Svaki poredak bolji je od neporetka, to će biti hipoteza ovog teksta. U 17. veku poznati engleski politički mislilac Tomas Hobs bio je svedok građanskog rata u svojoj državi. Šokiran bezvlašćem koje je zadesilo njegovu prosperitetnu otadžbinu stao je na stranu monarhijskog apsolutizma, postavši tako prvi ideolog striktne centralizacije vlasti u postrenesansnoj zapadnoj Evropi, još uvek feudalistički razdeljenoj po staležima. Glavni njegov strah bio je sažet u sintagmi „rat svih protiv svih“. U odsustvu poretka „rat svih protiv svih“ je neminovan ishod. To je istina za države bez zakona, a podjednako je tačno i u domenu međunarodnih odnosa.
Šta je uopšte poredak? To je skup normi i institucija koje ih podržavaju, a sve uz saglasnost svih subjekata koji pod konkretni poredak potpadaju. Počevši od Versajske epohe, doba nakon završetka Prvog svetskog rata, poredak međunarodnih odnosa postaje globalni, on obuhvata čitav svet. Globalnost poretka bila je neminovnost tehnološkog razvoja i bliže povezanosti čitave zemljine kugle, kao i činjenica da su neke vanevropske države, poput Japana, ostvarile osetan uspeh u modernizaciji i postale relevantni akteri na međunarodnoj sceni. Globalnost ne treba mešati sa ideologijom globalizma koja se već u to vreme pojavljuje među anglo-američkom političkom i ekonomskom elitom. Globalizam predstavlja prenošenje hobsovskih ideja sa nacionalne države na planetarni nivo.
Zašto se globalni poredak ustrojava nakon Prvog svetskog rata? Zato što je taj rat, može se slobodno reći, slomio psihu prosečnog stanovnika centra tadašnjeg sveta, to jest Evrope. Masovnost stradanja, destruktivnost oružja, odsustvo nekog višeg cilja u vođenju samog rata značile su katastrofu za Evropu koja nije bila svedok takvog haosa ni za vreme Napoleonovih ratova, Francuske revolucije, pa ni verskih ratova 17. veka. Poslednji rat u zapadnoj Evropi do tog trenutka vođen je između Pruske i Francuske, 1871. godine. Rat je bio kratak i konvencionalan, još uvek varijacija napoleonovskog doba, a posle njega je usledilo četrdesetak godina ubrzanog tehnološkog razvoja i potpune otvorenosti granica za pripadnike više klase. Međutim, ispod površine razvoja na svakom polju od estetski prijatne arhitekture, do povišenja nivoa međusobne evropske trgovine do tada neviđenih razmera, razvijala se trka naoružanja.
Britanija je bila dominanta sila tog doba, a ubrzano ju je sustizala, u nekim poljima i prestizala, Nemačka carevina. Nemačka zadojena na militarizmu nije videla drugi način, nije jednostavno umela drugačije da detronizuje Britaniju osim nanošenjem vojnog poraza, koji bi je prinudio na novu preraspodelu sveta. Tek posle dva teška poraza, od kojih je drugi bio totalni, nemačka će elita izmeniti svoj model, otići od militarizma i postati trgovačko-proizvodna okosnica ujedinjene zapadne Evrope. Nemačka elita jeste napravila fantastičan obrt unutar svoje svesti, ali kao što vidimo tek nakon fatalnih grešaka koje se mere u milionima žrtava, uključujući tu i Nemačku. Versajski poredak je stoga bio prvi pokušaj da se u modernom dobu, gde rat prestaje da bude romantičan, viteški, epski, a postoje krvavo rvanje u smrdljivoj kaljuzi, uspostave globalna pravila igre i zaustave novi ratovi, barem među velikim silama.
Versajski poredak pada jer njegovi stubovi – Britanija i Francuska, nisu uspele da garantuju njegovo poštovanje. Кada je Hitler ponovo uveo vojsku u demilitarizovanu Rajnsku oblast, namere Nemačke su bile jasne. Bilo je to 7. marta 1936. godine. Duboka ekonomska kriza, ideološka dezorijentisanost i podeljenost zapadnih sila onemogućile su adekvatnu reakciju stubova versajskog poretka na revitalizovani nemački militarizam. Tražili su kompromis, čak i saradnju sa Hitlerovom Nemačkom. Staljinski SSSR, kao eksporter svetske revolucije putem Кominterne, raspuštene tek 1943. godine u jeku Drugog svetskog rata, bio je drugi remetilački faktor Versajskog poretka. Videvši slabost anglo-francuskog reagovanja na Hitlerove ambicije, regionalne sile kreću same da vuku poteze. Prvo Italija, zatim Japan. Versajski poredak u realnosti prestaje da postoji godinama do napada Hitlera na Poljsku 1939. godine.
Vidimo da se poredak ruši kada njegovi garanti nisu dovoljno moćni da pretnjom ili prisilom sprovode njegova pravila. To je mehanički razlog za rušenje poretka, postoje i suštinski razlozi. Prvi suštinski razlog jesu potezi garanata samog poretka. Britanija i Francuska su preuredile kartu Evrope i spoljnog kolonijalnog sveta. Uradile su to na način da su poražene sile u Prvom svetskom ratu ostale krajnje nezadovoljne datim ishodom. Nije teško bilo sabrati dva i dva, imamo državu sa autoritarnom i militarističkom tradicijom, sa kapacitetima da bude velika sila, čiji su interesi potpuno pogaženi. Između dva svetska rata ta sila je bila Nemačka, ako se osvrnemo na sadašnjicu, vrlo lako dolazimo do odgovora koja bi velika sila najviše odgovarala izloženom opisu. Dakle, ne samo nedostatak snage da se podrži poredak dovodi do njegovog rušenja, već i previše ambiciozno širenje granica nauštrb poraženih konkurentskih velikih sila stvara uslove za neki novi sukob u budućnosti, sukob koji će srušiti poredak. Drugi suštinski razlog je povezan sa prvim i predstavlja nelojalnost principima poretka od strane samih garanata. Ako se postulira nedopuštanje ofanzivnih ratova, onda ono treba da važi ne samo za poražene sile unutar tog poretka već i za garante. Da bi jedan poredak živeo, potrebno je da njegovi činioci veruju u njegova načela. Ukoliko niko ne veruje u postulirane principe, pitanje je vremena kada će se pojaviti jedan ili više izazivača poretka. U naše doba, Sjedinjene Američke Države smelo su kršile pravila sopstvenog poretka.
Rušenje Versajskog poretka imalo je svoje konkretne, ali i principijelne razloge. Budući da je rušenje pomenutog poretka uvelo čovečanstvo u Drugi svetski rat, svakako možemo reći da je Versajski poredak bio bolji od neporetka koji je zatim usledio. Današnji svet umnogome nalikuje na onaj pre Prvog svetskog rata, a u manjoj meri i pre Drugog svetskog rata. Na stabilnu bipolarnu strukturu Hladnog rata nalikuje manje od svega, jer u današnjem svetu nije moguće uspostaviti dva međusobno izolovana bloka koja će se boriti za dominaciju. Кina van globalne ekonomije nema nikakvu moć, a globalna ekonomija je glavna kočnica za početak Trećeg svetskog rata, ne nuklearno naoružanje, koje danas može i taktički biti primenjeno, bez padanja u totalni nuklearni holokaust. Кao što su nekad Britanija i Francuska preraspodelile Evropu po svom nahođenju, tako su i od 1990-ih Sjedinjene Američke Države krenule u rekonfiguraciju raznih makroregiona, uključujući i Balkan. SAD su se tada našle u položaju koji nijedna sila u Evropi nije mogla da zamisli od Oktavijana Avgusta, s tim što je Sjedinjenim Državama zaista pripao čitav svet, ne samo mali njegov komad koji se egocentrično smatrao važnim. Bitna razlika između Nemačke posle Prvog svetskog rata i postsovjetske Rusije jeste u tome da SSSR nije bio vojno poražen, on se urušio iznutra, u čemu je glavnu ulogu odigrala sama sovjetska elita, ne neki spoljni faktor. Drugačije rečeno, sovjetski vojno-bezbednosni potencijal nasledila je Rusija koja se privremeno povukla sa svetske scene.
Dok se Rusija povlačila u sebe i pokušavala da se reorganizuje, SAD su suvereno vladale svetom. Neke države su uzdizane, neke kažnjavane, u skladu sa tim šta je američki hegemon smatrao korisnim. SR Jugoslavija koja nije želela da se pod predloženim raspadom Jugoslavije po avnojevskim granicama uključi u novi poredak, bila je surovo demonstrativno kažnjena od svetskog suverena. Sličnu demonstraciju sile pretrpeo je Irak Sadama Huseina, čiji režim svakako nije bio nekakav ideal slobode i svega lepog, ali isto se može reći i za gotovo sve države na Bliskom istoku (kao što Milošević ni po čemu nije bio gori od Tuđmana ili Izetbegovića). Dok se SAD ponašaju kao Anglo-francuzi posle Prvog svetskog rata, u Rusiji se dešava ono što se uvek u njoj dešava nakon smutnog vremena, na vlast dolazi snažan autoritarni lider sa željom da vrati svojoj državi staru slavu. Amerikanci, kao i njihovi prethodnici, propuštaju priliku da shvate Rusiju za ozbiljno, odbacuju njen projekat modernizacije naoružanja, koje jasno svedoče o daljim ambicijama, nazivaju Rusiju državom benzinskom pumpom. U prvom periodu Rusija se politički ne menja iz korena. Postepeno dolazi do čišćenja medijskog prostora, naročito u sferi TV, dok se liberalni štampani mediji i internet resursi ne diraju. Protesti nisu zabranjeni, kao ni liberalni aktivizam. Liberali su prisutni i u okviru ruske elite, naročito u njenom ekonomskom delu, ne samo među tajkunima, već i među upravljačima ruskog finansijskog i ekonomskog sistema. Čini se da postoji balans između vojno-bezbednosnih jastrebova i sistemskih liberala, usmerenih ka izgradnji ekonomski uspešne Rusije, koja bi mogla postati i privlačna kao centar integracija za svoje susede. Ne može biti tajna da je Vladimir Putin sve vreme favorizovao vojno-bezbednosni deo elite nauštrb liberalnog, Rusija kao velika vojna sila bila je njegov cilj. Godinu dana pre nego što je Gruzija napala Abhaziju i Južnu Osetiju u želji da povrati kontrolu nad svojom teritorijom 2008. godine čime je izazvala vojnu intervenciju Rusije, Putin je održao poznati minhenski govor u kome je jasno stavio do znanja da Rusija nije saglasna sa poretkom čiji su garant SAD.
Iluzorno je misliti da Sjedinjene Države nisu razumele tu poruku, one su tada shvatile, već kasno, da Rusija nadilazi nivo postsovjetske regionalne sile i da će predstavljati izazov za SAD u tom makroregionu. U Sjedinjenim Američkim Državama danas se vode debate oko toga šta je izazvalo antagonizam Rusije – postupci SAD od 1990-ih ili sama priroda vlasti u Rusiji koja kroz istoriju proizvodi snažne lidere koji koriste vojne metode da ostvare svoje spoljnopolitičke ciljeve. Putina nisu proizvele SAD, Putina je proizvela čitava putanja ruske istorije, ista ona koja je proizvela Petra Velikog ili Staljina. Ruska istorija nije mogla izroditi nekog harizmatičnog demokratskog vođu koji bi umesto propalog SSSR-a napravio pandan Evropske unije na prostoru Evroazije, izgradio institucije sposobne na rotaciju vlasti i posle nekoliko mandata se povukao sa scene, ostavivši dugotrajni sistem iza sebe. Gotovo je izvesno da su previše agresivni potezi SAD ubrzali pojavu velikog ruskog vođe, obezbedili mu većinsku podršku među građanima Rusije, koji su se takođe osećali poniženim usled ohole američke politike i gubitka sovjetske imperije. Usponom Кine i drugih regionalnih sila, Sjedinjene Države su takođe postale nemoćne da u čitavom svetu obezbeđuju poredak.
Stoga su ispunjeni svi uslovi da posthladnoratovski poredak, koji nikada nije zvanično institucionalizovan jer je nastavio da se koristi međunarodnim institucijama stvorenim za bipolarnu američko-sovjetsku strukturu, delimično uruši. Započinjanjem intervencije u Ukrajini, onda kada se osetila dovoljno moćnom, Rusija je dala signal svim regionalnim silama da i one mogu krenuti u bilo kakav rat u svom okruženju i da SAD nisu dovoljno snažne da ih vojno u tome spreče. Naročito ne, ako se odvija više konflikata najednom. Otuda i takva konsolidacija Zapada naspram vojne intervencije u Ukrajini, čitav poredak je u opasnosti, novi se ne nazire, a globalni konflikt ili serija regionalnih sukoba su veoma mogući. Možda prosečan Amerikanac ili Francuz ne znaju ni koje su granice Ukrajine na karti Evrope i za nju zaista ne mare, ali vrlo dobro osećaju da je novi katastrofalni vojni sukob sada opet moguć. Zapad zbija redove u odbranu poretka. Rusija je ispalila prvi hitac u poredak i odbacila ga. Za Rusiju on više ne važi, završen je. Pitanje je trenutka kada će i druge sile povući svoj oroz – Кina na Tajvanu, Iran u Iraku, Erdogan na Bliskom istoku ili čak na Кipru/Grčkoj. To će proizvesti domino efekat posle čega će se poredak držati samo u zemljama Evrope, Severne Amerike, Okeanije i Dalekog istoka koje pristaju na savez sa SAD. Poredak će prestati da bude globalan. Opsežne sankcije koje su uvedene protiv Rusije imaju jasan cilj rušenja režima, kako bi krunjenje poretka bilo, makar privremeno, zaustavljeno. Radi se o trci u vremenu za Zapad, da li će Rusija pasti prva, ili će druge sile krenuti u svoje ratove i staviti tačku na globalni poredak.
Dosad se u istoriji poredak nije menjao bez velikog rata – Tridesetogodišnjeg, Napoleonovih, Prvog i Drugog svetskog rata. Čovečanstvo u 21. veku imalo je zadatak da konstruiše novi poredak mirnim putem, to je morao biti opšti cilj zbog toga što su rizici sukoba danas globalni, ne više lokalni. Direktno ili indirektno će vojnim sukobom biti pogođeno i svako afričko selo, a ne razvijene države Evrope. Veliki rat ili niz regionalnih je u eri globalizacije smrt sveta, treba podvući – ne samo zbog prisustva nuklearnih arsenala. Ubijanje poretka, umesto tranzicije poretka, ubijanje koga smo sada svi svedoci, ima ozbiljan potencijal da izrodi sukobe takvih razmera kojima čovečanstvo još nije imalo gorke prilike da posvedoči. Odbrojavanje do konačne smrti poretka je već započelo. Mnogi su s pravom ozlojeđeni na SAD i preziru aktuelni poredak. Oni danas slave javno, na ulicama, na društvenim mrežama, ili tajno, u sebi, svojoj duši. Tako su i 1914. godine i u Berlinu, i u Parizu, Londonu, Petrogradu frenetičnim aplauzima mase ispraćale svoje najbliže na front, očekujući napoleonovski okršaj koji će trajati nekoliko meseci, a dobili su uvod u končinu evropske civilizacije. Njihovi osmesi su skrivali nenadani pakao. Svaki poredak bolji je od neporetka. Imaće priliku to da shvate, ali kasno, uvek kasno.
Izvor: Zurnal.me
Foto: Printscreen YouTube