U sredu su mediji objavili gotovo identične naslove: Vlada usvojila Predlog zakona o referendumu kojim se ukida cenzus. O opasnim idejama, tada nacrta, koji se u julu iznenada pojavio u dopisnoj javnoj raspravi, na Peščaniku je letos već bilo reči u tekstu „Referendum napred, građani – stoj“. Iako su Srbiji u međuvremenu upućena čak dva kritička mišljenja Venecijanske komisije, a domaća stručna javnost ostala jednoglasna u zamerkama na tekst, ključna problematična rešenja su postala sastavni deo Predloga zakona.
Sa druge strane, Vlada je cinično saopštila (u istom saopštenju kojim se izjasnila o ograničavanju cene hleba) da je „na današnjoj sednici usvojila Predlog zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, koji će građanima omogućiti da efikasno ostvaruju svoje Ustavom zagarantovano pravo na učešće u vršenju vlasti putem narodne inicijative i referenduma“.
Razmere izjavljene neistine možemo uočiti analizom samo nekih od odredaba zakona – onim o licima koja imaju pravo izjašnjavanja na referendumu i narodnoj inicijativi; o punovažnosti referenduma; obaveznosti odluke donete na referendumu, kao i onih o glasanju tokom epidemije.
Pravo izjašnjavanja i pravo učešća
Ključno i najvažnije pitanje jeste – ko ima pravo da se izjašnjava odnosno učestvuje u referendumu i narodnoj inicijativi. Prema članu 3 Predloga to su osobe koje imaju biračko pravo (punoletni i poslovno sposobni građani), koji imaju prebivalište (ili boravište kod interno raseljenih lica) na teritoriji za koju se raspisuje referendum.
Međutim, isti član Predloga zakona propisuje izuzetak, odnosno omogućava da se u birački spisak upiše da će se na republičkom referendumu građanin izjašnjavati prema mestu boravišta u inostranstvu, odnosno prema izabranom mestu boravka u zemlji.
Uzaludni su bili komentari upućeni Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave koji su ukazivali na razmere moguće zloupotrebe ovakve odredbe. Naime, domaći pravni sistem poznaje isključivo pojam prebivališta (mesta stalnog boravka) i boravišta (mesta privremenog boravka), koja moraju biti registrovana kod ministarstva unutrašnjih poslova.
Izabrano mesto boravka u zemlji, a koje je svoje mesto našlo u Predlogu zakona o kome govorimo, prema važećim propisima, ne postoji. Stoga postoji ozbiljna zabrinutost u vezi sa time ko će biti ljudi koji će tražiti pravo izjašnjavanja po ovom osnovu, kao i da li će ovakav upis povlačiti duplu evidenciju u biračkom spisku. Koji državni organ i na osnovu čega će im ovo pravo odobravati, za sada ostaje nepoznanica.
Venecijanska komisija se ovim pitanjem nije detaljnije bavila samo iz jednog razloga – zbog već odlično uvežbanih diverzantskih manevara Vlade. Naime, prvim Nacrtom zakona je bilo predviđeno da bi na lokalnim referendumima pravo glasa mogli imati i vlasnici nepokretnosti, što je Komisija ocenila kao prostor za manipulaciju referendumskim rezultatom (tačka 23 Mišljenja od 24. septembra 2021).
Kako je Vlada u međuvremenu mogućnost glasanja vlasnika nepokretnosti uklonila, Komisija je ovu promenu čak i pozdravila (tačke 14 i 15 Mišljenja od 9. novembra 2021) – ne primećujući da predlagači sličan efekat postižu odredbom o izabranom mestu boravka.
Uslov za punovažnost referenduma (cenzus)
Čini se da je ukidanje uslova za punovažnost referenduma iz članova 11 i 12 Predloga, najviše uznemirilo javnost.
Važeći zakon o referendumu propisuje da je referendum punovažan ako je na njemu glasala većina građana koji imaju biračko pravo i koji su upisani u birački spisak, dok je odluka o pitanju koje je bilo predmet izjašnjavanja na referendumu doneta tek ukoliko je za nju glasala većina građana od onih koji moraju izaći na referendum da bi on bio punovažan (većina od 50%+1 birača).
Novim rešenjima se pojam punovažnosti u potpunosti ukida i predlaže da je odluka na referendumu doneta ako je za nju glasala većina izašlih građana na teritoriji za koju je referendum raspisan. Ovo rešenje bi se primenjivalo na sve referendume, bez obzira na to da li se radi o obaveznom ili savetodavnom referendumu, republičkom ili lokalnom i nezavisno od važnosti pitanja o kome se odlučuje.
U već pomenutom saopštenju, Vlada potpuno neosnovano ovakvo rešenje pripisuje neustavnosti uslova punovažnosti referenduma, te saopštava da „novi predlog zakona sadrži i brojna usklađivanja sa Ustavom, pre svega na planu ukidanja obaveznog cenzusa za izlazak potrebnog broja glasača kao uslova za uspeh referenduma“.
U obrazloženju Predloga (str. 28), Vlada još dublje tone u sopstvenu manipulaciju i navodi da član 203. Ustava, prema kome je promena Ustava usvojena ako je za promenu na referendumu glasala većina izašlih birača, pokazuje da je „jasno je da Ustav ne poznaje uslov da je za uspeh referenduma potrebno da izađe većina od upisanog broja birača, te je takvo pravno rešenje predloženo ovim zakonom“.
Najjednostavniji odgovor na ovu ujdurmu glasi – član 203. Ustava se odnosi na referendum za promenu Ustava i isključivo na referendum za promenu Ustava. Ukidanje cenzusa za ovaj konkretan referendum (kome prethodi složena skupštinska procedura, uključujući tu i dvostruko glasanje dvotrećinskom većinom glasova poslanika) ni na koji način nije predodredio sudbinu drugih referenduma. Naprotiv – član 108. Ustava je taj koji reguliše status svih referenduma i njime zakonodavac nije obavezan na ukidanje uslova punovažnosti.
Venecijanska komisija je u svom Mišljenju iz septembra (tačka 25) nažalost poverovala u argument da je „ustavnost bilo kakvog kvoruma u Srbiji upitna“. Sa druge strane, Revidirane smernice o sprovođenju referenduma Venecijanske komisije (tačka 7b) ne zabranjuju uslov punovažnosti i navode da je on prihvatljiv za „pitanja od suštinskog ustavnog značaja“.
Ova pitanja je u Srbiji bilo potrebno i nužno definisati, a na to su upozorene i Vlada i Komisija. To bi svakako mogli biti slučajevi u kojima je prema Ustavu referendum obavezan. Primera radi, u slučajevima odlučivanja o promeni teritorije jedinice lokalne samouprave ili autonomne pokrajine. Kao pitanja od suštinskog ustavnog značaja bi se mogla definisati i ona koja se tiču upravljanja prirodnim dobrima ili drugim važnim pitanjima koja mogu biti predmet referenduma. Kako to da Srbija nema pitanja od suštinskog ustavnog značaja, dobro je pitanje za vladajuću stranku.
Ukoliko postojeći predlog bude usvojen i svi referendumi budu tretirani na isti način, desiće se ono čega su se mnogi tokom ove godine i pribojavali – referendum će postati samo instrument za sprovođenje interesa vlasti, bilo da se radi o prekrajanju granica Kosova ili o sudbini državnog aranžmana sa Rio Tintom.
Trajanje obaveznosti odluke
Kao i u prethodnim slučajevima, Vlada od početka čvrsto stoji na pozicijama da se obaveznost odluke građana, onda kada se protive nekom predlogu ili aktu, proteže na samo godinu dana, nakon čega može biti raspisan novi referendum (članovi 43 i 44 Predloga). Komisija je u prvom mišljenju naglasila da bi „više poštovanja prema odluci građana bilo iskazano ako bi se sačekalo barem do sledećeg saziva Skupštine“ (tačka 54 Mišljenja od 24. septembra), a isto je konstatovano i u tačkama 42 i 43 Mišljenja od 9. novembra.
Drugim rečima, period od četiri godine bi trebalo da bude minimalna garancija poštovanja odluke građana na referendumu, izuzev ako sami građani ne zatraže ponovno izjašnjavanje. U suprotnom, vladajuće stranke će na godinu dana ponavljati referendume o pitanjima koja su im važna, do poželjnog ishoda.
Glasanje u posebnim situacijama
Na kraju, ali možda i najvažnije: Predlog u članu 39 omogućava da, kada se usled elementarne nepogode, epidemije ili drugih razloga glasanje na pojedinim glasačkim mestima ne može sprovesti po pravilima zakona, a da se time ne ugroze bezbednost i zdravlje glasača – budu propisana posebna pravila o biračkim odborima, glasanju, čuvanju izbornog materijala i utvrđivanju rezultata.
U obrazloženju predloga izostaju razlozi koji bi ovakav predlog učinili neophodnim.
Domaća stručna javnost je isticala da je ovakvo rešenje protivno ustavom garantovanim izbornim pravima birača koja mogu biti zaštićena samo zakonom, a ne i aktima niže pravne snage. Takođe, isticali smo da se izborna prava mogu suspendovati samo tokom vanrednog stanja, što je i bio slučaj tokom vanrednog stanja proglašenog 2020.
Venecijanska komisija je Vladi vrlo jasno, dva puta, stavila do znanja da je ovakvo rešenje neprihvatljivo – tačkom 74 Mišljenja iz septembra i još detaljnije tačkom 55 Mišljenja iz novembra u kom se navodi da ograničenje osnovnih prava mora imati zakonski osnov i da mora biti proporcionalno.
Primena predloženog rešenja o glasanju u posebnim situacijama nas može dovesti u još jednu izbornu (odnosno referendumsku) kataklizmu. U njoj se neće znati po kojim pravilima se sprovodi referendum tokom epidemije; gde se primenjuju opšta, a gde tzv. posebna pravila; kako se vrši odabir ovakvih različitih režima; kako se utvrđuje da li su ugroženi bezbednost i zdravlje birača, itd.
***
Nakon svega navedenog, kao gnusna laž odzvanjaju reči Vlade da se „novim zakonom otklanjaju nedostaci niza rešenja iz važećeg zakona, zbog kojih su građani institute referenduma i narodne inicijative u praksi retko koristili“. Ako su ih do sada retko koristili – od sada će to raditi još ređe ili nikada. Ako je to bio cilj Predloga, on će svakako biti postignut.
Imajući u vidu da se radi o zakonskoj intervenciji velikog obima i mogućih posledica, treba ipak reći da ništa nije gotovo – dok nije gotovo. Građani, ovih dana pobunjeni iz drugih razloga, mogli bi da se pojave pred Skupštinom onda kada Predlog zakona bude na dnevnom redu i postave jednostavno pitanje. Ko je ovde glavni – vi ili mi?
Izvor: Peščanik.net, 12.11.2021., Foto: Pixabay