KREG MAREJ: Turska, NATO i mir u Ukrajini

U Turskoj sam, jer ako bude preokreta u okončanju rata u Ukrajini, to će se desiti ovde.

Čvrst stav predsednika Redžepa Erdogana o potencijalnom vetu na članstvo Švedske i Finske u NATO-u predstavljen je javnosti samo u smislu podrške tih zemalja kurdskim grupama otpora. Ali, naravno, radi se o daleko dubljoj stvari. Erdogan shvata da je spektakularno napredovanje NATO-a ka istoku, koje bi posebno predstavljalo finsko proširenje, šamar ruskom predsedniku Vladimiru Putinu koji će znatno otežati mirovni sporazum u Ukrajini.

Svaki takav dogovor morao bi da se zasniva na tome da Rusija odustane od dela ukrajinske teritorije koju danas drži. Dramatično širenje NATO-a je sušta suprotnost pokušaju da se za to stvore uslovi. U stvari, to što NATO tako aktivno teži ovoj ekspanziji dovoljan je dokaz da NATO teži dugom posredničkom ratu u kojem bi Rusija, logično, dugo krvarila, umesto da pokušava da vrati mir i stabilnost u Evropu. Da je evropsku javnost zahvatio talas emocija zbog Ukrajine, dovoljno govore glasovi desetina miliona ljudi na takmičenju za pesmu Evrovizije.

Kada ovo uzbuđenje prođe, mišljenje u Finskoj i Švedskoj može se promijeniti. Očigledno je već više od jedne decenije da Putin ima za cilj da reintegriše područja bivšeg Sovjetskog Saveza naseljena Rusima u Rusku Federaciju. Taj plan je trenutno izazvao razorni rat, ali još uvijek ne predstavlja vojnu pretnju Finskoj ili Švedskoj. Turska, u toj situaciji, zadržava prestiž izabranog mesta i možda posrednika za nastavak diplomatskih kontakata između Rusije i Ukrajine. Erdoganov čvrst stav prema Finskoj i Švedskoj je neophodan za održavanje poverenja Rusije. Turska, naravno, ima svoje duge i izuzetno složene istorijske i trenutne odnose sa Rusijom, što je mnogo važnije nego što bi to mogla da sugeriše uloga Turske kao ključne članice NATO-a. Takođe, vredi imati na umu da je Turska daleko ozbiljnija vojna sila od Finske i Švedske zajedno.

Ovde postoji još jedan, posebno turski interes, koji je u velikoj meri faktor u Erdoganovoj spremnosti da se suprotstavi američkom predsedniku Džou Bajdenu zbog ulaska Švedske i Finske u NATO. Ovo se, naravno, odnosi na stalnu napetost između članica NATO-a Turske i Grčke. Turska je besna zbog militarizacije grčkih ostrva u istočnom Egeju veoma blizu njenih obala, kao i zbog nedostatka podrške i razumevanja koje je dobila od drugih članica NATO-a zbog uočene pretnje. Status najistočnijih ostrva u Grčkoj (Dodekanez)  nije sporan. Garantovan je Pariskim ugovorom iz 1947. godine, koji su potpisale sve stalne članice Saveta bezbednosti UN, kao i mnoge druge države. Demilitarizacija ostrva je nedvosmislena i nijedan sporazum od tada to nije negirao. Druga grčka ostrva, uključujući Limnos i Lezbos nešto zapadnije, tretiraju se na sličan su način Ugovorom iz Lozane iz 1923. godine.

Grčka tvrdi da je ovaj status naknadno izmenjen Konvencijom iz Straitsa iz 1936. godine. Mislim da to nije u tačno, ali to je složeniji tema da bismo je ovdje razvijali. Ugovor iz 1947. nije izmenjen. Ipak, Grčka je nastavila i još nastavlja sa militarizacijom Dodekaneza u velikim razmerama, uključujući desetine hiljada vojnika, vojnih aviona, a posebno raketa zemlja-zemlja dugog dometa. I Turska i Rusija ovo smatraju pretnjom. Turska vlada je privatno uverena da se ova militarizacija sprovodi uz aktivnu saradnju, učešće i možda podsticanje Sjedinjenih Država. Erdogan je u februaru izjavio da pošto su ugovori koji preciziraju demilitarizaciju upravo oni sporazumi koji Grčkoj daju suverenitet nad ostrvima, ukoliko Grčka poriče ugovore to dovodi u pitanje i taj suverenitet. Erdogan je za to odmah dobio šamar od Bajdenove administracije. Dakle, turska ogorčenost zbog ponašanja SAD u Egejskom moru, a koje ohrabruje direktnu vojnu pretnju, predstavlja još jedan razlog zašto Erdogan ne želi da brzo pređe na američku agendu na Baltiku. Tursko ogorčenje dodatno je podstaknuto činjenicom da je ovo zaista loša namera SAD, s obzirom da odbija da se pridržava međunarodnog ugovora čija su potpisnica (pozicija komplikovana samim time što sama Turska nije deo Pariskog sporazuma 1947.) .

Kreg Marej je pisac, emiter i aktivista za ljudska prava. Bio je britanski ambasador u Uzbekistanu od avgusta 2002. do oktobra 2004. i rektor Univerziteta Dandi od 2007. do 2010.

Piše: Kreg Marej za Consortium News, Foto: Redžep Tajip Erdogan / Printscreen YouTube / CNN TÜRK, Prevod: Preokret

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top