Nismo imali plan za pandemiju, nismo imali plan za rat, a najmanje imamo plan za situaciju u kojoj se dešavaju u isto vreme. Zapad nije spreman za posledice sankcija protiv Rusije…
Pandemija i rat su me naučili nečemu što sam donekle znao u teoriji, ali ne i u praksi. Jedno je reći da je svet danas međusobno povezan, to je kliše. Sasvim je drugo posmatrati šta se zapravo dešava kada se te veze pokidaju.
Zapadne sankcije su bile zasnovane na formalno ispravnoj, ali suštinski pogrešnoj premisi, u koju sam do skoro verovao i ja: da Rusija više zavisi od nas nego mi od Rusije. Rusija ima više pšenice nego što može da pojede, i više nafte nego što može da potroši. Rusija je snabdevač primarnih i sekundarnih dobara, od kojih je svet postao zavisan. Nafta i gas su najveći izvori ruskih izvoznih prihoda. Ali naša zavisnost je najakutnija u drugim oblastima: u hrani, retkim metalima i retkim mineralima. Rusija nije monopolista ni u jednoj kategoriji. Ali kada najveći izvoznici te robe nestanu, ostatak sveta prolazi kroz fizičke nestašice i rast cena.
Rusija je najveći svetski izvoznik gasa, sa nešto manje od 20 odsto globalnog izvoza. Rusija je najveći izvoznik nafte, posle Saudijske Arabije, sa 11 odsto svetskog izvoza. Najveći je izvoznik đubriva i pšenice. Na Rusiju i Ukrajinu otpada skoro trećina svetskog izvoza pšenice. Rusija je najveći svetski izvoznik paladijuma, metala koji je ključan u proizvodnji katalitičkih pretvarača i gorivnih ćelija. Rusija je i najveći svetski izvoznik nikla koji se koristi u akumulatorima i proizvodnji hibridnih automobila. Nemačka industrija je upozorila da se zavisnost od Rusije ne odnosi samo na gas, već i na druge kritično važne resurse.
Preklapanje kriza
Da li smo razmislili o ovome? Da li su ministarstva spoljnih poslova koja su izradila sankcije u bilo kom trenutku raspravljala o tome šta ćemo uraditi ako Rusija blokira Crno more i spreči da ukrajinska pšenica napusti luke? Da li smo razvili i usvojili odgovor na rusku prehrambenu ucenu? Ili smo mislili da možemo adekvatno da rešimo globalnu krizu nestašice hrane upirući prstom u Putina?
Pandemijsko zaključavanje nas je naučilo mnogo o ranjivosti na šokove u lancu snabdevanja. To je podsetilo Evropljane da postoje samo dve rute za masovnu isporuku robe u Aziju i nazad: ili kontejnerom ili železnicom kroz Rusiju. Nismo imali plan za pandemiju, nismo imali plan za rat, a najmanje smo imali plan kada se oboje dešavaju u isto vreme. Kontejneri su zaglavljeni u Šangaju. Železnice su zatvorene zbog rata.
Ekonomske sankcije funkcionišu kada je cilj mali: Južna Afrika 1980-ih, Iran, Severna Koreja. Rusija je mnogo veća. Relevantni indikator veličine nije BDP. Po BDP-u Rusija je veličine zemalja Beneluksa, odnosno Španije. Metrika BDP-a zanemaruje mrežne efekte.
Efekti tih mreža su dovoljno veliki da instrument ekonomskih sankcija učine neodrživim. Alternativni izvori postoje za svaku od tih ruskih roba, ali ako smanjite svetsku ponudu za trajnih 10, 20 ili 40 odsto, u zavisnosti od robe, ne možete fizički da generišete istu proizvodnju koju sada proizvodimo po istim cenama. Ekonomija reaguje povećanjem cena i padom potražnje i ponude.
Zakučak je da smo svi previše povezani da bismo mogli da nametnemo sankcije jedni drugima bez masovnog samopovređivanja. Možete tvrditi da su sankcije vredne toga. Ali u tom slučaju ćete zvučati kao profesor ekonomije koji tvrdi da je porast nezaposlenosti cena koju vredi platiti.
Dva bloka
Putin takođe zavisi od zapadnih zaliha. Porast cena nafte i gasa i pad ruskog uvoza iz ostatka sveta doneli su neverovatnu dobit u dolarima njegovoj ekonomiji, ali on ne može lako da potroši taj novac. Ruska ekonomija će doživeti ozbiljan pad. To nije sporno. Sankcije će imati veći direktni uticaj na Rusiju nego na nas. Ali i to poređenje je lažna metrika. Ono što je važno jeste razlika između uticaja i naših pragova bola. Putinov je mnogo veći.
Vidim samo jedan scenario u kojem bi uvođenje ekonomskih sankcija išlo u našu korist: ako bismo uspeli da se otarasimo Putina, a njega zameni prozapadni demokratski lider. To bi možda mogao biti krajnji ratni cilj američke administracije, ali on je na dugom štapu. Čak ni vojni poraz ne bi nužno pokrenuo novu rusku revoluciju. Problem s oštećenom mrežom bi i dalje postojao.
Ako ne postignemo dogovor sa Putinom, koji bi podrazumevao uklanjanje sankcija, postoji opasnost da se svet podeli u dva trgovinska bloka, od kojih bi jedan činio Zapad, a drugi ostatak sveta. Lanci snabdevanja će biti reorganizovani tako da funkcionišu u okviru tih blokova. Ruska energija, pšenica, metali i retki minerali i dalje će se trošiti, ali ne ovde. Nama ostaju big mekovi.
Nisam siguran da je Zapad spreman da se suoči sa posledicama svojih akcija: upornom inflacijom, smanjenom industrijskom proizvodnjom, nižim rastom i većom nezaposlenošću. Za mene ekonomske sankcije izgledaju kao poslednji poklič disfunkcionalnog koncepta poznatog kao Zapad. Rat u Ukrajini je katalizator masivne deglobalizacije.
Piše: Volfgang Munšau za Eurointelligence
Prevod: Aleksandar Vujović za Novi Standard
Foto: Printscreen YouTube / SHOWTIME