Metju Dus je vodeća ličnost američke političke levice. Međutim, levica je fragmentirana, pa moramo ovo kvalifikovati i reći da je on važan glas u jednom delu levice — tzv. „povezanoj“ levici. Duss je spoljnopolitički savetnik nezavisnog senatora Bernija Sandersa. Sanders je u savezu sa Demokratskom strankom, što Dusu daje pristup spoljnopolitičkoj debati unutar te stranke. Ovo se može smatrati dobrom stvari. Svakako nam je potrebno što više „povezanih“ progresivnih glasova.
Istina je i da naprednjaci, između ostalih, mogu da dođu do zaključaka na koje utiče njihovo okruženje (u ovom slučaju Demokratska stranka) i da tako ne budu objektivni koliko bi trebalo. Takođe, u vremenima dok traju sukovi, svima nam je teško držati se u okvirima čistog i analitičkog uma. Duss se suočava sa ovim problemom po pitanju Ukrajine.
Evo njegovog stava:
„Ovo je nekim ljudima, očigledno, teško da shvate jer to nije tačno u mnogim drugim oblastima spoljne politike, ali odgovorna progresivna pozicija prema Ukrajini je ono što Bajden trenutno radi.
Ono što on želi da kaže jeste da su Sjedinjene Države toliko dugo u poslu gaženja vlada, bilo da su demokratske ili drugačije, da mnogima na levici teško pada da se udruže sa Vašingtonom u navodnoj promociji demokratije u Ukrajini. Ipak, u ovom slučaju, Rusija je loš momak, tako da je u redu da podržite predsednika Džoa Bajdena.
Da li je u pravu? Na ovaj način on elaborira svoj stav. U članku od 1. juna u The New Republic pod naslovom „Zašto je Ukrajina važna za levicu“ Dus je izneo svoje argumente u korist podrške politici američke vlade u Ukrajini. Analiziraću važne delove ovog eseja i onda ću izvući zaključak.
Moja analiza je zasnovana na činjeničnim dokazima i, nadam se, jasnom i preciznom razmišljanju. Prije nego što išta iznesem, izraziću svoje žaljenje ako se ljudi sa bilo koje od strana u raspravi uznemire.
„Bajdenov tim nije tražio ovaj rat“
Dus počinje poređenjem, na koje se pozivaju mnogi na ljevici. Poređenjem između invazije SAD na Irak i aktivnosti SAD u Ukrajini. On nam kaže da „Bajdenova administracija nije Bušova administracija“. Ovo je istina. Bajden nije napao Ukrajinu kao Buš u Iraku. U ovom slučaju, Rusi su ti koji su osvajači. Dus nastavlja da kontekstualizuje Bajdenove akcije na sledeći način: „Bajdenov tim očigledno nije tražio ovaj rat, u stvari su uložili naporan i veoma javan diplomatski napor da ga spreče.”
Ovde već nailazimo na problem. Ova tvrdnja je izvučena iz istorijskog konteksta. Istina je da su Bajden i većina njegovih neposrednih prethodnika gurnuli i Rusiju i Ukrajinu u ovaj rat, iako ne tako grub i nagao način na koji je se Buš postavio u Iraku.
Bajden je uradio isto, ali na način koji je zaobišao američki narod i veliki deo medija.
Situacija je kreirana nemilosrdnim pomjeranjem granice NATO-a sve do ruske granice. Ovo je dovelo Rusiju u lošu poziciju. Iz njihove perspektive, pretilo im je delimično opkoljavanje od strane neprijateljske sile. Kao odgovor, Rusi su delovali diplomatski nudeći Zapadu sporazum o međusobnoj bezbednosti koji je uključivao crvenu liniju koja je sadržavala uslov da Ukrajina nikada neće biti pozvana da se pridruži NATO-u.
Bajden i drugi zapadni lideri nisu ozbiljno tretirali ovaj predlog. U stvari odjednom su na staromodan način otkrili, da sve zemlje imaju suvereno pravo da se slobodno udružuju sa kim god to odaberu. Ovo se zgodno poklopilo sa NATO-ovom „politikom otvorenih vrata“. Činilo se da je Bajden pretpostavio da se ovaj novi „osnovni princip“ odnosi na Ukrajinu. Ali sačekajte malo, možda ne i na Kubu.
Upravo je ova vrsta licemerne pozicije dovela pod znak pitanja ostatak Bajdenovih predloženih polumera i navela ruskog predsednika Vladimira Putina da na kraju zaključi da nema drugog izbora osim da izvrši invaziju i osvoji Ukrajinu kako bi izbegao da ona postane deo NATO-a i stoga „ egzistencijalna pretnja” Rusiji.
Zar ovo nije trebalo da bude alaram za ljude poput Dusa? Činjenica da je njegov saveznik spreman da koristi stare trikove. Možda se Bajden nije odavao toliko stresa u svom ponašanju kako je izgledalo. Da možda njegov novopronađeni „osnovni princip“ iznet na „veoma javan, diplomatski način“nije bio pomalo idealistička propaganda za „javnu“ potrošnju?
Kada je rat počeo, kako piše Dus, Bajdenova administracija je „postupila uzdržano i pažljivo da ne bude uvučena u širi rat sa Rusijom“.
Pretpostavljam da svako ima svoju definiciju „suzdržanosti“. U stvari, SAD su Ukrajini dale pomoć u vrednosti od preko 50 milijardi dolara. Većina je bila vojne prirode, uključujući sada mogućnost raketa „srednjeg“ dometa. Po ovom pitanju, Dus nam kaže da treba da zapamtimo „slučajeve kada pružanje vojne pomoći može unaprediti pravedniji i humanitarniji globalni poredak“.
Ne znam na koje primere Dus misli — barem ne od Drugog svetskog rata. Koliko ja znam, od 1945. Sjedinjene Države nisu koristile vojnu pomoć u te svrhe. I zaista, američka pomoć je uglavnom iskorištena za produženje rata, dajući Rusiji još razloga i vremena da bukvalno uništi Ukrajinu.
Dugačak spisak namernih američkih i evropskih sankcija nametnut je Rusiji u pokušaju da se uništi ekonomija te zemlje – i oduzme svaka jahtau vlasništvu jednog bogatog Rusa zapadno od Kaspijskog mora.
Bajden je upozorio da će ove sankcije biti realizovane ako Rusija napadne Ukrajinu. Nakon toga, Bajdenova administracija je javno izjavila da je njen cilj da „oslabi Rusiju“. Saberite ovdje dva i dva i počećete da osećate da je, kako je to precizirano u časopisu Njujorker, „Ukrajina sada i američki rat“. Imajući u vidu da se sve ovo dogodilo u periodu od tri meseca, možemo se zapitati koliko je Bajden bio „uzdržan“. U najboljem slučaju, možemo gledati na njegove postupke kao na veoma opasnu verziju puzajuće misije.
Ukrajinski narod
Dusova podrška pristupu Bajdenove administracije Ukrajini gotovo ga je prirodno navela da se przopleto poigrava terminom „ukrajinski narod“. Na primer, kada Dus pokušava da se suprotstavi optužbi da je Bajden spreman da se bori protiv Rusije do poslednjeg Ukrajinca, on nas uverava da bi „do sada trebalo da bude jasno da će se ukrajinski narod boriti protiv ruske invazije, bez obzira da li im pomažemo ili ne.”
Kako to da su oni koje Vašington odluči da podrži „narod“, a opozicija nije? Na primer, većina Ukrajinaca koji govore ruski na istoku zemlje, a koji su se naoružavali protiv vlade u Kijevu na magičan način prestaju biti dio „naroda“. Šta je sa otprilike milion Ukrajinaca koji su se sklonili u Rusiju? Da li su oni deo ukrajinskog naroda?
Ako ćemo biti precizni, „ukrajinski narod“ je podeljen i raspoređen je, u ovom ratu na obije strane. Kao i uvek, većina beži iz ratnih zona ili samo pokušava da preživi nasilje sa koje god strane da dolazi.
Postoji još jedan faktor koji bi trebalo da me natera da sumnjam u Dusovu upotrebu „ukrajinskog naroda“ kao argumenta. Politički koreni sadašnje vlasti u Kijevu su u državnom udaru koji su 2014. podržale SAD., kojim je svrgnut legalno izabrani predsednik Viktor Janukovič, koji je favorizovao saradnju sa Moskvom u pogledu rešavanja neutralnog statusa zemlje prema Zapadu.
Janukovič se takođe zalagao za rundu prevremenih izbora kako bi se rešili sporovi po ovom pitanju. Zbacivanje Janukoviča povećalo je ruske strahove da NATO i Evropska unija, uz podršku Vašingtona, imaju za cilj da pretvore Ukrajinu u prozapadnu, antirusku državu.
Ruski imperijum
Pred kraj Dusovog eseja, on kaže da Putinove reči pokazuju da je ruski predsednik samopouzdani imperijalista. „Pogledajte šta je sam Putin rekao u govoru koji je održao uoči invazije, u kojem je izneo viziju povratka ne samo sovjetske sfere već i predsovjetsku viziju novog ruskog imperijuma.” Na osnovu Putinove „vizije“, Dus zaključuje da „izgleda apsurdno sugerisati da bi čak i čvrsto javno obećanje predsednika Bajdena da Ukrajina nikada neće biti primljena u NATO ubedilo Putina da povuče 180.000 vojnika koje je postavio na ukrajinske granice .”
Dok Dus verovatno ne želi da veruje Putinu o bilo kojoj drugoj temi, on je spreman da mu u ovom slučaju ipak veruje. Njegova procena može biti tačna; međutim, može se dati jednako dobar argument da je Putinov govor o „imperijumu” propaganda za domaću javnost. Postoji čak i zapadna analogija. Glavni razlog koji se navodi za širenje NATO-a više nije odbrana Zapadne Evrope, već širenje demokratije.
Putin koristi retoriku o ruskom imperijumu da bi održavao podršku svojih domaćih birača, a zapadni političari (isključujući bivšeg predsednika SAD Donalda Trampa) kao ekvivalent koriste retoriku „širenja demokratije”. I u oba slučaja, nacionalni lideri su možda sami sebe ubedili da je njihova propaganda istinita.
Konačno, Dusova izjava da čak ni Bajdenovo „čvrsto javno obećanje“ neutralne Ukrajine nije moglo da zaustavi Putinovu invaziju možda nije cela priča. Putinovo zanemarivanje bilo kakvog hipotetičkog obećanja ili obećanja od strane Bajdena verovatno bi značilo da izolovanu političku odluku jednog predsednika (na primer, iranski nuklearni sporazum) može da poništi njegov naslednik. Takvo Bajdenovo obećanje bi moglo da spreči rusku invaziju, ali na kraju ne bi bilo dovoljno da se kriza okonča. Rusi žele pravi sporazum o bezbednosti, a ne samo obećanje predsednika SAD.
Dus zaključuje molbom za solidarnost sa ukrajinskim levičarima koji, između ostalih, brane svoju otadžbinu od Rusa. On priznaje da je američko licemerje problem, „prepoznajući ulogu koju su SAD i njeni saveznici igrali u potkopavanju poretka koji su sami izgradili“.
Ali izgleda da, u isto vreme, misli da ovo licemerje nema uticaja na sadašnju situaciju. On smatra da levica mora da usvoji kao „osnovni princip” borbu da „spreči moćne zemlje da napadnu i unište slabije”. To učiniti znači pomoći u stvaranju „boljeg, stabilnijeg, humanijeg i progresivnijeg [sveta]“. I pošto navodno nema licemerja u sadašnjim motivima i postupcima, u redu je udružiti se sa SAD u odbrani Ukrajine od ruske agresije.
Želim Dusu puno sreće u sprečavanju jakih da tuku slabe. Skoro cela prošla (i sadašnja) istorija država uključuje upravo takvu eksploataciju. Ipak, on je u pravu kada kaže da je to ideal kome treba težiti. Pojam o povremenom preuzimanju neuglednih saveznika takođe može biti razumljiv.
Međutim, pre nego što se udružite sa bilo kim, najbolje je da to činite širom otvorenih očiju: objektivno razmislite o svojim argumentima i tako ih iznesite. Duss to ne radi. Možda ovo ima neke veze sa njegovom sadašnjom pozicijom i okruženjem, a to je položaj savetnika američkog senatora.
Iz bilo kog razloga, on poriče ulogu svoje zemlje u pokretanju ovog rata posebno na način da ona (1) pokušava da blokira ruski uticaj kroz ukrajinski puč 2014, (2) odbacuje mogućnost neutralne Ukrajine licemernim izmišljanjem „osnovnog prava ” da izaberu bilo koju pripadnost, i (3) ne shvatajući ozbiljno ruske napore u diplomatiji kroz ponudu sveobuhvatnog sporazuma o bezbednosti.
Sve ovo ističem da podsetim Dusa i druge (u nadi da su ovo pročitali) da, ako žele da vode održivu levicu koja može uspešno da se izgradi u zemlji i da se udruži sa sličnim pokretima u inostranstvu, moraju imati čist um. A ako žele da se udruže sa vladom SAD, bolje im je da budu spremni da odstupe nego da budu odvedeni na krivi put.
U suprotnom će završiti kao nečije oruđe. Celi ovaj tekst ne „negira zverstva“ niti podržava odluku Rusije da uništi Ukrajinu. To ima veze sa formiranjem jakih i poštenih argumenata bez obzira na nečiju poziciju — što bi trebalo da bude još jedan „suštinski princip“ levice.
Lorens Dejvidson je profesor istorije emeritus na Univerzitetu Vest Čester u Pensilvaniji. Svoje analize unutrašnje i spoljne politike SAD, međunarodnog i humanitarnog prava i izraelsko/cionističke prakse i politike objavljuje od 2010. godine.
Piše: Lorens Dejvidson za Consortium News, Foto: Wikipedia, Prevod: Redakcija Preokreta