Vladajuća koalicija kancelara Olafa Šolca, simbolično nazvana “semafor”, na najbolji mogući način oslikava zemlju koja ne uspeva da odluči u kom smeru da krene i kako da definiše samu sebe, u evropskim i u planetarnim razmerama. Nemačka, jednostavano, ne želi da odluči ili otvori karte, dokle god im ide dobro. U Berlinu znaju, da će, pre ili kasnije, morati da prelome, ali žele da odlože trenutk odluke, koliko god budu mogli.
Medeni mesec socijaldemokrata, zelenih i liberala, će trajati relativno kratko. Evropsku uniju čeka godina velikih preloma, pogotovo u dve od tri najvažnije zemlje, Francuskoj i Italiji. Ostanak Emanuela Makrona u Jelsejskoj palati i Marija Dragija u palati Kiđi otvoriće vrata za federalizaciju EU što će neizbežno dovesti do pucanja odnosa na liniji socijaldemokrata i zelenih sa liberalima u Berlinu.
Scenariji sa izlaskom sa političke scene Makrona i Dragija i evntualni ulazak suverenista i populista na vlastu Parizu i Rimu bi izazvao zemljotres takvih razmera da ni nemačka raznorodna koalicija ne bi mogla da ostane na nogama.
Kancelar Šolc i predsednik Savezane republike Valter Štajnmajer pripadaju partiji Vilija Branta, kreatora tzv. “Ostpolitik” (istočna politika) i Gerharda Šredera, intimnog prijatelja ruskog predsednika Vladimira Putina. Vicekancelar Robert Habek i šefica diplomatije Analena Berbok su lideri Zelenih čija se politika bazira na borbi protiv kleptokratskih i diktatorskih režima, kakvi su ruski i kineski. Kristijan Lindner, prvi liberal na čelu ministarstva finansija Savezne republike posle 55 godina, za razliku od koalicionih partnera ne samo da nije evroentuzijasta nego je gotovo evroskeptik, apsolutni protivnik federalne EU i barjaktar tzv. ordoliberalizma.
Angela Merkel je ostavila Nemačku u daleko boljim uslovima i poziciji nego što ju je zatekla pre 16 godina, patentirajući politiku ekonomske supersile koja ne želi da preuzme geopolitičku odgovornost a ni da podeli svoje bogatstvo sa onima koji su doprineli da se obogati i postane prva ekonomija u Evropi i četvrta na svetu.
Iz programa trojne koalcije se jasno vidi da Berlin ne želi da pravi revolucionarne zaokrete. Uostalom, kancelar Šolc je pobedio na izborima predstavljajući se kao muška i socijaldemokratska verzija Angele Merkel.
Nemačka će dok god bude mogla održavati privilegovane ekonomske i trgovinske odnose sa Kinom trpeći pritiske Sjedinjenih Američkih Država do podnošljive izdržljivosti. Berlin neće prekinuti preferencijalni kanal saradnje u industrijskom i energetskom sektoru sa Moskvom koliko god se Vašington tome protivio. Naravno, sve dok Rusije ne napravi poteze koje nije moguće tolerisati, kao što bi bila invazija na Ukrajinu.
Istovremeno, Savezna republika će nastaviti da bude kredibilan partner SAD u Evropi i na planetarnom planu. Nastaviće i duplu igru sa Francuskom, generalno će podržavati ideju federalizacije Evropske unije a u suštini će koristiti svaki dobar motiv da je razvodni ili uspori.
Šolc i njegovi koalicioni partneri vrlo dobro razumeju da Nemačka neće moći u nedogled da skriva ili mimetizuje svoje ambicije preko EU, ili da bude korisnik američkog i NATO bezbednosnog kišobrana a da produži da realizuje svoje ekonomske interese sa Rusijom i Kinom. Baš kao što neće moći da nastave igru u kojoj su hegemon kada im to odgovara da realizuju svoje nacionalne interese a da ne priznaju tu ulogu kada treba da preuzmu odgovornost i kada njihovi građani treba da plate cenu hegemonske pozicije.
Vreme zavetrine u kojoj Nemačka Angele Merkel obezbeđivala benefite za sebe i svoje građane u gotovo svakoj situaciji je na isteku. Nije isključeno da lideri “semafor” koalicije puste druge da odluče umesto njih, ili da se prilagode dogovorima velikih planetarnih igrača. Šolc će, kao i Merkelova, reagovati samo da spreči neko rešenje koje je u direktnoj koliziiji sa interesima Nemačke, kao što je bila ideja o podeli Kosova, bez snaga da ponudi neko drugu soluciju koja nije puko kupovanje vremena kroz nastavke pregovora i održavanja statusa kvo.
U tom kontekstu, za Vašington je veoma pozitvna vest što je liderka Zelenih Analena Berbok ministarka spoljnih poslova. Berbok i njena stranka zagovaraju dva nepomirljiva cilja na međunarodnom i unutrašnjem planu: na jednoj strani ljudska prava i ekološka tranzicija a na drugoj kvalitet života i blagostanje za građane Nemačke. Ako neko želi da se suprotstavi Kini, Rusiji, Turskoj i drugim diktatorskim i autokratskim režimima mora da bude spreman da plati skupu cenu, uključujući i pad životnog standarda i benefita vlastitih građana. Budući da u Nemačkoj nijedna politička partija nije spremna da plati tu cenu, a najmanje Zeleni, Savezna republika će ostati geopolitički mastodontski biljojed među mesožderima različitih veličina.
Zato će Berbok biti savršen partner Stej departmenta. Insistiraće na ljudskim pravima, ekološkoj tranziciji, borbi protiv korupcije i za pravnu državu a da bi bila ozbiljno svhaćena moraće da se poziva implicitno ili eksplicitno na SAD.
U Moskvi i Pekingu nisu previše zabrinuti zbog imenovanja Berbokove jer se u poslednje dve decenije ustalila praksa u međunarodnim odnosima da sve najvažnije dosijee i pitanja tretiraju i rešavaju šefovi država ili vlada. Ministri spoljnih poslova mogu da dobace najviše do pripreme sastanaka ili spremanja terena ili ambijenta za donošenje odluka državnih lidera.
Berbokova i Zeleni su već napravili veliku uslogu Vašingtonu s najavama da će premestiti nuklarno naoružanje i nuklearne rakete iz Nemačke u Poljsku i druge istočnoevropske članice NATO. U postignutom koalcionom sporazumu nema ni reči o preseljavanju nuklearnog arsenala ka istoku, ali su najave bile dovoljne da doliju ulje na vatru u ukrajinskoj krizi i rasplamsavanju ruske paranoje od novog širenja NATO-a na istok.
Druga važna karakteristika nemačke spoljne politike je uloga industrijalaca. Za razliku od planetarnih sila koje koriste ekonomiju, finansije i trgovinu u političke svrhe i za geopolitičke ciljeve, u Nemačkoj je spoljna politika u službi industrijalaca i njene ekonomije.
Tolerisanje jačanja autokratskih i kleptokratskih snaga u Poljskoj i Mađarskoj u EU, ili Srbiji u okviru Starorg kontinenata, nije deo realizacije geopolitičkih ciljeva Berlina već pragmatična upotreba politike za sprovođenje interesa velikih nemačkih kompanija. Razmena između Nemačke i Poljske iznosi blizu 125 milijardi evra. U Mađarskoj nemačka industrija, uključujući i automobilsku, zapošljava nekoliko stotina hiljada radnika. U Srbiji nemačka preduzeća obezbeđuju posao za više od 70 hiljada ljudi.
Dakle, možemo očekivati da će Berbokova imati oštriji rečnik prema zvaničnom Beogradu i režimu Aleksandra Vučića, ali je naivno verovati da će doći do drastičnog zaokreta u odnosima, tim pre što će Vučićev glavni sagovornik biti Šolc a garanti veliki industrijalci.
Izvor: nova.rs, Foto: Društvene mreže