ENDRJU ŠENG I KSIJAO GENG: Američka hegemonija je završena

Sledeće godine će se navršiti 50 godina otkako je američki predsednik Ričard Nikson otputovao u Kinu da se sastane sa predsednikom Komunističke partije Kine Maom Cedungom i kineskim premijerom Džou Enlaijem – što je veliki korak ka obnavljanju odnosa posle decenija otuđenja i neprijateljstva. Pola veka kasnije, napredak koji su pokrenuli skoro je izgubljen, a za to je delimično kriv američki predsednik Džo Bajden.

Ideološke razlike između Sjedinjenih Država i Kine 1972. nisu mogle biti veće. Ali obe strane su prepoznale ogromne prednosti detanta. Izolacijom Sovjetskog Saveza ubrzali su kraj Hladnog rata. Omogućavajući Kini da usmeri svoj fokus na miran ekonomski razvoj, oni su podsticali globalni prosperitet u decenijama koje slede.

Zahvaljujući velikoj radnoj snazi i obilnom zemljištu, Kina je postala proizvodna elektrana, omogućavajući međunarodnim firmama da smanje svoje proizvodne troškove i isporučuju pristupačniju robu potrošačima. Vremenom su kineski prihodi rasli, a jeftina proizvodnja je počela da se seli negde drugde. Ali ekonomski napredak Kine – posebno rastuća potražnja sa njenog ogromnog domaćeg tržišta – nastavio je da koristi ostatku sveta.

U stvari, kao što su istakli Čarls Gudhart i Manoj Pradhan, svet duguje Veliku umerenost – period smanjene makroekonomske volatilnosti koji je trajao od 1980-ih do 2007. – uglavnom integraciji Kine u globalnu ekonomiju. SAD su u ovom periodu pobrale bogatu nagradu od uspona Kine.

Ali SAD su takođe napravile nekoliko strateških grešaka. Kraj Hladnog rata dao je zemlji priliku bez presedana da ažurira svetski poredak za eru definisanu novim izazovima i rivalstvima. Ali, kao što je Ričard Has žalio, prokockala je tu priliku, umesto toga posvetila se – i 8 triliona dolara – ratu protiv terorizma koji je imao manjkav dizajn i neuspeh u praksi.

U međuvremenu, SAD nisu uspele da se prilagode promenljivoj globalnoj ekonomiji. Kada su milioni Amerikanaca izgubili posao u proizvodnji, krivili su trgovinu, posebno sa Kinom, iako je tehnologija igrala daleko veću ulogu. Pad prihoda srednje klase i rastuća nejednakost pogoršali su nezadovoljstvo.

Finansijska kriza iz 2008. ove frustracije je preterala. Osim što je istakla potpuni neuspeh vlade da drži finansijski sektor pod kontrolom, kriza je pokazala da pozicija Amerike na vrhu globalnog ekonomskog poretka više nije neprikosnovena. Dok su SAD izazvale krizu i pretrpele recesiju, rast Kine nikada nije pao ispod 6%, a masivni paket podsticaja ove zemlje iz 2009. pomogao je da podstakne globalni oporavak tako što je podstakao cene roba.

Donald Tramp je osvojio Belu kuću 2016. osetivši – a zatim podstaknuvši – rastuće strahove i frustracije birača, i prikazavši gubitak američkog primata kao egzistencijalnu pretnju za koju je kriva Kina. Ali daleko od toga da „ponovo učini Ameriku velikom“, Tramp je dodatno narušio globalni položaj zemlje odustajanjem od obaveza, otuđenjem saveznika i neuspehom da osmisli ništa blisko koherentnoj strategiji za suočavanje sa zajedničkim izazovima. Njegov kontraproduktivni trgovinski rat sa Kinom je primer za to.

Ipak, Tramp jedva da je bio usamljen u gledanju na Kinu kao na veliku pretnju koju treba obuzdati. Toliko je postalo jasno pod Bajdenovom administracijom, koja je, uprkos tome što je preokrenula mnoge druge Trampove politike, zadržala tvrdu liniju prema Kini, pa čak i pokušava da stvori koaliciju demokratija da je obuzda.

Nakon Trampove burne četiri godine na vlasti, Bajden je imao priliku da osmisli resetovanje, konstruktivno se angažujući sa Kinom, kao i sa Rusijom, kako bi shvatio kako da upravlja multipolarnim svetom. Umesto da ga iskoristi, on je stvorio osećaj da će zemlje možda morati da izaberu stranu u rivalstvu između SAD i Kine.

Imajući u vidu narušenu globalnu reputaciju Amerike, Bajden bi mogao otkriti da ovaj pristup ne daje sasvim povoljan ishod. Čak su i evropske sile dale blaži ton prema Kini – sa kojom održavaju ključne ekonomske veze – i izrazile su želju da izbegnu previše militarizovanu strategiju.

Svidelo se to SAD ili ne, multipolarni poredak je na mnogo načina već ovde. Kao što pokazuju nedavne studije Harvardovog Belfer centra, Kina brzo sustiže SAD u pogledu tehnologije i vojnih sposobnosti, iako SAD i dalje vode u finansijama, istraživanju i razvoju, obrazovanju i pristupu globalnim talentima.

Štaviše, za razliku od Hladnog rata, vodeće globalne sile – posebno SAD i Kina – su ekonomske kolege. Kao što je pokazala RAND studija iz 1988. godine, BDP Sovjetskog Saveza dostigao je vrhunac od 60% američkog BDP-a 1977. Dok je Sovjetski Savez trošio 15-17% BDP-a na odbranu – tri puta više od udela u SAD – njegov prihod po glavi stanovnika iznosio je samo polovina američkih.

Nasuprot tome, Kina i Rusija zajedno čine oko 77% američkog BDP-a u sadašnjim dolarima i 137% po paritetu kupovne moći. Štaviše, SAD su opterećene dugom, koji je narastao na 29,2 biliona dolara. Na 122% BDP-a.

Nemački državnik iz devetnaestog veka Oto fon Bizmark primetio je da je u svetskom poretku kojim dominira pet država uvek poželjno biti deo grupe od tri. Kako je istakao bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer, to implicira da u poretku tri zemlje treba želeti da bude u grupi dve.

Umesto da se izoluju otuđenjem Rusije i Kine, SAD bi trebalo da se angažuju sa njima kao sa jednakim – najhitnije da razjasne osetljiva pitanja koja se odnose na tampon zemljišta i granice. SAD treba dobro da razumeju zašto je Rusija toliko zabrinuta zbog ulaska Ukrajine u NATO i zašto Kina neće prihvatiti bilo kakvu deklaraciju o nezavisnosti Tajvana ili njegovu militarizaciju od strane stranih sila. SAD neće tolerisati sovjetske rakete na Kubi 1962, zar ne?

Američka hegemonija je završena. Ali stabilan globalni odnos snaga je dostižan. To je Bajdenov potez.

Endrju Šeng, istaknuti saradnik na Azijskom globalnom institutu na Univerzitetu u Hong Kongu, član je Savetodavnog saveta UNEP-a za održive finansije. Ksiao Geng, predsednik Hongkonške institucije za međunarodne finansije, profesor je i direktor Instituta za politiku i praksu na Finansijskom institutu Šenžen na Kineskom univerzitetu u Hong Kongu, Šenžen.

Pišu: Endrju Šeng i Ksiao Geng za Project Syndicate, Foto: Ilustracija: Amerika, Bodljikava žica / Pixabay

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top