VOJISLAV DURMANOVIĆ: Pravo na nezaborav

Ljubili smo i ne znajući zašto

Ali danas znajući to vi ste

Pred mojim stihovima na kraju naše kobi

Kao pred utrobom trudnom od radosti

Pol Elijar

Čovek može biti materijalista u filozofiji i idealista u životu i obrnuto. Kada je mladobosanski ideolog Vladimir Gaćinović napisao Smrt jednog heroja, nije mogao ni da sanja koliko će heroja krenuti Žerajićevim stopama, kao da – Sartrovim rečima – uistinu nikada nismo bili tako slobodni kao za vreme okupacije. Teško je savremenoj omladini, deprimiranoj, otuđenoj, atomizovanoj i desubjektivizovanoj bilo hedonističkim konzumerizmom ili karijerističkim kultom poslovične utilitarnosti i individualnog uspeha, da osvesti jurišanje na nebo i prometejsku zagledanost u vekove, život u sutrašnjici kakav je odredio pokoljenje za pjesnu stvoreno, generaciju besmrtnika njihovih vršnjaka tridesetih godina prošlog veka.

Šta je smisao tragedije?

Kako jedna anegdota veli, možda je Krleža presedeo čitav rat u Zagrebu, ali je veliki broj omladine bio u šumi nadahnut upravo njegovim opusom. Uprkos stalnoj prismotri i represiji (naročito posle velikih đačkih demonstracija povodom atentata u Marseju), napredne ideje su u bijeljinskoj gimnaziji Filip Višnjić mahom preko istoimene literarne družine našle plodno tlo. Nikada ova sredina nije dala autentičniju generaciju koja je tako intenzivno živela slobodarske i rodoljubive ideale. Poneseni tim snovima, u borbu protiv nacifašističkog okupatora Jugoslavije odazvalo ih se 471. Gotovo polovina od tog broja – uključujući i žrtve fašističkog terora – nije dočekala kraj rata. Među ravnopravnih dvesta jedanaest boljih učenika, boljih matematičara, boljih sportista i boljih ljudi od nas koji su umesto maturske fešte krenuli u ratni požar bilo je i četiri narodna heroja Jugoslavije: Radojka Lakić, Mirko Filipović, Ivica Marušić i Veselin Gavrić. Dok mermerna bista Radojke Lakić poput anđela stražari nad spomenikom u školskom dvorištu, bista Veselina Gavrića, koga su na prevaru i mučki ubili Kerovićevi četnici, sklonjena je i zamenjena bistom Draže Mihailovića glavom i bradom, po kome je i preimenovan nekadašnji Trg žrtava fašističkog terora, što je verovatno endemski slučaj na ovim prostorima. Bez ulica su ostali i Atifa Lipinčević, vrsna ilegalka i skojevski rukovodilac koja je posle drugog zarobljavanja sadistički umorena u Staroj Gradišci i Jozef Koukal, prevodilac i sekretar literarne družine ubijen u Jasenovcu kao i Herta Baum-Gospić, stara komunistkinja i žena slavnog partizana Svetolika Gospića.

Najistaknutija književna pojava koju je taj krug naprednih omladinaca iznedrio zasigurno je Derviš Pašić, čiji nikada objavljeni rukopis zbirke od 58 pesama pod naslovom Snopovi duše svedoči o prerano i tragično ugašenom talentu. Njegova poetika, vidljivo pod uticajem socijalnog pesništva Jovana Popovića, Avgusta Cesareca i dr. koncentrisana je oko aktuelnih tema dekadencije, dotrajalost i krvavog urušavanja građanskog društva na čijem se sumraku nazire novo, bolje doba kao istorijska nužnost smene oronulog i istrošenog zdravim i dostojnim čoveka. U pesmi posvećenoj Isusu Hristu pomalo se oseća odjek Kranjčevićeve Eli, eli, lama azavatni. Kako formom dosta podseća na Šantića, kroz stihove mestimično provejava i melanholična orijentalna čulnost i jesenjinovska osećajnost, ali je vrlo dominantan i snažan panslavistički sentiment sasvim u duhu Nazora ili Ujevića. Derviš Pašić, izdanak najstarije semberske begovske loze koji, osim što se osećao dužan pred istorijom, nije morao da posveti čitav svoj život i svu svoju snagu toj revolucionarnoj meštriji, stvari svih potlačenih, poniženih i uvređenih na kraju uzevši i pušku u ruke, poginuo je u osvit slobode, 28. januara poslednje godine rata kao komesar bataljona 16. muslimanske brigade između Drinjače i Nove Kasabe u borbi sa preostalim četničkim formacijama. Njegov rukopis zauvek je izgubljen u ratu 1992-1995.

A šta i Hristova žrtva vredi ako ljudi u nju ne veruju? Šta je smisao tragedije ako umesto katarze skončava u ravnodušnom zevanju? Narod koji je zaboravio dvesta jedanaest najcrvenijih cvetova bijeljinske gimnazije, naših 1300 kaplara ni ne zaslužuje da postoji. O njima se danas premalo zna.  Ili su oni sada zajedno, u zagrljaju Svetog Petra Dabrobosanskog, Svete Edit Štajn i Svetog Gorazda Praškog, tamo gde crv ne grize, a zelene ptice nasmejano lepršaju rajskim perivojima, kao prijatelji i narod jednog Boga, ili tog Boga uopšte i nema. Provincija zaostala u panonskom blatu poput Semberije nikada se nije oporavila od ljudskog  gubitka čitave jedne sadašnje generacije nedozrele inteligencije čiji su duhovni kvaliteti bili neuporedivi sa bilo čime što ih je nasledilo. Suprotno militarističkim fantazmagorijama o socijaldarvinističkoj higijeni, u svakom ratu uvek stradaju najbolji, a ne najgori, dok narodi žive posledice te negativne selekcije. Vladimir Dedijer je u svom eseju Samožrtvovanje i herojsko samoubistvo kod partizana (iz Novih priloga za biografiju J.B. Tita) tvrdio da su posle kragujevčke i kraljevačke, upravo cetinjska i bijeljinska gimnazija platile najvišu cenu za oslobođenje. Kada njihove sene kao u tamničkim stihovima Marka Perina koji se pogrešno pripisuju Principu budu lutale alejama svojih ovozemaljskih, možda ne bogzna kakvih života, prašnjavim dvorištem i gradskim parkom koji su kao košnica kipeli od gladi za životom, strepim da će na hodnicima svoje škole kroz ključaonice umesto institucionalizovane, makar formalne kulture sećanja koja je naša izneverena moralna obaveza čuti neumesne apologije. Istinit je Alfirevićev stih da je ponovna i konačna smrt u travi zaborava. Kultura sećanja ne sme biti stvar ideološke mode. Onaj ko kenseluje nasleđe i tradiciju u ime površnih narativa kao da istorija počinje sa njim, odustao je od budućnosti i vratio se na najmračnije stranice istorije.

Sanjati svijet bez spomenika

Doskora su zapadna Ukrajina i zapadna Hercegovina bili jedini distopijski rezervati u kojima ulice i trgovi nose imena deklarisanih kvislinga i nacista, mise se perverzno služe za izvršitelje Holokausta, a neofašisti u javnom isticanju ikonografije podsećaju na satirične scene iz Vermesovog romana Opet on, dok danas jedna toliko hvaljena i kao model isticana Nemačka na plimi rusofobije uklanja spomenik Ernst Telmanu, lideru KPD i antifašističkom mučeniku umorenom u Buhenvaldu pred kraj rata. I kad nam muške uzmete živote/Grobovi naši boriće se s vama – spevano je u gradu u kojem neoustaški huliganski lumpen šljam očigledno uz indirektan blagoslov rimokatoličke hijerarhije svako malo po mraku i magli skrnavi partizansko groblje koje je projektovao arhitekta jasenovačkog Kamenog cveta, onaj koji je sanjao svet bez spomenika gradeći paganski razigrane podzemne gradove u kojima se prah palih junaka u životvornom trenju prožima sa grajom slobodnih generacija, a memorijalna arhitektura sa javnim prostorom, jer ima li lepšeg i simboličnijeg počivališta od takvog, kao preslikanog iz Popinog kosovskog distiha Nad njim nebo/Pod njim nebo?

Svrha narativa o dva totalitarizma nije samo puka satanizacija socijalizma i apologija kapitalizma, već perfidno ponižavanje ključne uloga i ogromne cene koju je slovenski svet sa svojim nacionalno-oslobodilačkim pokretima predvođenim komunistima platio za slom Hitlerovog fašizma – Jugoslavija i Sovjetska Rusija su bile zemlje sa ubedljivo najvećim brojem boračkih i civilnih žrtava u Evropi. Jedan od osnovnih ruskih zahteva nakon pada Berlinskog zida bilo je očuvanje spomenika crvenoarmejskim oslobodiocima u zemljama krnjeg Istočnog bloka. Dok se danas kojekakve ulemanske rezolucije, papinske enciklike, anonimni pamfleti i pasivni otpor francuskih studenata po frizerskim salonima tendenciozno predstavljaju kao smele antifašističke diverzije par ekselens – dok drugi, dakle, svoj antifašizam izmišljaju – mi se svojih majki i sestara koje su pogubile braću i sinove u fašističkim odmazdama i ofanzivama, po ljudskim klanicama i lomačama knjiga širom Jugoslavije dok su se borili za nešto više od kućnog praga i stomaka samo da bi ih opet rodile u miru i dočekale unuke u slobodi stidimo i zaboravljamo ih. Umiralo se strasno i jurišalo da bi se ljubilo, u tanatološkom ključu Davičove i Makove poezije, ne radi bilo kakvog, običnog života, već samo onog istinski ispunjenog smislom, dostojanstvom, mirom, srećom, erosom i stvaralaštvom, vrednog življenja. Naši heroji čekaju svog božanskog arhivatora koji bi epskom snagom pripovesti oživeo detalje intime njihovog postojanja iz halapljivog ponora zaborava, da ih ćopićevskom toplinom sa tragične  pozornice časti vrati nazad u bajku iz koje su se spustili u istoriju.

Danas po NOB-u najbesramnije pljuju iskompleksirani unuci onih koji bi bez socijalističke modernizacije i industrijalizacije pomrli od gladi, a bez partizana nestali u ustaškim logorima. Jer ko je bio malj u čelo srpskim istorijskim arhidušmanima, a ko pio rakiju s domobranima po Loparama i Banjaluci i povlačio se kroz Zagreb ka Sloveniji? Ko je obesio više od osamdeset najviše rangiranih ustaških glavešina uključujući i bijeljinskog kasapina Ivana Tolja? Koga je Pije XII ekskomunicirao zbog suđenja Stepincu i pokušaja emancipacije od vatikanskog uticaja, ko je sproveo Blajburg – Tito, Draža ili Nikolaj Velimirović? I dok je jedan Miloš N. Đurić koji je svoju Vidovdansku etiku živeo odbio da potpiše izdajnički Apel rečima kako ne bi mogao više studentima da predaje etiku, profesor etike u bijeljinskoj gimnaziji Enver Pozderović odmah po uspostavi NDH zaseo je u direktorsku fotelju kao ustaški kadar. Njegova desna ruka i zapisničar na strogom korienskom novogovoru na sednicama nastavničkog veća gde su klevetani i prokazivani antifašistički orijentisani učenici bio je fizičar i satrap četnika Raje Banjičića profesor Srđan Bakajlić, čije ime danas nosi jedna od ulica u centru Bijeljine.

Znak bratstva naroda…

Nonkonformistički otpor nesrpskih antifašista kakvi su bili Vladimir Nazor, dr Svetozar Rittig, Avdo Humo, Nurija Pozderac, Vahida Maglajlić, braća Kulenovići, Halid Nazečić, Hakija Šarić sa drugovima, efendija Kurt, nemački telmanovci, zagrebački đaci na Maksimiru i drugi ustaškom i nacističkom teroru istinsko je ispovedništvo Hristovih reči da nema veće ljubavi nego ko položi život za prijatelje. Oni su naši pravednici među narodima i najmanje što im mi danas dugujemo je večito divljenje, zahvalnost i nezaborav. Krvniče, ako za izdaju ponudiš meni srebra, skovat ću od njega nož i sjurit ga tebi u rebra, ispevao je Goran u valu plemenitog gneva. Nisu hrvatski građanski levičari i muslimanski begovski unuk morali poneseni snagom međuljudske solidarnosti da napišu najveličanstvenije literarne spomenike srpskim pravoslavnim žrtvama ustaškog klanja, te himne pobedi čoveka nad mržnjom, mogli su da sede na toplom i suvom za pisaćim stolovima u Banjaluci i Zagrebu, ali ne samo da bi pomrli od stida, već bi, kako je pisao Meša Selimović koji se i sam opredelio za taj put, izdali sebe, a bez samopoštovanja se teško i mučno živi. Osman Karabegović je rekao: Srpska zastava na našoj znački je simbol porobljenog srpstva, a crvena zvijezda na njoj znak bratstva naroda. Razdvajati njihovu žrtvu i zasluge za pobedu nad aždajom koja je progutala sedamnaest miliona naše braće po vrsti po etničkim linijama i prebrojavati im krvna zrnca u delirijumu šovinističkog revanšizma blasfemično je jer, da parafraziram odgovor beloruskog ambasadora u Izraelu jednom revizionističkom istoričaru, oni su joj kao jedan izašli na crtu i zajedno trijumfovali.  A jednoga dana kada jugoslovenske zemlje ne budu više otvorena rana puna otrova u kojoj je, kao i u čitavoj postmodernoj civilizaciji površnosti, prošlost neizvesna, a budućnost zaboravljena, o njihovim životima kakvi se samo mogu sanjati pisaće se i učiti u školama kao o apsolutnoj dosegnutosti zvezda i suštini herojskog bića u čoveku.

Piše: Vojislav Durmanović za Preokret, Foto: Društvene mreže

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top