VOJISLAV DURMANOVIĆ: Suvenirizam umesto suverenizma

U jednom svom predavanju iz 1930. nacionalni revolucionar i čelnik Gajreta, a kasnije i većnik ZAVNOBiH-a Hasan Rebac opisuje sledeću ratnu zgodu iz redova komita vojvode Dula: Na padinama planine Visočnice kod Stoca dobije naša četa nalog da siđem ja sa desetak drugova u selo Ruište i uhvatim Filipa Lukića (lokalnog šuckora i austrijskog agenta, op. a.) ili da ga ubijem ili da mu kuću zapalim. Sišao sam noću u Ruište, pretresao kuću Filipovu i nisam ga ni uhvatio ni ubio, jer je već bio utekao. U kući sam mu popio kavu iz šolje sa likom Franje Josifa.

Početkom juna sam, nakon duže vremena, posetio Sarajevo. Može se samo zamisliti sablažnjenje koje je u meni proizveo prizor blistave kolekcije čeških čajnih kompleta sa istim tim faraonskim likom i keramičkih krigli sa grimasom kajzera Vilhelma, ultimativnih kvislinških ulizivačkih rekvizita u centralnoj postavci tobožnjeg Muzeja Sarajevskog atentata na obali Miljacke. Njom dominiraju nasmejane voštane figure Ferdinanda sa perjanim šeširom i Sofije u elegantnoj toaleti. Najveći deo postavke zapravo je posvećen bošnjačkim KuK regimentama, njihovom ratnom putu sa sladunjavih ratnih razglednica.

Muzej atentata koji bi turistima trebalo dočarati kao našu Bostonsku čajanku skandalozno je osmišljen kao muzej austronostalgične idile u kojem su glavni eksponati secesionistički nameštaj i nakit prvog okupacionog gradonačelnika. Kolonijalne uniforme su u operetnom sjaju kao u zamrznutom trenu kada je na promenadi Princip, to ime našeg dvadesetog veka, svojim pucnjima poslao ovaj buđavi svet findesjeklovske patetike dođavola kao kutiju šibica.

Njemu i drugovima posvećen je samo jedan slajd sa bazičnim informacijamabez ikakvih predmeta. U nekom ćošku kraj knjige utisaka su izlivene Principove stope, a napolju je, naravno, replika nadvojvodinog automobila za poziranje. O protagonistima, o ideji Mlade Bosne i revolucionarnoj lektiri zaverenika, o njihovoj mržnji na srpsku čaršiju saborskih mameluka i mitropolita Leticu, o odbrani na sudu i mučeništvu nema ni govora.

U predmoderno doba se molilo zbog straha od Božje kazne, u moderno iz konzervativnog inata prema komunizmu, a sada, u postmoderno, čini se da je smisao bogosluženja u bogomoljama sa entrance fee od samo jednog dolara da bude snimljeno za program Diskaverija. Na Baščaršiju samo još što ne uvoze mačke i pse lutalice ne bi li upotpunili autoorijentalističku scenografiju stambolske čaršije za zapadne turiste kojima se u turskim čašama nudi crni čaj blago rečeno nekarakterističan za bosansko podneblje. Kriza identiteta i autentičnosti Sarajeva više je u japizovanim blokovima oko glomazne zgrade američke ambasade koja svojim sterilnim travnjakom ograđenim bodljikavom žicom liči na nekakvo orvelovsko sedište u čijim podrumima se kloniraju pronatovski političari tipa Sabine Ćudić, nego u feredžama na Ilidži. Ako se u stihovima Duška Trifunovića feudalizam vozi u avionu, u Sarajevu se kriptopavelićevsko mračnjaštvo s likom Alije Nametka, Muhameda Pandže, Fehima Spahe i dr. vozi u ringišpilu na žeton. Sarajevo je evropski Jerusalim po tome što kamenuje disidente kao proroke. Američkim turistima se čak i u Dubrovniku najviše priča o četničkim granatama, dok u Sarajevu senzacionalizaciji ratnih trauma nedostaje samo prigodna pirotehnika da holivudski zgroženoj publici dočara bizarni međusobni pokolj balkanskih divljaka.

Zagrebački vajar i jugoslovenski nacionalista Rudolf Valdec nije na svom kipu kralja Petra izradio krunu uz objašnjenje da se kralj borio za narodno oslobođenje i ujedinjenje, a ne za feudalna prava i prašnjave titule. Zbog toga ni viteški kralj Ujedinitelj nikada nije skidao šinjel u kojem je prešao Albaniju – jer nije bio našminkani eksponat i voštana figura za slikanje. Kada je Radomir Konstantinović nazvao Narodnooslobodilačku borbu jugoslovenskih partizana – pred kojom sve akcije francuskog i beneluških pokreta otpora neugodno podsećaju na seriju Alo, alo! – zenitom naše celokupne istorije, mislio je i na dimenziju njenog međunarodnog odjeka: nikada više jedan Pol Elijar neće pevati o Goranu Kovačiću, niti jedan Pikaso ilustrovati našu narodnu epopeju za karton domaćeg vina.

Narod je voleo Aleksandra i Tita jer su se u njihovim ličnostima, svačijoj u zasebnom kontekstu i samoj protiv svih, a gde prvi stade, drugi produži, ovaplotile emancipatorske težnje čitavih generacija, u trenutku kada su se svi ostali pokazali kao kukavice i zlotvori.

To je zato što smo narod koji je individualno-herojski i revolucionarni čin seljačkog sina Principa na Vidovdan proslavio kao amblem ovih težnji i luču slobode, kojem je borački legitimitet, kako kaže libanski pisac Amin Maluf, začet u Orašcu i stečen na Kajmakčalanu i Kozari vazda bio moralni i politički imperativ.

A Maluf je najveći deo svog opusa kroz dela Krstaški ratovi u očima Arapa, Ubilački identiteti itd. posvetio upravo opasnosti od kompleksa inferiornosti koji nagrizaju društva usled osećaja podređenosti, zaostalosti, poniženosti, te krvavim kulminacijama tih frustracija. U našem slučaju, svemu onome što biva kada se nacionalna baština, a samim tim i moralna svest o nacionalnom dostojanstvu svedu na ukleti folklorizam rakije i bureka, egzotičnu nacionalnu kuhinju i poneki brend paste za zube nazvan po drevnom heroju, kako bi rekao Danilo Kiš – borbu za prevlast oko etničkog porekla licitarskog srca, ili još prostije – kada se suverenizam zameni suvenirizmom.

Piše: Vojislav Durmanović za Preokret, Foto: Preokret

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top