj vodvilj uživo ili na televiziji. Fotografiju kloniranog mosta prvi sam put video u današnjem NIN-u. Ugledavši je, telo mi je potresao grčevit smeh, čije uzroke neću da objašnjavam. Ali sam, pored želje da se nekontrolisano smejem, osetio i još nešto, osetio sam poriv, dubok i sveprožimajući, da sednem u kakav tenk ili za kakvu velikokalibarsku haubicu i ponovo srušim tu nakaznu konveksnu građevinu, arhitektonsku bižuteriju čija je jedina funkcija da nagrđuje svet, ionako prepun grdobe i nevoljnosti. Jer, nikakav most, pogotovo ne onaj nedopuštenim magijskim obredom prizvan iz mrtvih, onaj koji je, jednom srušen postao mera udaljenosti obala koje je nekoć povezivao, ne može umanjiti tragičnost pozicije čoveka u svetu, tragičnost koja proističe iz našeg vezivanja za jednu ili drugu obalu.

Ćuprija koja je pompezno podignuta u Mostaru prošle nedelje, lopovsko je i nepristojno čeljade, rođeno da lakovernima podari iluziju kako se može i posle smrti trajati, i mučno ga je gledati kako se razmeće sećanjima koja mu ne pripadaju, povezujući dve obale manje čvrsto no što vlasnike suvenira sa motivom mosta mostarskog te drangulije povezuju sa njihovim prethodnim životima. Ja lično, uvek ću okretati glavu od tog prizora nekrofilnog, ne želeći da iz svoje utrobe vadim i ponovo zidam svoja mrtva prijateljstva. Tu su najsigurnija i najtrajnija, kao što je i most bio najtrajniji dok ga je prekrivala nabrekla Neretva.

30 jul 2004. u Skopju

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top