ZORAN MILUTINOVIĆ: Nema ničeg ‘velikosrpskog’ kod Andrića, nasilno ga povezuju sa nacionalizmom!

Profesor južnoslovesnke književnosti u Londonu Zoran Milutinović ispričao je zašto je napisao knjigu koja negira postojanje srpskog nacionalističkog diskursa kod Ive Andrića, zašto već godinama polemiše sa Bošnjacima na ovu temu i koji se naši pisci čitaju u Engleskoj, piše portal Nova.rs.

Knjiga “Fantom u biblioteci/ Postoji li srpski nacionalistički diskurs o Ivi Andriću?” autora dr Zorana Milutinovića, profesora južnoslovenske književnosti i moderne književne teorije na Univerzitetskom koledžu u Londonu, objavljena je nedavno u izdanju izdavačke kuće Geopoetika. U pitanju je dvojezično srpsko-englesko izdanje i predstavlja svojevrsni nastavak prethodne Milutinovićeve studije „Bitka za prošlost – Ivo Andrić i bošnjački nacionalizam“ (Geopoetika, 2018). Knjiga „Fantom u biblioteci“ je nastala kao reakcija na tekst u jednom nemačkom zborniku radova, koji je na engleskom jeziku objavio Nenad Veličković, profesor srpske književnosti iz Sarajeva, u kojem navodno dokazuje postojanje velikosrpskog diskursa u tekstovima o Ivi Andriću i njegovom delu.

–Ja idem od jednog do drugog navodnog dokaza i pokazujem kako Veličković preseca rečenice napola i menja im smisao, vadi reči iz konteksta i reanžira ih tako da počinju da znače nešto drugo, i pripisuje ovim autorima tvrđenja koja se kod njih ne mogu naći, a ignoriše značenja koja su očigledna – rekao je profesor Zoran Milutinović.

On dodaje da će čitaocima verovatno biti čudno kad shvate da Veličković tvrdi kako se na početku tog “islamo-mrziteljskog diskursa” u srpskoj književnoj kritici nalazi Milan Bogdanović, otac gradonačelnika Bogdana Bogdanovića, koji je inače u tridesetim godinama prošlog veka prešao u islam, uzeo ime Mefail, i ponosno ga upisao u svoja lična dokumenta.

-Musliman Milan-Mefail Bogdanović, Veličković tvrdi, napisao je da su muslimani degenerisani konverzijom iz hrišćanstva u islam, iako se za to tvrđenje ne može naći nikakav dokaz. Od sedam kriterijuma koje je sam Veličković postavio i na osnovu njih odabrao devet srpskih autora koje citira kao dokaz postojanja tog velikosrpskog diskursa o Andriću koji onda navodno bošnjački nacionalisti samo ponavljaju, Veličković je uspeo da potvrdi samo jedan: tačno, od tih devet autora većina je bila “nacionalno prominentna” na ovaj ili onaj način. Ali to još uvek nije nikakav dokaz za optužbe koje je Veličković izneo. Taj i takav velikosrpski diskurs o Andriću ne postoji, njega je Kazaz izmislio, i najbolje bi bilo to prosto priznati uz izvinjenje srpskim kolegama.

Prethodna knjiga Zorana Milutinovića “Bitka za prošlost” je bila reakcija na bošnjački nacionalistički diskurs o Ivi Andriću.

-U januaru 2016, sam video knjigu Rusmira Mahmutćehajića “Andrićevstvo”, u kojoj se insinuira Andrićeva povezanost sa nacizmom i za mene je to bila kap koja je prelila čašu, naročito zato što dolazi od autora koji otvoreno sledi austro-fašistu Fegelina, fašistički krug oko Renea Genona i ustaškog ideologa Ćiru Truhelku. Veliko je razočaranje što se ni do danas nije pojavila ni jedna jedina kritika te knjige iz pera nekog bošnjačkog autora. Upravo suprotno, ona kao da je učvrstila Mahmutćehajićevu reputaciju u Sarajevu, pa vidimo da mu se ukazuje čast time što ga pozivaju da održi svečanu besedu na proslavi Dana nezavisnosti Bosne i Hercegovine na Univerzitetu u Sarajevu – smatra Milutinović.

U toj knjizi se nalazi i reakcija na tvrdnju sarajevskog intelektualca i profesora književnosti Envera Kazaza da je bošnjački nacionalistički diskurs o Andriću samo ponavljanje srpskog nacionalističkog diskursa o ovom piscu, u kojem se navodno tvrdi da su “Bošnjaci demoni koje treba uništiti”.

-To je bila kratka polemika, u kojoj smo se obojica javili po dva puta. Mislim da se još uvek nalazi na sajtu Ivana Lovrenovića, a moji prilozi mogu se čitati i na mom sajtu na ucl.academia.edu. Za mene je najvažnije da je Kazaz prkosno odbio da navede bilo kakve dokaze za ovo tvrđenje, i da je priznao da tom bošnjačkom diskursu nije bio potreban nikakav srpski iz kojeg bi pozajmljivao: naime, baš to što i ja tvrdim u “Bici za prošlost”, i zbog čega Kazaza u toj knjizi kritikujem. Iznuđeno priznanje, ali ipak priznanje. Ja tu optužbu vrlo ozbiljno shvatam: prvo Kazaz, pa sad Nenad Veličković, o srpskoj književnoj kritici kažu ono što stariji bošnjački nacionalisti već decenijama govore o Ivi Andriću, i u tom procesu aboliraju Andrićeve bošnjačke nacionalističke kritičare – jer oni navodno samo ponavljaju ono što su srpski kritičari već sami napisali. Lakoća kojom se izriču takve optužbe prosto je zapanjujuća: kao da žive u sredini u kojoj se može reći sve što vam padne na pamet, i znati da vas nikad niko neće zbog toga pozvati na odgovornost – tvrdi Milutinović.

Neki bošnjački oponenti Zoranu Milutinoviću, kao što je Haris Imamović, zameraju da se bavi “nekritičkim ulepšavanjem srpske recepcije Andrića”.

-Možda je ovo dobra prilika da odgovorim: insistiranje da se za svako tvrđenje predoče dokazi nije nekritičko ulepšavanje, nego suprotstavljanje neodgovornom klevetanju. Ako takvih dokaza ima, ja ih sigurno neću ignorisati. Ali ako Veličković tvrdi da postoji neka velikosrpska književna kritika Ive Andrića, koja promoviše revizionističku istoriju, tvrdi da je Bosna prostor mržnje, a Bošnjaci degenerisani konverzijom iz hrišćanstva u islam – a onda nije u stanju da navede ni jednu jedinu rečenicu nekog srpskog kritičara koja bi mogla da posluži kao dokaz za ove teške optužbe, kako se onda to zove? Ne ulepšavam ja srpsku recepciju Andrića – ona je već vrlo lepa, ne treba joj moje ulepšavanje – nego neko nikako da izađe iz rova evo skoro trideset godina pošto je rat završen. Moji oponenti treba da se demobilišu i da počnu da se bave civilnom, mirnodopskom književnom kritikom, pa ćemo se onda lako razumeti – smatra profesor južnoslovenske književnosti u Londonu.

Andrić je veliki kod nas, ali zanimljivo je znati kakav je slučaj sa našim nobelovcem na zapadu. Pisac knjige “Fantom u biblioteci” pošto živi i radi u Londonu, ima dobar uvid u to kakva je situacija.

-Zna se dosta: Andrićeva dela se neprestano preštampavaju, i novi prevodi se pojavljuju. Nedavno je objavljen prvi engleski prevod “Omer-paše Latasa”. Nema nikakve sumnje da je Andrić klasik i da se njegova književnost obraća svakoj novoj generaciji, i da sa protokom vremena ne gubi na značaju. Inače, u Velikoj Britaniji je, izuzimajući nekoliko jezika sa kojih se tradicionalno prevodi, interesovanje za sve strane književnosti skromno. Ponešto se i prevede, ali je recepcija gotovo neprimetna. Čitalačka publika zna za Andrića i Pavića, postoji jedan krug odanih čitalaca koji prate Zorana Živkovića, a svi koji čitaju poeziju znaju i za Vaska Popu. Kiš se i dalje čita u krugovima stručnjaka, ali se do šire publike nije probio – zaključuje Zoran Milutinović.

Izvor: Nova.rs
Foto: Wikimedia Creative Commons

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top