Svake godine stotine hiljada turista sjate se u prestoncu Grčke. Atina je živ, zanimljiv grad od pet miliona ljudi i mnogo toga u ponudi. Iako ponosno nosi etiketu “kolevke zapadne civilizacije”, stara boginja ima mnogo orijentalniji šmek nego što bi to većina pretpostavila. Kao metropola koja pokriva ogromnu površinu i bezbroj naselja, od kojih gotovo svako može da funkcioniše kao gradić za sebe, Atina je suviše raznovrsna i puna iznenađenja da bi se mogla lako kategorizovati.
BELI DŽIN
Još od detinjstva bio sam očaran Grčkom, čak i pre nego što sam je prvi put posetio. Ovu neobjašnjivu ljubav volim pravdati činjenicom da sam se nekih petnaestak dana u majčinom stomaku ljuljuškao po ulicama Atine, drevne Olimpije i Epidaura. Ipak, verovatnije zvuči da je sve počelo sa antičkim mitom o Ikaru i Dedalu, kojeg mi je otac, na moje insistiranje, iznova i iznova prepričavao svako jutro na putu ka obdaništu.
Tek kasnije sam zapravo uvideo koliko se poetično grčka stvarnost prepliće sa drevnim mitovima, čak i danas. Helenski gradovi i sela plutaju kao planete negde u vremenu i prostoru, u nekoj iluzornoj dimenziji.
Prema ljudima koji naseljavaju ovaj maleni, zgusnuti kosmos, tokom godina sam razvio naklonost i poštovanje. Grci su temperamentan i strastven narod, obdaren znatiželjnim i kritičkim umom. Iako nije dobro generalizovati, verujem da neke vrline kao što su velikodušnost, otvorenost i izvesna mudrost lakoće življenja, koje izumiru velikom brzinom širom sveta, i dalje žive u ovoj zemlji na Balkanu.
U središtu te neobične galaksije nalazi se beli džin – Atina. U pogledu veličine, ona je za Grčku nešto kao gigantska zvezda Alkiona za sazvežđe Plejada1. Ona je dom gotovo polovine populacije zemlje i iz godine u godinu nastavlja da raste.
Mediteranska vrelina, sveprisutna prašina iz Afrike, siromaštvo i luksuz, ulični haos i meditacijska mirnoća parkova, herojska prošlost i anarhična sadašnjost – sve ovo sudara se na ulicama najsunčanije evropske prestonice i formira usijano jezgro grčkog univerzuma.
VISOKO MEĐU OLIMPLJANIMA
Tišina je odavno prognana sa drevnog “Brda muza”2. Sve bruji i zuji, a i sama zemlja kao da vibrira od gradske vreve ispod. Belina se širi daleko koliko se pogled pruža, izranja iz mora i pokriva celu dolinu, čvrsto zarivajući kandže u podnožja okolnih planina. Dok vijuga između brda presijava se na svetlosti, kao zmija koja je izašla iz vode i gleda gde da pobegne. Njeno srce lupa ekstatičnim ritmom.
Sa mesta koje nosi ime Pniks otvara se zadivljujući pogled na Akropolj. Nije slučajno da se baš na ovom vidikovcu sastajala skupština antičke Atine. Blago onom koji gledajući današnje ruine uspe u svom umu da otputuje kroz vreme i doživi divljenje i osećaj odgovornosti koje taj prizor mora da je izazivao. Stari su znali da možda nigde na svetu ne postoji nešto slično.
Danas se odavde mogu videti horde turista kako se uspinju uz strmu padinu drevnog utvrđenja. Zahvaljujući njima, mnogo je lakše zamisliti kako je juriš na Akropolj mogao da izgleda pre nekih dve hiljade godina.
Dole na kapijama, rezervne jedinice su usko raspoređene i čekaju svoj red za napad. Trupe koje su unutar opsadne zone uglavnom su u labavoj formaciji, ali dosledno prate komandata jedinice koji se može raspoznati po kačketu i zastavici iste boje. On je jedini koji nije opremljen uobičajenim naoružanjem. Oni koji su stigli do Propileje, odnosno predvorja tvrđave, do sada su već isukali svoje telefone i fotoaparate i polako se probijaju ka unutrašnjosti kompleksa gde je borba najžešća. U opštoj pometnji neki pokušavaju da se povuku nazad na bezbedno, dok drugi, očigledno izgubljeni usled komešanja, besciljno lutaju po okolnim padinama, pohodeći ruševine gimnazije i Dionisovog teatra. Kako se nad gradom spušta mrak, juriš popušta, opsada se podiže da bi na kraju sve potpuno utihnulo… Do sutra.
Nedaleko od Akropolja, Sunce polako tone u Egejsko more iza Pireja i Salamine. Prizor koji se, za razliku od dela ljudskih ruku, ne kvari sa godinama, naročito ako se konzumira sa brda Likavitos. Ono se izdiže iznenada iz zemlje, kao zelena rotonda sa žutom kamenom kupolom, na čijem se vrhu nalazi cvetno, mermerom popločano dvorištance sa crkvicom u tipičnom kikladskom stilu. Iako harmoniju ovog mesta takođe narušavaju “napadi horde”, samo malo niže lako je pronaći osamljen gaj, tik ispod linije stenja i kaktusa.
Na praćkomet odatle, u senci Likavitosa leži manje, ali ništa simpatičnije brdašce Strefi. Sa njegovih vrhova, koji plešu pedalj iznad krovova i gradskih svetala, silazi se starim stepenicama kroz gusto granje limuna.
PESNICE GORE
Ma koliko ova šuma bila miomirisna, spust sa Strefija za jedne je ulazak u raj, a za druge silazak u pakao… Dobrodošli u Eksarhiju.
Prašnjava i ižvrljana, ponekad preteća, ali uprkos svemu šarmantna Eksarhija, preko dana je dom studenata, umetnika i imigranata iz celog sveta u potrazi za jeftinim smeštajem. Noću, ona je jedna od nezaobilaznih stanica “andergraund” ekipe.
Naselje je, inače, i sedište grčkih anarhista, pokreta koji čitavom kraju daje specifičnu notu. U Eksarhiji je na snazi nepisani zakon, utvrđen red stvari koji se razlikuje od onoga što važi spolja. Pravilima se pokoravaju oni koji žele da postanu deo kolektiva čiji je cilj nešto više od pukog preživljavanja na marginama društva.
Trg Eksarhion, po kojem naselje nosi ime, centralno je mesto okupljanja za druženja, performanse, proteste i nerede. Oko njega se granaju uzane i jednosmerne uličice koje su kao krčag mešanja kultura i ideja, svih nacija, vera i generacija. Ljudi različitih profila sastaju se na ovom mestu gde kao da dolazi do energetskog pražnjenja koje i sam vazduh čini naelektrisanim.
Eksarhija već decenijama gaji slobodarski duh otpora i pobune. Od 1973. godine, tačnije, kada je kulminacija ustanka studenata dovela do pada vojne hunte, nakon što su vojnici tenkovima uleteli u obližnji Politehnički Univerzitet u Atini. Ova inicijalna varnica oblikovala je budući karakter kvarta.
Iako je kraj prosto pun raznolikih barova, ulične umetnosti, komunalnih akcija, galerija i izložbi – ukratko, svega što neko može da poželi od alternativne kulturne scene – i dalje je moguće pronaći pregršt besplatnih događaja i malenih restorana koji nude fantastičnu hranu za izuzetno male pare. Za poslove koji žele da opstanu u Eksarhiji, zajedništvo mora biti ispred profita, inače im verovatno sledi bojkot.
Eksarhija nije zamišljena kao turističko mesto – ona je utopijska, post-apokaliptična i nepredvidiva, sa lepotom divlje životinje. Policija nije dobrodošla u ovoj zoni, a njen obruč neprestano se sužava i širi oko trga, srca kvarta koje su neki branili i brane životom.
Ljudi kojima se Atina ne sviđa svoje viđenje po pravilu zasnivaju na Eksarhiji i susednoj Omoniji. Omonija je “zvanični centar” grada na gugl mapi, ali u stvarnosti ne predstavlja mnogo više od kružnog toka kakav je u Beogradu Slavija. Uprkos siromašnom izgledu i lošoj reputaciji, oko Omonije se nalaze mnoga jeftina prenoćišta i turisti koji se odluče za kraći boravak u gradu često odlaze razočarani i zastrašeni prolascima kroz sokake koji, istinu govoreći, zaista mogu biti nezgodni.
SVILA I KERAMIKA3
Jedan od kvartova koji se ubrzano oslobađaju lošeg glasa je Omonijin prvi sused. Iako na odličnoj lokaciji, Metaksurgio je dugi niz godina važio za atinski geto. Obzirom na sve dramatične ekonomske uspone i padove koje je Grčka imala tokom poslednjih par decenija, kvartovi u njenoj prestonici znaju da se promene gotovo preko noći i teško je predvideti da li će to biti promena na bolje, ili na gore.
Metaksurgio je počeo da prolazi kroz gentrifikaciju pre desetak godina i vremenom se razvio u centar čiji jedinstveni noćni život, egzotični ukusi i kulturna ponuda privlače sve više i više mladih ljudi.
Teška prošlost, ipak, i dalje se oseća. Romantično urušena neoklasična arhitektura zbijena je u gustoj mreži uskih uličica, koje formirju lavirint pun skrivenih baštica i oaza, malenih trgova, napuštenih kuća prekrivenih vegetacijom, snažnih grafita i ekspresivnih murala.
Malo, malo pa se po trotoaru mogu videti razbacani stolovi, okruženi prepoznatljivim grčkim stolicama, sa sedištem od pletene trske. Prašina se meša sa mirisom aromatičnih salata i dimljene ribe. Čuje se zveckanje leda u čaši uza, dok se bosonogi cigančići igraju po asfaltu. Osećaj lenjosti i efemernosti prožima čitavo mesto. Slatka dokolica.
Onda odjednom, samo ugao dalje, izvan carstva jednosmernih prolaza i avlija, otvara se ogroman bulevar duž kog se uzdižu post-industrijski klabing hramovi – na mestu gde ciglani dimnjak cepa noćno nebo počinje atinski Tehnopolis.
Ako bih morao da odaberem situaciju po kojoj bih sudio nekom mestu, mislim da bih izabrao vožnju poslednjim dnevnim prevozom. Atina je grad u kojem i radnim danima broj ljudi koji oko ponoći pristižu u centar, daleko prevazilazi broj onih koji odatle odlaze. Nigde se to ne vidi bolje nego na stanici blizu Tehnopolisa, jednog od poznatih gradskih lokacija za žurke.
Ipak, kada se rodi ružoprsta zora, većina posetilaca otpuzi u podzemni, nazad odakle je i došla, a susedni kvart Keramikos ponovo preuzima primat sa svojim drevnim spomenicima. Taverne osmišljene da privuku turiste opkolile su antičku Agoru (pijacu) i kompleks Hefestovog hrama. Teško je odoleti i ne sesti, naročito tokom vrelih dana, kada cvetne krošnje i hladno piće zvuče daleko primamljivije od “mermernih blokova”.
Grci imaju dugu tradiciju estetske misli, a njihov vekovni ideal mere naročito je vidljiv u arhitekturi koja ne nastoji samo da služi svrsi, već i teži da se savršeno uklopi u okolinu. Divno je lutati kroz Agoru u znanju da je nekada bila komercijalni centar grada, da bi na njenom izlazu uleteli pravo u moderni trgovinski nukleus Atine.
ZVUCI GOZBE
Mislim da ću se do kraja života sećati trenutka kada sam se prvi put obreo na buvljoj pijaci u Monastirakiju. Vrelina je bila neizdrživa, čak i ispod razapetih šatorskih krila koja su potpuno blokirala svetlost. Uzani prolaz izgledao mi je nalik bazaru iz “Hiljadu i jedne noći”, a beskrajni redovi polica kao da su nestajali u znojavom miražu. Bilo je to osveženje posle uobičajenih sterilnih “molova” koji mirišu na glavobolju.
Ima neke posebne radosti u tričarijama – kožne papuče i sandale koje vise svuda, začini i srebrni antikviteti, slike i suveniri – sve te boje i mirisi bude znatiželju i veru da ćeš baš ti naleteti na neko jedinstveno blago u moru bezvrednog smeća. Kopaj i pronaći ćeš, cenkaj se i dobićeš.
Na izlazu iz arabesknog tunela, plejadu mirisa upotpunjuje zadah trulih citrusa i drugog voća popadalog sa drveća ili pijačnih tezgi. Još samo malo i tu je trg. Uz manastir koji daje ime kvartu, jedna od prvih stvari koje padaju u oči je i stara osmanska džamija, čija pojava dalje upotpunjuje egzotičnu istočnjačku atmosferu.
Malo niže odatle, otvara se splet hodnika i platoa u kojima se taverne rvaju sa radionicama i poslastičarnicama. Borba traje sve do popločane Plake i kikladske belo-plave Anafiotike, turističkim kvartovima na obroncima Akropolja. Baš tu, na cvetnom stepeništu po imenu Mnisikleus, dogodilo mi se nešto što mi je promenilo život i dovelo me u ovaj grad.
Za mene, nema mnogo provoda koji se može takmičiti sa dobrom grčkom tavernom. To je Balkan u svoj svojoj nekultivisanoj plemenitosti, od početka do kraja. Kako sednete – bum! Led i voda već su na stolu. Ritual okrepljenja koji proizilazi iz tog jednostavnog gesta vredan je zahvalnosti. Nikada nisam u Grčkoj naručio piće onako, nestrpljivo, samo da utolim žeđ.
Nakon vode, dolazi i vino. Ono stiže u bakarnom bokalu, uz plitke čaše – nešto šire od rakijskih. Ove čašice ne traže ozbiljno održavanje, niti radar poslednje generacije prikačen za laktove. Ne, one su napravljene za sto koji će da se drma od snažnih zdravica i živahnih kukova. A i krčag obično dolazi toliko pun da prvo sipanje leti po stolu, kako god da okreneš.
Sve to prate opojne melodije “rebetike”, tih pank sevdalinki koje kao da vam se penju uz nogavice i krilo kako bi vas na kraju zgrabile za kragnu, i kada zatvorite oči, kao pred udarcem koji nemate šanse da izbegnete, sledi nokaut i vaskrsnuće na pogon buzukija.
A onda, hrana… U Heladi, ceo svet ukusa je u malim tanjirima. Izaberite prave i eksplozija garantovano sledi. Prženi kozji sir sa karamelizovanim lukom, pire od sočiva i žute boranije sa ljubičastim lukom, maslinama i limunom; sarmice od vinove loze i riže; čips od tikvica sa cacikijem; girice u sirćetu, ulju i začinima; jagnjeća srca i džigerica, rolovani u hrskavim crevcima; jogurt, med i orasi… gde stati?
FRULAŠ POD DRVETOM
Parkovi su odlični za varenje. Antički hramovi, takođe. Nije ni čudo što su u drevna vremena obilasci grada kretali ne od Akropolja, već od hrama Zevsa Olimpijskog. Iako je do danas preživelo samo nekoliko oštećenih stubova, prilično je teško ne uvideti apsolutno gigantske razmere svetilišta.
Ovaj građevinski projekat bio je toliko ambiciozan da daleko prevazilazi naša moderna shvatanja. Namera graditelja je bila da podignu najveći hram antičkog sveta, toliko grandiozan da kada je konačno završen čak šest stotina godina kasnije, u doba rimskog cara Hadrijana, Atina već uveliko nije više bila “centar sveta”.
Ipak, Hadrijan je nastavio da podiže i podiže. Ispunio je čitavu okolinu hramovima i javnim prostorima, a sve je krunisao jednom od najvećih i po nekim ocenama „najimpresivnijom statuom na svetu, posle dva Кolosa na Rodosu i u Rimu“. Danas su od svega što je slavni imperator izgradio ostali samo fragmenti i jedna kapija. Oni ponosno stoje kao čudesni, ali ironijom obojeni spomenici velikog vladara i još veće taštine.
Prema zapisima skoro dve hiljade godina starog putopisnog blogera Pausanije, Afroditini vrtovi su nekada nalazili negde u blizini. Volim da zamišljam kako je to obližnji park Zapion, odnosno Nacionalni vrtovi Atine. Idilična atmosfera nalik snoviđenju naročito je opojna u avgustu, kada je grad užaren i rendanje cvrčaka probija i najneosetljivije uho. Milina je lutati krivudavim makadamskim stazama, od luga do luga, preko jezeraca i gajeva.
Na početku sam rekao kako se mitovi i stvarnost poetično spajaju u Grčkoj. Međutim, mitologija je mnogo više od priča o heroizmu i slavi. Ona zapravo najčešće iznosi zastrašujuće upozorenje na posledice nekontrolisanih strasti, razotkrivajući mrak koji se krije u dubini ljudske prirode. Isto tako i poezija, kao nešto širi pojam, od najranijih vremena naučila je da bude profana i prosto zemaljska sa svom svojom prljavštinom, pokvarenošću i rezignacijom.
EGZODUS
Ulice iskaču kao rebra iz kičme na egzotičnom bulevaru Patision, gradeći kostur nekada živog i zdravog naselja. Stvari su se ovde brzo pogoršale nakon ekonomske krize 2008. godine, kada su cene nekretnina pale na najnižu stopu u živom sećanju. Za slomom su došli talasi migracija, a izbeglice koje su se našle zaglavljene u Grčkoj uselile su se u ogromnom broju u sve jeftinije stanove oko Patisiona.
Brzina kojom je naselje došlo na loš glas bila je neverovatna, a lokalni gangsteri, svodnici i dileri droge dali su sve da opravdaju reputaciju. Crveni fenjeri su nikli kao mak, a trgovi se ispunili momcima koji dovikuju “pss” slučajnim prolaznicima. Iz ovog kraja potekao je Janis Adetokumbo. U društvu duboko pogođenom ekonomskim krahom koji je nebrojene Grke finansijski izjednačio sa novim komšijama na Patisionu, upravo taj detalj učinio je Janisa nacionalnim miljenikom, ispred imena kao što su Stefanos Cicipas i drugi koji dolazi iz bogatije sredine.
Danas, neki novi klinci i sa Atike5 i iz Afrike igraju basket na terenima koje je Adetokumbo ovde sagradio. Njima je, kao i svoj drugoj deci sveta koja žive u bedi, potrebna nada da će jednog dana i oni sebi moći da priušte nešto više, da će ostaviti Patision iza sebe i preseliti se možda u Kolonaki, Glifadu, Kifisiju ili neki drugi od tih lepih atinskih kvartova, o kojima ćemo više u nekom drugom tekstu.
Piše: Novak Lukovac
Objašnjenja:
- Alkiona je najveća zvezda u sazvežđu Plejada i po astronomskoj definiciji zvezda beli džin. Ime je dobila po Alkioni iz grčke mitologije, jednoj od sedam Plejada, odnosno ćerki Atlasa i Pleje.
- Brdo Filopapos je u doba antičke Grčke važilo za dom muza, a jedan od njegovih vrhova bio je i mesto sastajanja atinske skupštine.
- Kvartovi Metaksurgio i Keramikos nose ime prema proizvodima koji su se nekada u njima pravili. Metaksurgio na grčkom označava “radionicu svile”, dok Keramikos znači keramika.
- Pausanija je bio grčko-rimski geograf i putnik koji je živeo u 2. veku nove ere, a ustao je upamćen po svom delu “Opisi Helade”, koje i danas služi arheolozima u potrazi za drevnim spomenicima.
- Atika je poluostrvo na kojem se nalazi Atina.