IVICA MLADENOVIĆ: Macron je oličenje vatrogasca piromana

Prisustvujemo istorijskoj rekompoziciji francuskog političkog polja koja će u velikoj meri dugoročno izmeniti politički sistem, a upravo od potencijala levice zavisiće odnos političkih i klasnih snaga u simboličkim borbama oko francuskog društva, komentira izbore politički sociolog i predavač na pariškoj Sorbonni.

Ivica Mladenović je politički sociolog. Radi kao znanstveni suradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu i kao predavač na Univerzitetu Paris 1 – Sorbonne. Glavni je urednik srpskog izdanja mjesečnika Le Monde diplomatique i direktor redakcije regionalnog časopisa Novi plamen.

U pobjedničkom govoru Emmanuel Macron rekao je da je svjestan da su mnogi ljudi glasali za njega kako ne bi pobijedila kandidatkinja ekstremne desnice Marine Le Pen, ali i da uvažava i razloge njezinih birača. S obzirom na to da se biračka tijela ljevice Jean-Luca Mélenchona i Le Pen donekle preklapaju, prije svega kada su u pitanju radnički slojevi društva i njihovi problemi, što možemo očekivati od drugog Macronovog mandata?

Zanimljivo je da su svi veliki mediji, inače redom u vlasništvu francuskih i nekih evropskih milijardera, koji su otvoreno podržali Macrona, neprestano nakon prvih rezultata insistirali na podatku da je on prvi predsednik koji je reizabran, a da ujedno ima većinu u parlamentu. Međutim, u pitanju je jedan zaista efemeran podatak koji nema realnu političku težinu, a naročito se ne radi o pokazatelju nekakvog istorijskog izbornog rezultata. Pre bih rekao da je u pitanju lepo osmišljen i organizovan medijski spin kako bi se relativizovao užasno gorak ukus koji deli većina društva nakon što smo videli rezultate glasanja, odnosno 42 posto osvojenih glasova za Marine Le Pen, uz najveću apstinenciju od 1969. godine, koja, ukoliko uračunamo i bele listiće, iznosi skoro 35 posto. Pritom, treba imati na umu i da oko 10 posto državljana Francuske uopšte nije upisano u birački spisak, jer u Francuskoj ne postajemo glasači samim posedovanjem državljanstva, već inicijativom da budemo deo biračkog spiska. Osim toga, ako se osvrnemo na taj podatak, trebalo bi znati da je pre Jacquesa Chiraca, koji je poslednji predsednik koji je do Macrona bio reizabran na tu funkciju, mandat predsednika V Republike trajao sedam godina, dok je mandat vlade trajao pet godina.

U međuvremenu je politički sistem izmenjen kako bi se minimalizovala šansa da dođe do kohabitacije, a predsednički i parlamentarni izbori se od tada održavaju iste godine. Od te reforme se ni jednom nije desilo da predsednik ne dobije parlamentarnu većinu. Mislim da je Mélenchon potpuno u pravu kada je sinoć Macrona nazvao ‘najnesrećnije izabranim predsednikom V Republike’. U pitanju je predsednik koji je u samo pet godina svoga mandata, sprovodeći politiku ekstremnog centra, odnosno urušavajući civilizacijske tekovine francuske socijalne države omogućavajući dodatne poreske povlastice najbogatijima, koji su se u vreme njegovog mandata i opšte socijalne, ekonomske i zdravstvene krize dodatno obogatili, pritom vršeći represiju nad protestantima, jačajući policijsku državu i podstičući identiteteske podele, doveo do toga da je ekstremna desnica potpuno normalizovana i da je na ovim izborima ostvarila istorijski uspeh. Macron je tako postao oličenje vatrogasca piromana. Od 2017. godine je, pod izgovorom da treba po svaku cenu sprečiti da 2022. ekstremna desnica opet uđe u drugi krug, ustvari sprovodio istu onu politiku kojom su neki levičarski i liberalni intelektualci plašili Francuze od Marine Le Pen.

Nije izvesno kako će izgledati njegovi politički manevri u narednih pet godina. Do ovih izbora je postojalo opšte uverenje među specijalistima da će ukoliko pobedi, krenuti u potpuno urušavanje socijalne države, dakle nešto što nije uspelo levim i desnim liberalima iz Socijalističke partije i Republikanaca poslednjih 40 godina, jer više neće imati nikakvih zadrški s obzirom da se za njega završavaju bilo kakvi imperativi reizbora na političku funkciju u Francuskoj, tako da će u svoj politički legat želeti da ostavi Francusku čiji bi ekonomski sistem bio sličan onom u SAD i u Velikoj Britaniji, dakle neoliberalnu državu. U najgorem ga svakako čeka lepa karijera u nekoj od velikih svetskih finansijskih institucija koji će ga lepo nagraditi za sprovedene antireforme. Međutim, nakon iskustva Žutih prsluka, kao i činjenice da je Francuska danas duboko, u tri velika bloka, podeljeno društvo, koje reprezentuju radikalna levica, ekstremni centar i ekstremna desnica, pri čemu su za Macrona glasali čak i oni koji ga mrze, mislim da postoji velika šansa da on pod pritiskom odozdo naprosto odustane od najradikalnijih neoliberalnih reformi. Jer u tom slučaju preti opasnost od nekog oblika socijalnog rata, odnosno sukoba na ulici mnogo jačeg intenziteta nego što je to bilo u vreme Žutih prsluka, a nisam siguran da je vladajuća klasa spremna da preuzme rizik da, zarad određenih dobitaka, ipak potencijalno izgubi mnogo više dajući podršku Macronu za takav politički projekat.

Marine Le Pen ima bolji rezultat nego na prošlim izborima, a najbolji za ekstremnu desnicu od 1958. godine. Što to govori o stanju francuskog društva, prije svega ekonomije i ksenofobije, i budućnosti krajnje desnice?

Ta godina se navodi u tom kontekstu jer je u pitanju godina etabliranja V Republike, odnosno poslednjeg u nizu republikanskog oblika vladavine u Francuskoj. Dakle, nesumnjivo je da je ekstremna desnica od 1980-ih, kada ih je Mitterand u određenom smislu uključio u mainstream politiku kako bi oslabio konzervativnu desnicu, pokazuje jednu zapanjajuće stabilnu tendenciju približavanja vlasti. Otac Le Pen je 2002. u drugom krugu izbora dobio 18 posto, odnosno jedan posto više nego što je dobio u prvom krugu. Ćerka Le Pen je pak u drugom krugu ove godine osvojila 42 posto, odnosno skoro 20 posto više nego u prvom krugu. Vidimo da je socijalna baza Nacionalnog fronta, koji se u međuvremenu i preimenovao u Nacionalni zbor kako bi se bar delimično otarasio neofašističkog bagaža, više nego duplirana u poslednjih 20 godina. Taj njihov napredak je najpre indikator katastrofalnih posledica koje za sobom ostavlja ekstremni centar svojim antisocijalnim i elitističkim politikama. Većina glasova za Marine Le Pen su protestnog karaktera protiv liberalnog establišmenta koji već nekoliko decenija pokazuje klasni prezir prema najdepriviranijim slojevima. Najveći deo tih slojeva apstinira od glasanja, veliki deo stare ‘bele’ radničke klase iz provincije, koja je nekada uglavnom glasala za KPF, sada glasa za Le Pen, dok nova ‘obojena’ radnička klasa iz predgrađa velikih gradova daje primarno podršku Mélenchonu.

Ekstremni centar je u periodu od 2002. godine svojim pojačanim identiteskim i antimigrantskim politikama, dodatno legitimizovao i desatanizovao Nacionalni front. Osim toga, i Nacionalni front se poslednjih sedam godina, pod vođstvom Marin Le Pen, taktički u velikoj meri deesktremizovao, tako da je to sada jedna više tradicionalno konzervativno-socijalna, odnosno degolistička partija koja se poziva na nacionalni suverenizam i veći naglasak stavlja na socijalne nego na identitetske teme. Međutim, treba biti oprezan s tim njihovim relativizovanjem, jer se i dalje radi o partiji čiji je jedan od značajnih, mada sve više prikrivenih, elemenata šovinizam prema stranicma, naročito muslimanima koji su postali ‘novi Jevreji’, odnosno žrtveni jarci za sve nedaće francuskog društva. Osim toga, ne treba zaboraviti da unutar te partije delaju različite neofašističke grupacije i pojedinci, kao i to da se Marin Le Pen nikada nije odrekla neofašističkih i višijevskih korena svoje političke grupacije, kao i to da nema problem da i dalje na međunarodnom nivou sklapa saveze sa neofašističkim grupacijama. To su faktori koji su i naterali jedan veliki deo levice da zapuši nos i ipak napravi izbor manjeg zla, odnosno glasa za Makrona.

Mélenchon je birače eksplicitno pozvao da ga na parlamentarnim izborima u lipnju izaberu za premijera, a najavljeno je i osnivanje lijeve koalicije za te izbore. Zašto su oni toliko važni da su svi kandidati to naglasili i je li realna mogućnost da će se ljevica ujediniti i imati premijera?

Iz moje perspektive, tako nešto je moguće, ali malo verovatno na ovim izborima. Iako je nesumnjivo da će levica imati veći broj poslanika nego u trenutnom sazivu parlamenta. Francuski politički sistem je veoma specifičan. U pitanju je većinski sistem koji podrazumeva da svaka izborna jedinica, odnosno 577 njih, daje po jednog poslanika. Mélenchon je tako na prethodnim predsedničkim izborima osvojio 19% glasova, a njegova Nepokorna Francuska samo 17 poslanika od 577. Ukoliko se zaista napravi leva koalicija koja bi okupljala Nepokornu Francusku, Komunističku partiju Francuske, Socijalističku partiju i Zelene, mislim da postoji velika šansa da levica osvoji preko 100 mandata, ali to nije dovoljno za formiranje parlamentarne većine. Ovaj sistem favorizuje političku partiju koja stoji iza predsednika Republike, i zbog toga se u Francuskoj predsednički izbori percipiraju kao ‘izbori nad izborima’ a glasači drugih opcija u velikoj meri apstiniraju na parlamentarnim izborima, svesni toga da će najverovatnije izgubiti izbore. Činjenica je da zeleni i socijalisti, pa čak i komunisti, imaju jaču partijsku infrastrukturu od Nepokorne Francuske, koja predstavlja jedan fluidan društveni pokret, tako da bi sinergija te četiri formacije predstavljala dodatnu vrednost koja bi eventualno dovela do toga da će Macron morati da se suoči sa mnogo jačom opozicijom u parlamentu nego u što je to bio slučaj u prethodnih 5 godina.

Međutim, problem je taj što je, uprkos tome što u velikoj meri dele istu socijalnu bazu, mnogo zle krvi između ovih formacija, socijalisti i zeleni su po brojnim pitanjima bliži Macronu nego Mélenchonu, u kampanji im je glavna meta bio Mélenchon a ne Macron, tako da, iako bi možda ona imala smisla kao predizborni savez kako bi se u tradicionalno levičarskim bastionima eliminirali kandidati ekstremne desnice i Macronove partije, nisam siguran da bi takva koalicija bila praktički održiva na duži rok, a tek nisam siguran da bi čak i unutar takve koalicije mogao da bude postignut dogovor o Mélenchonu kao premijeru.

Prema podacima agencije IPSOS birači Mélenchona većinom su mladi, visoko obrazovani i s niskim primanjima. Pokazuje li to da ljevica s njegovom strankom ima ozbiljnu organizaciju i jesu li parlamentarni izbori prilika da se to pokaže?

Mélenchon je ubedljivo pobedio u populaciji od 18 do 24, i od 25 do 34 godine. Le Penova je ubedljivo pobedila u populaciji od 35 do 49 i od 49 do 59 godina. S druge strane, Macron je odneo i više nego ubedljivu pobedu u populaciji od 60 do 69 godina, i naročito u populaciji starijoj od 70 godina. Zanimljivost je da, ukoliko bismo apstrahovali populaciju stariju od 60 godina, u drugom krugu bismo imali Le Penovu i Mélenchona. Sada nemamo dovoljno prostora za sociološku analizu, ali ovi podaci i sami za sebe dovoljno govore o francuskom društvu, odnosno o nekim tendencijama unutar njega. Mélenchon je uspeo da probudi nadu u francuskoj omladini, i to ne samo u siromašnoj omladini u predgrađima. S obzirom da radim kao predavač na Sorboni, mogao sam i lično da se uverim u to kakva je bila mobilizacija u korist Nepokorne Francuske čak i među studentima koji dolaze iz privilegovanih socijalnih slojeva, koji uglavnom i studiraju na tom elitnom francuskom univerzitetu. Mnogo će faktora uticati na to kako će ova politička formacija proći na parlamentarnim izborima, u velikoj meri nije ni izvesno kako će reagovati biračko telo levice, odnosno da li će se masovno odazvati da izađe glasanje, ali svakako je nedvosmisleno da su i Mélenchon i njegovi saradnici danas mnogo strateški pametniji, ali i kadrovski spremniji da budu vodeća snaga na levici nego što je to bio slučaj pre pet godina.

U svakom slučaju, treba da budemo srećni što prisustvujemo novoj istorijskoj rekompoziciji francuskog političkog polja koja će u velikoj meri dugoročno izmeniti francuski politički sistem, a upravo od mobilizacionog potencijala levice umnogome će zavistiti i odnos političkih i klasnih snaga u simboličkim borbama oko poželjne vizije francuskog društva u narednim godinama.

Izvor: Tena Erceg/Novosti; Foto: Novosti

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top