Godine 1236. na današnji dan stigla je vest da je u Trnovu usnuo u Gospodu Sveti Sava, najveći i najlepši vizionar, sanjar, dalekovidi revolucionar velike trudbenosti, doslednosti i vernosti svojim idealima. Posebno obdaren organizatorskim sposobnostima. Кarakterišu ga otvorenost za pozitivne uticaje civilizovanog sveta, kao i borba protiv zloupotrebe moći. Bilo je veoma značajno što Sava Nemanjić u svojoj misiji našavši se na raskrsnici, nije pošao, kako kaže Božidar Кovačević, ni latinskim, ni vizantijskim drumom, nego je našao najpraviju, najsigurniju stazu, koja će voditi njegovu zemlju ka svetosti i dobru.
Sanjala sam noćas bezgranično purpurno-plavo nebo i kako do tog neba samo jedne lestvice vode i rastu. I razmišljam kako je lepo na tim visinama biti. U meni samo pulsiranje nesaznatnih prostora dok promiču komete. Jedna po jedna lestvica pucketa zvukom škripe snega u beskrajnoj melodiji uz gromoglasnu pesmu Isaije Srbina. Кroz zatvorene očne kapke prodire svetlost koja me nagoni da progledam, i ne vidim više samo očima, već gladnim srcem gutam treperave odraze srpskih svetitelja.
Podižem pogled ka nebeskom svodu načičkanom srpskim vezom, svetlucavim nitima prošlosti. I vidim Svetionika Savu kako obasjava bespregledna bespuća mog roda. Sve oči su bile uprte u njega i svi su želeli da ga u stopu prate. I svi su tu, u tom mom snu, otac njegov Simeon Mirotočivi, i brat Sveti Stefan Prvovenčani, i naslednik na prestolu njegovom Sveti Arsenije, i potomci njihovi iz svete loze Nemanjića, i prethodnik njihov Sveti Jovan Vladimir, i car Lazar i sveti iz Loze Brankovića. Vidim još i Jelenu Anžujsku, Jefimiju, Evgeniju i mati Angelinu. Svetog Vasilija Ostroškog i Petra Cetinjskog, i dečaka Stanka i sve sveštenomučenike postradale od Turske ruke, i one postradale u novije vreme u Jasenovcu i u strašnim ratovima, i novoprojavljene bogoslove Nikolaja Lelićkog, i Justina Ćelijskog i još mnogi od sunarodnika naših. I oni nas leče i čuvaju od nas samih, brišu i ublažavaju stradanja i vajaju puteve. I mi rastemo, i jezikom srpskim, a ne grčkim govorimo. I svoju Crkvu i zemlju imamo. U toj zemlji smo prohodali, progovorili, ona je naša prva pripadnost.
I vidim kako se glad za znanjem prenosi kao virus, i mi narušavamo uspostavljene rutine i pravila i svakom novom pobedom nad sistemom smo sve jači i veći. Granice i zidovi se ruše jer poredak u kojem su neki slabi robovi, a drugi slobodni i moćni ne opstaje pred svetošću. I nismo više zarobljenici vlastitih zabluda, jer umemo granice u glavama da pomeramo.
I još u tom mom snu naša srednjovekovna istorija nije služila da nadomesti nedostatke političke stvarnosti niti je postojala zloupotreba nacionalističke kulture sećanja. I mislim kako bismo na zemlji možda mogli da ga nanovo rodimo?
Dok bude nas Sveti Sava će biti deo našeg sećanja, biće živ, jer svako je živ dok ga se drugi sećaju. On nije samo istorija, nije samo lekcija na času, nova nastavna jedinica, ikona na zidu učionice, poglavlje u udžbenicima, nije motiv serija i knjiga. I on će tako za nas bivati sve lepši u našim dušama, jer on nije ideologija, romantizovana priča o nekim prošlim vremenima. On je sećanje na sve ono što smo mogli da nemamo, na ono što danas imamo, naša neraskidiva veza sa nama samima. On je naša pobeda i naša istorija, a ko nema istoriju, ne može ni da razume.
Mnogo vekova će još proći i prošlo je od njegovog odlaska, a mi mnogo toga još naučili nismo i onda se čudimo što ni o životu ništa ne znamo. Nadam se da ćemo u tom svetu u koji ćemo se svi preseliti gledati lice Svetog Save kako i dalje drži svoje knjige. A do tada, možemo da čitamo i da učimo, da ga čuvamo i prenosimo ono što je učio, jer živimo u svetu kukavičluka, to ste, sigurna sam, već i sami osetili. Jer ovaj san nije ništa drugo do hiperbola zatečenog stanja u svrhu buđenja.
Piše: Jelena Petrović
Foto: Preokret