Kada se Rusija pridružila tekućem građanskom ratu u Siriji, u leto 2015, šokirala je Sjedinjene Države i njihove partnere. Iz frustracije, tadašnji predsednik Barak Obama je tvrdio da će Sirija postati „močvara“ za Rusiju i ruskog predsednika Vladimira Putina. Sirija bi bila ruski Vijetnam ili Putinov Avganistan, teška greška koja bi se na kraju odbila protiv ruskih interesa, piše novinar Lijana Fiks i Majkl Kimedž za renomirani američki magazin Foreign Affairs.
Putin nije zaglibio u Siriji. Rusija je promenila tok rata, spasavajući sirijskog predsednika Bašara el Asada od predstojećeg poraza, a zatim je vojnu silu prevela u diplomatsku polugu. Sada se Rusija ne može zanemariti u Siriji. Nije bilo diplomatskog rešenja. Umesto toga, Moskva je stekla veći regionalni uticaj, od Izraela do Libije, i zadržala lojalnog partnera u Asadu za projekciju ruske moći. U Siriji, ono što Obamina administracija nije predvidela je mogućnost da će ruska intervencija uspeti, stoji u analizi nedeljnika Forin Afers od 18. februara 2022.godine
U nadrealnoj zimi 2021-22, Sjedinjene Države i Evropa ponovo razmišljaju o velikoj ruskoj vojnoj intervenciji, ovog puta u samoj Evropi. I još jednom, mnogi analitičari upozoravaju na strašne posledice po agresora. Britanski državni ministar za Evropu Džejms Kleverli je 11. februara predvideo da bi širi rat u Ukrajini „bio blato“ za Rusiju. U racionalnoj analizi troškova i koristi, smatra se, cena rata punog razmera u Ukrajini bila bi kazneno visoka za Kremlj i izazvala bi značajno krvoproliće. Sjedinjene Države procenjuju čak 50.000 civilnih žrtava. Uz podrivanje Putinove podrške među ruskom elitom, koja bi lično patila od nastalih tenzija sa Evropom, rat bi mogao ugroziti rusku ekonomiju i otuđiti javnost. Istovremeno, to bi moglo da približi trupe NATO-a ruskim granicama, ostavljajući Rusiju da se godinama bori protiv ukrajinskog otpora. Prema ovom mišljenju, Rusija bi bila zarobljena u katastrofi koju je sama stvorila.
Ipak, čini se da Putinova analiza troškova i koristi ide u prilog promeni evropskog statusa kvo. Rusko rukovodstvo preuzima više rizika, a iznad svađe u svakodnevnoj politici, Putin je na istorijskoj misiji da učvrsti rusku polugu u Ukrajini (kao što je nedavno učinio u Belorusiji i Kazahstanu). I kako to Moskva vidi, pobeda u Ukrajini bi mogla biti na dohvat ruke. Naravno, Rusija bi mogla jednostavno da produži trenutnu krizu bez invazije ili da pronađe neki prihvatljiv način da se povuče. Ali ako je računica Kremlja tačna, kao što je na kraju bila u Siriji, onda bi Sjedinjene Države i Evropa takođe trebale da budu spremne za eventualni slučaj koji nije na klancu. Šta ako Rusija pobedi u Ukrajini?
Ako Rusija preuzme kontrolu nad Ukrajinom ili uspe da je destabilizuje u velikim razmerama, počeće nova era za Sjedinjene Države i Evropu. Američki i evropski lideri suočili bi se sa dvostrukim izazovom da ponovo razmisle o evropskoj bezbednosti i da ne budu uvučeni u veći rat sa Rusijom. Sve strane bi morale da razmotre potencijal nuklearno naoružanih protivnika u direktnoj konfrontaciji. Ove dve odgovornosti – čvrsta odbrana evropskog mira i oprezno izbegavanje vojne eskalacije sa Rusijom – neće nužno biti kompatibilne. Sjedinjene Države i njihovi saveznici mogli bi da se nađu duboko nespremni za zadatak stvaranja novog evropskog bezbednosnog poretka kao rezultat ruskih vojnih akcija u Ukrajini.
Za Rusiju bi pobeda u Ukrajini mogla imati različite oblike. Kao iu Siriji, pobeda ne mora da rezultira održivim rešenjem. To bi moglo uključivati uspostavljanje vlade u Kijevu ili podelu zemlje. Alternativno, poraz ukrajinske vojske i pregovori o ukrajinskoj predaji mogli bi efektivno da transformišu Ukrajinu u propalu državu. Rusija bi takođe mogla da upotrebi razorne sajber napade i dezinformacione alate, uz pretnju silom, da osakati zemlju i izazove promenu režima. Uz bilo koji od ovih ishoda, Ukrajina će biti efektivno odvojena od Zapada.
Ako Rusija svoje političke ciljeve u Ukrajini ostvari vojnim putem, Evropa neće biti ono što je bila pre rata. Ne samo da će prvenstvo SAD u Evropi biti kvalifikovano; svaki osećaj da Evropska unija ili NATO mogu da obezbede mir na kontinentu biće artefakt izgubljenog doba. Umesto toga, bezbednost u Evropi moraće da se svede na odbranu ključnih članica EU i NATO. Svi van klubova će biti sami, osim Finske i Švedske. Ovo ne mora nužno biti svesna odluka o okončanju politike proširenja ili pridruživanja; ali će to biti de facto politika. Pod percipiranom opsadomRusija, EU i NATO više neće imati kapacitet za ambiciozne politike van svojih granica.
SAD i Evropa će takođe biti u stanju permanentnog ekonomskog rata sa Rusijom. Zapad će nastojati da sprovede sveobuhvatne sankcije, kojima će Rusija verovatno parirati sajber merama i energetskim ucenama, s obzirom na ekonomske asimetrije. Kina bi mogla da stane na stranu Rusije u ovoj ekonomskoj sitnici. U međuvremenu, unutrašnja politika u evropskim zemljama će ličiti na veliku igru dvadeset prvog veka, u kojoj će Rusija proučavati Evropu za bilo kakav slom u privrženosti NATO-u i transatlantskim odnosima. Putem poštenih i lažnih metoda, Rusija će iskoristiti svaku priliku da utiče na javno mnjenje i izbore u evropskim zemljama. Rusija će biti anarhično prisustvo – ponekad stvarno, ponekad zamišljeno – u svakom slučaju evropske političke nestabilnosti.
Analogije hladnog rata neće biti od pomoći u svetu sa uništenomUkrajinom. Hladnoratovska granica u Evropi imala je svoje žarišne tačke, ali je stabilizovana na obostrano prihvatljiv način u Završnom aktu iz Helsinkija iz 1975. Nasuprot tome, ruski suverenitet nad Ukrajinom bi otvorio ogromnu zonu destabilizacije i nesigurnosti od Estonije preko Poljske do Rumunije u Tursku. Sve dok traje, prisustvo Rusije u Ukrajini će susedi Ukrajine doživljavati kao provokativno i neprihvatljivo, a za neke i kao pretnju sopstvenoj bezbednosti. Usred ove promenljive dinamike, poredak u Evropi će morati da se zamišlja prvenstveno u vojnom smislu — što će, budući da Rusija ima jaču vojsku nego ekonomiju, biti u interesu Kremlja — stavljajući po strani nevojne institucije kao što je evropska Unija.
Rusija ima najveću konvencionalnu vojsku u Evropi, koju je više nego spremna da koristi. Odbrambena politika EU – za razliku od NATO – daleko je od toga da može da obezbedi bezbednost svojim članicama. Stoga će vojna sigurnost, posebno istočnih članica EU, biti ključna. Odgovor na revanšističku Rusiju sankcijama i retoričkim proglašavanjem međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima neće biti dovoljan.
U slučaju pobede Rusije u Ukrajini, pozicija Nemačke u Evropi biće ozbiljno ugrožena. Nemačka je marginalna vojna sila koja je svoj posleratni politički identitet zasnovala na odbijanju rata. Prsten prijatelja kojim se okružila, posebno na istoku sa Poljskom i baltičkim državama, rizikuje da ga destabilizuje Rusija. Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo će preuzeti vodeću ulogu u evropskim poslovima zahvaljujući svojim relativno jakim vojskama i dugoj tradiciji vojnih intervencija. Ključni faktor u Evropi, međutim, ostaće SAD. NATO će zavisiti od podrške SAD, kao i anksiozne i ugrožene zemlje na istoku Evrope, nacije na frontu raspoređene duž sada veoma velike, proširene i neizvesne linije kontakta sa Rusijom, uključujući Belorusiju i delove Ukrajine pod ruskom kontrolom.
Istočne zemlje članice, uključujući Estoniju, Letoniju, Litvaniju, Poljsku i Rumuniju, verovatno će imati značajan broj NATO trupa stalno stacioniranih na svom tlu. Nemoguće bi bilo odbaciti zahtev Finske i Švedske da steknu obavezu prema članu 5 i da se pridruže NATO-u. U Ukrajini, zemlje EU i NATO nikada neće priznati novi režim koji podržava Rusija, koji je stvorila Moskva. Ali oni će se suočiti sa istim izazovom koji imaju sa Belorusijom: primenom sankcija bez kažnjavanja stanovništva i pružanjem podrške onima kojima je potrebna bez pristupa njima. Neke članice NATO-a će podstaći ukrajinsku pobunu, na koju će Rusija odgovoriti pretnjama članicama NATO-a.
Kriza Ukrajine će biti veoma velika. Milioni izbeglica će bežati u više pravaca. A oni delovi ukrajinske vojske koji nisu direktno poraženi nastaviće da se bore, odražavajući partizanski rat koji je razdvojio ceo ovaj region Evrope tokom i posle Drugog svetskog rata.
Stalno stanje eskalacije između Rusije i Evrope može ostati hladno iz vojne perspektive. Ipak, verovatno će biti ekonomski vruće. Sankcije koje su Rusiji uvedene 2014. godine, a koje su bile povezane sa formalnom diplomatijom (često nazivan procesom „Minsk“, po imenu grada u kojem su vođeni pregovori), nisu bile drakonske. Bili su reverzibilni kao i uslovni. Nakon ruske invazije na Ukrajinu, nove sankcije bankarstvu i transferu tehnologije bile bi značajne i trajne. Došli bi nakon neuspešne diplomatije i započeli bi na „vrhu lestvice“, prema američkoj administraciji. Kao odgovor, Rusija će uzvratiti, vrlo verovatno u sajber domenu, kao i u energetskom sektoru. Moskva će ograničiti pristup kritičnoj robi kao što je titanijum, čiji je Rusija drugi najveći svetski izvoznik. Rat iscrpljivanja će testirati obe strane. Rusija će biti nemilosrdna u pokušaju da natera jednu ili nekoliko evropskih država da se povuku iz ekonomskog sukoba povezujući opuštanje napetosti sa sopstvenim interesima ovih zemalja, čime će podrivati konsenzus u EU i NATO-u.
Jaka strana Evrope je njena ekonomska poluga. Ruska imovina će biti bilo koji izvor domaćih podela ili poremećaja u Evropi ili u transatlantskim partnerima Evrope. Ovde će Rusija biti proaktivna i oportunistička. Ako se pojavi proruski pokret ili kandidat, taj kandidat se može direktno ili indirektno ohrabriti. Ako ekonomska ili politička bolna tačka umanji spoljnopolitičku efikasnost Sjedinjenih Država i njenih saveznika, to će biti oružje za ruske propagandne napore i za rusku špijunažu.
Mnogo toga se već dešava. Ali rat u Ukrajini će podići obaveštenost. Rusija će koristiti više resursa i biti slobodna u izboru instrumenata. Ogromni tokovi izbeglica koji stižu u Evropu će pogoršati nerešenu politiku EU o izbeglicama i obezbediti plodno tlo za populiste. Sveti gral ovih informacionih, političkih i sajber bitaka biće predsednički izbori u Sjedinjenim Državama 2024. Budućnost Evrope zavisiće od ovih izbora. Izbor Donalda Trampa ili Trampovog kandidata mogao bi da uništi transatlantske odnose u trenutku najveće opasnosti za Evropu, dovodeći u pitanje poziciju NATO-a i njegove bezbednosne garancije za Evropu.
Za Sjedinjene Države, ruska pobeda bi imala duboke efekte na njihovu veliku strategiju u Evropi, Aziji i na Bliskom istoku. Prvo, ruski uspeh u Ukrajini bi zahtevao da se Vašington okrene ka Evropi. Neće biti dozvoljena nikakva dvosmislenost u vezi sa članom 5 NATO-a (kao što je bilo pod Trampom). Samo snažna posvećenost SAD evropskoj bezbednosti sprečiće Rusiju da podeli evropske zemlje jedne od drugih. Ovo će biti teško u svetlu konkurentskih prioriteta, posebno onih koji se suočavaju sa Sjedinjenim Državama u sve lošijim odnosima sa Kinom. Ali interesi koji su u pitanju su fundamentalni. Sjedinjene Države imaju veoma velike komercijalne akcije u Evropi. Evropska unija i Sjedinjene Države su međusobno najveći trgovinski i investicioni partneri, sa trgovinom robom i uslugama u ukupnom iznosu od 1,1 bilion dolara u 2019. Mirna Evropa koja dobro funkcioniše pojačava američku spoljnu politiku – o klimatskim promenama, o neširenju, o globalnoj javnosti zdravstva, i o upravljanju tenzijama sa Kinom ili Rusijom. Ako Evropa bude destabilizovana, onda će Sjedinjene Države biti mnogo usamljenije u svetu.
NATO je logično sredstvo pomoću kojeg Sjedinjene Države mogu pružiti sigurnost Evropi i odvratiti Rusiju. Rat u Ukrajini bi oživeo NATO ne kao poduhvat za izgradnju demokratije ili kao oruđe za ekspedicije van područja poput rata u Avganistanu, već kao neprevaziđenu odbrambenu vojnu alijansu kakav je i zamišljen da bude. Iako će Evropljani tražiti veću vojnu posvećenost Evropi od Sjedinjenih Država, šira ruska invazija na Ukrajinu trebalo bi da podstakne svaku članicu NATO-a da poveća svoje troškove odbrane. Za Evropljane bi ovo bio poslednji poziv da se poboljšaju odbrambene sposobnosti Evrope – u tandemu sa Sjedinjenim Državama – kako bi se pomoglo Sjedinjenim Državama da se izbore sa rusko-kineskom dilemom.
Za Moskvu koja je sada u stalnoj konfrontaciji sa Zapadom, Peking bi mogao da posluži kao ekonomska poluga i partner u suprotstavljanju hegemoniji SAD. U najgorem slučaju za veliku strategiju SAD, Kina bi mogla biti ohrabrena ruskom asertivnošću i zapretila konfrontacijom oko Tajvana. Ali ne postoji garancija da će eskalacija u Ukrajini koristiti kinesko-ruskim odnosima. Ambicija Kine da postane centralni čvor evroazijske ekonomije biće oštećena ratom u Evropi, zbog brutalnih neizvesnosti koje rat donosi. Kineska iritacija Rusijom na maršu neće omogućiti približavanje Vašingtona i Pekinga, ali može pokrenuti nove razgovore.
Šok velikog vojnog poteza Rusije takođe će pokrenuti pitanja u Ankari. Turska predsednika Redžepa Tajipa Erdogana uživa u časnoj hladnoratovskoj igri protiv supersila. Ipak, Turska ima značajne odnose sa Ukrajinom. Kao članica NATO-a, neće imati koristi od militarizacije Crnog mora i istočnog Mediterana. Ruske akcije koje destabilizuju širi region mogle bi da potisnu Tursku nazad ka Sjedinjenim Državama, što bi zauzvrat moglo da zabije klin između Ankare i Moskve. To bi bilo dobro za NATO, a takođe bi otvorilo veće mogućnosti za američko-tursko partnerstvo na Bliskom istoku. Turska bi mogla da se pretvori u saveznika kakav bi trebalo da bude umesto smetnje.
Gorka posledica šireg rata u Ukrajini je to što bi se Rusija i Sjedinjene Države sada susrele kao neprijatelji u Evropi. Ipak, oni će biti neprijatelji koji sebi to ne mogu priuštiti o odvesti neprijateljstva preko određenog praga. Koliko god da su njihovi pogledi na svet udaljeni, koliko god da su ideološki suprotstavljeni, dve najznačajnije nuklearne sile sveta moraće da drže svoj bes pod kontrolom. Ovo će predstavljati fantastično škakljiv čin žongliranja: stanje ekonomskog ratovanja i geopolitičke borbe širom evropskog kontinenta, ali stanje stvari koje ne dozvoljava da eskalacija preraste u otvoreni rat. Istovremeno, američko-ruska konfrontacija može se u najgorem slučaju proširiti na proksi ratove na Bliskom istoku ili u Africi ako Sjedinjene Države odluče da ponovo uspostave svoje prisustvo nakon katastrofalnog povlačenja iz Avganistana.
Održavanje komunikacije, posebno o strateškoj stabilnosti i sajber bezbednosti, biće od ključnog značaja. Primetno je da se američko-ruska saradnja u vezi sa zlonamernim sajber-aktivnostima nastavlja i tokom trenutnih tenzija. Neophodnost održavanja rigoroznih sporazuma o kontroli naoružanja biće još veća nakon rata u Ukrajini i režima sankcija koji ga prati.
Kako se kriza u Ukrajini odvija, Zapad ne sme da potcenjuje Rusiju. Ne sme se oslanjati na narative inspirisane željom. Ruska pobeda u Ukrajini nije naučna fantastika.
Ali ako Zapad može malo da uradi da spreči rusko vojno osvajanje, on će moći da utiče na ono što će se kasnije desiti. Vrlo često seme nevolje leži ispod platna vojne pobede. Rusija može da uništi Ukrajinu na bojnom polju. To može učiniti Ukrajinu propalom državom. Ali to može učiniti samo gonjenjem zločinačkog rata i uništavanjem života jedne nacionalne države koja nikada nije izvršila invaziju na Rusiju. Sjedinjene Države i Evropa i njihovi saveznici i drugi delovi sveta će izvući zaključke i biti kritični prema ruskim akcijama. Kroz svoje saveze i u svojoj podršci narodu Ukrajine, Sjedinjene Države i Evropa mogu da otelotvore alternativu agresivnim ratovima i etosu „moć čini pravo“. Ruski napori da seje nered mogu se suprotstaviti naporima Zapada da se uspostavi red.
Kao što su Sjedinjene Države zadržale diplomatsku imovinu tri baltičke države u Vašingtonu, nakon što su bile pripojene Sovjetskom Savezu tokom Drugog svetskog rata, Zapad se može staviti na stranu pristojnosti i dostojanstva u ovom sukobu. Ratovi koji se dobijaju nikada se ne dobijaju zauvek. Zemlje suviše često pobeđuju same sebe tokom vremena pokretanjem i onda pobedom u pogrešnim ratovima.
Izvor: Kurir.rs
Foto: Printscreen YouTube / Sharjah24 News