INTERVJU, LJUBOMIR SIMOVIĆ Srbijom upravljaju ljudi malog obrazovanja i velikih ovlašćenja. Bojim se da će nas skupo koštati ovakav odnos prema suverenitetu zemlje i prirodnoj sredini

Bio sam redovan učesnik u demonstracijama koje su se tokom devedesetih godina prošlog veka održavale u Beogradu.

Posebno su bile dramatične one koje su se održavale u jesen i zimu 1996/97. godine. Nismo se delili na javne, na poznate ili nepoznate ličnosti, na umetnike, službenike ili taksiste. Nalazili smo se pred zajedničkim problemom, i zajedno smo se borili za njegovo rešavanje. I rešili smo ga – ili smo verovali da smo ga rešili – 5. oktobra. Danas su na sceni svi oni koje smo tada sa nje oterali. Opet smo, dakle, pred istim problemima i ljudima. I opet moramo da im se odupremo zajedno. A javne ličnosti bi mogle da daju primer – kaže pesnik i akademik LJubomir Simović odgovarajući na pitanje da li su istupi u javnosti, kakvima smo svedočili proteklih meseci, dužnost umetnika više nego običnih ljudi.

Sa živim klasikom naše dramske književnosti – upravo se u dva teatra u Srbiji, Jugoslovenskom dramskom pozorištu i Kruševačkom pozorištu, postavlja Čudo u Šarganu, na repertoaru su i Šopalovići i Hasanaginica, a ovi tekstovi igraju se i širom regiona, pa i sveta, svojevremeno čak i u dalekom Japanu, na primer – govorimo i o tome gde je mesto spomenicima, šta nedavni referendum o promeni Ustava govori o tome kako tretiramo ovaj najviši državni akt, kako uopšte stojimo sa suverenitetom dok proslavljamo Dan državnosti, zašto Beograd, kao u jednoj njegovoj pesmi, sanja o tome da postane miš.

Šta traži Meštrovićev „Miloš Obilić“ u zgradi Bezbednosno-informativne agencije? Šta će spomenik jednom od najvećih, a oklevetanom junaku, na mestu gde su špijuni, žbiri, potkazivači? Je li to, u ovo pervertirano vreme, prostor hrabrosti i junaštva?

– Mogu samo da kažem da Meštrovićevom Obiliću nije mesto u instituciji u koju je premešten. NJemu je mesto u muzeju, gde je dostupan ljubiteljima umetnosti, studentima, istraživačima. A ko će tamo, gde su ga ko zna kako i zašto premestili, da ga gleda, da ga studira, da na njemu uči? Ako neko želi da istražuje Meštrovićevu umetnost, treba li da ide u Narodni muzej, ili u Bezbednosno-informativnu agenciju? Ovom zemljom upravljaju ljudi malog obrazovanja i velikih ovlašćenja. Posledice toga, poslednjih godina, vide se na svakom koraku. U Beogradu, u poslednje vreme, ništa nije tamo gde mu je mesto.

A utemeljivaču srpske države Stefanu Nemanji treba li onakav i onoliki spomenik?

– Taj spomenik je, blago rečeno, jedan incident. Protiv njega, takvog kakav je, bili su svi stručnjaci, vajari, profesori, istoričari umetnosti. NJihova upozorenja da je takav spomenik anahronizam, da je u nesporazumu sa skulpturom 20. i 21. veka, i da nema nikakve veze sa našom skulptorskom tradicijom, političari su ignorisali. Šta drugo i da očekujete od ljudi koji su spremni da izgradnjom žičare sa gondolom dovedu u pitanje kulturno-istorijsku vrednosti Beogradske tvrđave?

Kad se prošle godine u ovo doba opomenusmo Sretenjskog ustava i praznika državnosti, koji se na njemu zasniva, rekoste, tada, da je u ovoj državi i do danas vladajućeg Ustava stalo kao do lanjskog snega. Kao potvrda ovih vaših reči, godinu dana kasnije, dogodio se i referendum o promeni Ustava. Kome je taj referendum, i zašto, sada trebao?

– Predsednik republike se ponaša kao da je Srbija njegovo privatno vlasništvo. Ignorišući i njen Ustav, i njene zakone – pogledajte samo kako je došlo do podizanja Beograda na vodi! – on odlučuje o svemu. Što je najlepše, u tome ga svesrdno podržavaju saradnici kojima se okružio, i koji ga u svakoj prilici, bez mere i stida, slave i hvale. Ako svaki dana sluša adoracije svoje premijerke i svojih ministara, ako svaki dan sluša pitanja kao što je ono kojim se proslavila guvrenerka Narodne banke – „Aleksandre, da li te ovaj narod zaslužuje?“ – nije čudo što će on, osokoljen takvim pitanjima, izjaviti da „još od Berlinskog kongresa naša zemlja nikad nije bila uspešnija nego danas“ – danas, kada je on na njenom čelu.

Moram da kažem da je to ulagivanje i dodvoravanje u ovom sistemu ne samo uobičajeno, nego je i dominantno, i da nije samo Vučić okružen ovakvim guvernerkama i ministrima. Navešću vam, ako treba, i jednu nezaboravni izjavu današnjeg ministra prosvete, koji je u svoje vreme rekao i ovo: „Dačić je ozbiljan i lucidan političar, iskren i moralan partner, istinit u svojim političkim stremljenjima i čovek koji svoju ljubav i hrabrost prema svojoj državi, kao i državotvornost, pokazuje na planetarnom nivou.“

U međuvremenu, ovoj se vlasti s vremena na vreme „događao narod“, s najvećim uspehom kada su ta događanja bila vezana za ekološke probleme. Da li smo to mi, kao deo sveta, shvatili da je dogorelo do nokata? Jesmo li postali svesni da nećemo na čemu imati da gradimo patriotizam ako zemlje u kojoj živimo, i naroda koji je čini, više ne bude?

– To što se događa sa Jadrom i drugim našim krajevima, sa ugrožavanjem onoga bez čega nema života – sa ugrožavanjem vazduha, vode i zemlje – odavno me ne iznenađuje. S tim problemima sam se neposredno suočavao onda kada je Srpska akademija nauka i umenosti branila Mokru Goru, a potom i druge naše oblasti, od otvaranja rudnika nikla. Ali bih, ako dozvoljavate, vašu pažnju skrenuo na još jedan problem. Naime, ništa bolje od takvog odnosa vlasti prema prirodnoj sredini nije ni njen odnos prema suverenitetu zemlje. Što takođe može da ima katastrofalne posledice.

Toma Nikolić u svoje vreme izjavio je da ne bi imao ništa protiv da Srbije bude ruska gubernija. To nam nije smetalo da ga izaberemo za predsednika republike. Što više govori o nama nego o njemu.

Kasnije, kad je Viktor Orban objavio mapu velike Mađarske, u koju su uključene i teritorije Hrvatske, Slovenije, Rumunije i Srbije, na to su oštro reagovali i Zoran Milanović, i Borut Pahor, i rumunski predsednik Klaus Joanis. Samo je Vučić ćutao. I ne samo da je ćutao – on ide i dalje. Već sam pisao o tome kako je on izjavio da je bio šokiran što su tokom demonstracija u leto 2020. godine demonstranti oštetili fasadu Gradske kuće u Novom Sadu. „Šokirani smo – kaže on – jer u Novom Sadu 1941. godine, kada su Hortijeve fašističke jedinice upale, one nisu oštetile fasadu, zgradu Gradske kuće. Neki ljudi sinoć jesu.“ Čovek je smetnuo s uma Novosadsku raciju.

Poznato je da Orban Vučiću daje veliku podršku. Očigledno je da se Vučić trudi da tu podršku sačuva. Po koju cenu?

– Bojim se da mi ništa nismo naučili od onoga što nam se dogodilo sa Kosovom. I bojim se da će nas ovakav odnos prema suverenitetu zemlje, i prema prirodnoj sredini, koju tako lakoumno rasprodajemo, skupo koštati.

Zaštita suvereniteta zemlje je, po Ustavu, obaveza predsednika republike. A odbrana prirodne sredine, s obzirom na to kako se stvari razvijaju, trebalo bi da bude obaveza svih građana. Videli smo, na primer, da je bilo važno da ispred jednog kamiona stane jedna žena, glumica Svetlana Bojković, pa da javnost shvati veličinu i dramatiku problema. Za njom, ili sa njom, nastupili su i drugi umetnici. Je li to, u stvari, bila njihova obaveza i dužnost, više nego običnih ljudi?

– Bio sam redovan učesnik u demonstracijama koje su se tokom devedesetih godina prošlog veka održavale u Beogradu. Posebno su bile dramatične one koje su se održavale u jesen i zimu 1996/97. godine. Nismo se delili na javne, na poznate ili nepoznate ličnosti, na umetnike, službenike ili taksiste. Nalazili smo se pred zajedničkim problemom, i zajedno smo se borili za njegovo rešavanje. I rešili smo ga – ili smo verovali da smo ga rešili – 5. oktobra. Danas su na sceni svi oni koje smo tada sa nje oterali. Opet smo, dakle, pred istim problemima i ljudima. I opet moramo da im se odupremo zajedno. A javne ličnosti bi mogle da daju primer.

A šta ćemo sa onima koji na svojoj koži i te kako osećaju posledice ovoga što se događa, a ćute, trpe, i ne istupaju? U jednoj od vaših knjiga nalazimo i stihove: „DŽaba ti ako si kazo u crkvi, / a na pijaci nisi!“

– To kaže jedan čovek u mojoj poemi Subota. Tome nemam šta da dodam.

U jednoj vašoj pesmi jedan miš, kome su dosadile mačke i mišolovke, želi, da bi se odbranio, da postane nešto veće, da postane konj, ili nešto još veće, Obrenovac, ili Beograd. A neko ga pita: „a da l’ se ikad zamisliš, / da l’ se upitaš, / zašto Beograd / sanja da postane miš?“

– Odgovor na to pitanje bi mogao da bude veoma dug. Mislim da je aluzija na istoriju Beograda veoma jasna, a da je to pitanje, s obzirom na to kroz šta Beograd prolazi poslednjih godina, veoma aktuelno.

Zaduva ovih dana košava, taj zaštitni znak Beograda, prodre do kostiju, ali i pročisti vazduh, koji često bez nje postaje opasan za disanje, a pročisti možda i kužnu atmosferu epidemije. „I pitam se šta će nas spasiti: / bog, revolucija ili higijena?“, pitate se u pesmi „Košava“?

– Dušan Matić je voleo da citira narodnu poslovicu: „Da nema vetra, pauci bi nebo premrežili.“ Za razliku od tog narodnog mudraca, koji kaže vetar, ja kažem košava, ali je očigledno da i on i ja imamo na umu istu misao.

Najzad, ima li nade da će oni ucenjeni, oni „prezreni na svetu“, u još jednom od „odsudnih“ trenutka za ovu zemlju, smoći hrabrosti i snage da kao junak vaše poeme kažu: „A ja nisam lopov / pa da moram da glasam za njega! / Ako ja imam moju glavu, što moram? / Što da se plašim? / Neka se plaši onaj koji krade. / Od njegove mi sveće nije sijalo. / Predsednik, pa šta ako je predsednik? / Takvi se predsednici prave na banseku!“

– Ta poema je napisana 1973. godine. Međutim, nezavisno od stihova koje navodite, ja iz svog čitalačkog iskustva znam da pesma, dolazeći u novi kontekst, otkriva nova značenja i sadržaje, i nove energije. Poezija je živ organizam, koji reaguje i na okolnosti koje pesnik, kada je pisao, nije mogao predviđati.

Čizme

Vidim da imaš prvoklasne čizme!

Ne pamtim kad sam video takve čizme!

To su čizme od najboljeg boksa!

Ne samo iz neke jesenje susnežice:

u tako dobro građenim čizmama

čovek bi se i iz potopa vratio suv!

To su zaista prave državne čizme!

Pogledaj samo kako su potkovane!

Na svakoj ima bar pola kila gvožđa!

To nije samo obuća, to je oružje!

Kad si obuven, ti si I naoružan!

Nema toga pred čime će ustuknuti

čovek obuven u tako moćne čizme!

Ti na tim debelim đonovima stojiš

kao kula na temeljima!

Ne samo blato, makadam i sneg:

te velelepne čizme gaze sve!

Gaze prste, gaze zube, gaze usta!

Na đonovima raznose brašno i krv!

Zar se nikad nisi zapitao

zašto su ti obuli te čizme?

Zar zato da, štiteći njihove guzove,

šutiraš i razbijaš naše glave?

Glave kao lubenice i tikve?

Glave kao zemljane ćase i lonce?

Zar se nikad nisi zapitao

da te čizme nisu od kamena,

a gazde te šalju preko vode?

Da li si se ikad zapitao

da li ćeš uspeti da izuješ te čizme?

Zar ih se nećeš nikada osloboditi

i, bacivši ih daleko u trnje,

bos i oslobođen poći prema reci,

bos i oslobođen kroz pčele i cveće,

bos i oslobođen kroz beline snega,

belih rada, oblaka i ovaca?

Dokle misliš da stigneš u tim čizmama?

Zar ćeš obuven u krvave čizme

leći u zemlju, kraj bosih otaca?

(21. maj 2000.)

Izvor: Danas, Foto:

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top