VOJISLAV DURMANOVIĆ: A svezanog je lako pogubiti…

Svakog 11. novembra mi imamo unikatnu mogućnost da sa visine proteklih godina bacimo pogled u srpsku i istoriju svih južnih Slovena pokušavajući da procenimo dimenzije i značaj veličanstvene pobede srpske vojske u Velikom ratu. Gedže u opancima na neoklasicističkim ulicama južne Austrije i Mađarske, borci slavom ovenčane, ali iscrpljene i desetkovane vojske koja se rasplinula od Đevđelije do Triglava mora da su ličili na talibane u srcu umiruće imperije. Pobeda – jedna za sve, apsolutni događaj jugoslovenske istorije i posle više od jednog veka nije izgubila svoj sjaj nastavljajući da puni srca ponosom i radošću, a njena vrednost za sve naše ljude ostaje neokrnjena i neiscrpljena bez obzira na revizionističke trendove u zemljama nekada jedinstvene nam otadžbine i nastojanjima da se njen epohalni značaj relativizuje i kompromituje.

Nametanje Dana primirja između imperijalnih sila umesto našeg Dana pobede srpskog oružja koje je donelo slobodu porobljenoj balkanskoj braći u vreme kada nemačka hegemonija u Evropskoj uniji ispunjava sve ambicije Hoencolerna pred njihov poslednji pohod, hrvatska nastojanja da se jugoslovensko ujedinjenje prikaže kao rezultat diplomatskih igara i austroslavističkih fantazija katoličkih sveštenika, a ne kao istinski smisao srpskog milionskog žrtvovanja, percepcija srpske vojske kao okupatorske u Crnoj Gori pod drljevićevskom antijugoslovenskom parolom Nikad više 1918, lament sarajevskih austrofila nad pogibijom tobože trudne Sofije od seljačkog teroriste Principa i austrougarskom multikulti civilizacijom, makedonsko izbeljivanje istorijske istine o zverstvima bugarskog okupatora – sve je to deo napora srbofobnih politika poniklih iz antijugoslovenskih separatizama u kompradorskoj službi. Nezvani neka šute, napisao je u svom mladalačkom tekstu naš nobelovac odgovarajući na klevete i prenemaganje hrvatske malograđanštine, a nezvani i posle sto godina dižu larmu na ruševinama jugoslovenske civilizacije i vrednosti decembra 1918. u beskrajnom lovu na veštice velikosrpske ugrozbe.

S druge strane, puno je rupa u srpskom kolektivnom pamćenju koje su progutale uspomenu na našu braću po oružju. Ne smemo sebi dozvoliti da nešto pamtimo, a nešto zaboravljamo. Pamtimo li nadljudski heroizam muslimanskih branilaca Beograda od invazijske armade pod komandom Šemse Midovića i posadu borbenog čamca Pobeda? Sećamo li se impresivnog junaštva muslimanskih boraca u odredima vojvodi Vuka i Duleta? Čuvamo li uspomenu na Čehe, Italijane, Francuze, Irce, Hrvate i druge Jugoslovene koji su u dobrovoljačkim legijama i korpusima ratovali na strani Antante, kao i na članice i članove misije Crvenog krsta? Pamtimo li vidovdanske heroje i mučenike, sećamo li se i gajretovaca umorenih u Aradu? I njihova borba i životi bili su cena slobode – njihovog slobodarskog duha međunarodne solidarnosti moramo se zauvek sećati sa čašću i zahvalnošću.

Albanska golgota 1915. bila je suočavanje sa granicama čoveka, života i smrti. Srpski ratar i ratnik u bespućima Prokletija, daleko od njive i šljive, suočen sa urušavanjem svega što je bio i slomom svega što je preostalo, sa jasnom potrebom da se, u ime mrtvih drugova i pokošene mladosti za nova pokolenja izgradi novi život, nosilac velike pravde, novembarskog proleća koje će procvetati ne bilo kakvim životom, već onakvim kakav je u dan svoje nužnosti (Miljković) prorekao Andrićev Nikola Glasinčanin – naša Amerika u kojoj se mnogo i pošteno radi a dobro i slobodno živi, u duhu srpskog pijemontizma (Slobodija u opisu Hasana Repca) koji se od mladobosanskog idealizma pretvorio u političku realnost, ispunjeno proročanstvo – She’s Liberty and she comes to rescue me. Život ispunjen smislom, čovečnošću, srećom i radošću na kraju dugog lutanja kroz maglu između klanja i oranja. Jugoslovenska država izgrađena je pomoću tog iskustva koje je srpski narod pronelo kao markantnu pojavu na svetskoj pozornici, uvažavanog i voljenog kao nikada u svojoj istoriji – mezimca svetske slave.

Iz perspektive te izvorne vidovdanske etike Ratko Mladić , čiji je sramotni mural u Njegoševoj u centru Beograda proizveden u amblem Vučićevog režima, je nedostojna i bahata kukavica koja je, napavši izmrcvarenu bošnjačku enklavu višestruko nadmoćnijim snagama, naredila masovno pogubljenje svezanih ljudi (a svezanog je lako pogubiti… spevao je vladika Rade) ili, u najboljem slučaju (koji ironično priželjkuju njegove nemušte apologete), opasan luđak i duboko nesposoban oficir bez blagog pojma o logistički izuzetno složenim i zahtevnim operacijama koje mu članovi njegovog generalštaba preduzimaju iza leđa, i kao takav zreo za preki sud.

Tu nema mesta za vatabautizam, jer suština vidovdanskog etosa je u nemirenju sa opresijom i zločinom po svaku, pa i najvišu cenu, i tu nema “i oni su”… izgovora. Ako zaista verujemo u nebesku, jevanđeosku, Srbiju svetog kneza Lazara i da čast i bruka žive dovijeka, onda je svako poređenje i ravnanje prema postupcima njoj nedostojnih neprijatelja blasfemično.

Avaj, zaborav, aljkavost i nedostatak samopoštovanja oduvek su bila srpska posla. Ruku na srce, većina mrtvih Srba u dvadesetom veku bila bi mrtva sa ili bez Jugoslavije – utešno je jedino saznanje da je više od milion naših sunarodnika rasulo kosti od severnoafričkih obala do Solunskog fronta za državotvorni koncept nešto ozbiljniji, plemenitiji i uspravniji od rijaliti kneževina i ciničnih političkih viceva od postjugoslovenskih antidržavnih tvorevina i protektorata u kojima je sve podređeno besciljnom preživljavanju na vlasti od izbora do izbora. Ognjište 1914. zapaljeno Principovim hicima kao jugoslovenskom Bostonskom čajankom (hvala Muharemu Bazdulju na toj analogiji) na čijem žaru će se vekovima moći ogrejati još ne dogoreva.

Do nas je jedino prastara vidovdanska dilema, pomalo slična Marksovoj dijalektici iz 18. brimera – od lovorovih venaca do kala zločinstva i izdajništva pod istom kapom i simbolima, izdaja proklamovanog uzvišenog principa, moralni kapital srozan i prokockan, dakle junačko dostojanstvo i rizik koji za sobom nosi nasuprot oportunom svođenju sebe na meru zlikovaca. Zatvorski stihovi Marka Perina koji se pogrešno pripisuju Gavrilu Principu glase: I grobovi naši Bečom će se borit/Po dvorovima šetat i plašit gospodu./A grobovi naši Evropi će zborit/Jugosloven mora dobiti slobodu. Ili centar (po)nov(n)og okupljanja krunisanog novim novembrima ili pakao bezumlja i beznađa u samici naroda, na večitoj periferiji surovog postmodernog ludila.

Piše: Vojislav Durmanović za Preokret, Foto: Društvene mreže

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top