ALEKSANDAR ĐOKIĆ: Kako SAD nisu razumele drugog

Satisfakciju pruža misao da se rat u Evropi, za promenu, ne vodi na i oko Balkana, barem trenutno. Sjedinjene Američke Države imale su jedinstvenu priliku da od pada Berlinskog zida i urušavanja u sebe sovjetske imperije budu garant novog sveta saradnje, ako je harmonija još uvek van dohvata ruke čovečanstva. One su ipak izabrale da se ne odreknu upotrebe vojne sile u cilju širenja globalnih pravila igre i njihovog održavanja. Jedan pogrešan potez u spoljnoj politici, jedna naizgled nebitna nemarnost, može dovesti do nesagledivih posledica, makar one bile odloženog dejstva. Danas smo svedoci konačnog odumiranja Sovjetskog Saveza koji se raspao pre 30 godina, ali koji nije skončao u svesti jedne od najvećih evropskih nacija – ruske. To je proces koji će potrajati nekoliko godina i konačno se završiti jednom za svagda, jedini drugi pravac bio bi raspad savremenosti, što je malo verovatan ishod.

Međutim, treba zapaziti još jedan važan trend, ponavljajući, a to je odsustvo želje za razumevanjem paradigmatskih okvira svega što se ne uklapa u pogled na svet ustremljen isključivo ka materijalnoj kalkulaciji. Od ove gnoseološke boljke strada germanski deo evropske civilizacije. Za tu nit misli Putin je iracionalan, srpska politika u pogledu Kosova je generalno iracionalna, knez Lazar je, u svoje vreme, iz današnje perspektive tek bio arhiiracionalan, a radilo se samo o gvozdenoj logici, utemeljenoj u drugoj polazišnoj tački. Jednostavnije rečeno, oni su živeli u različitim svetovima sa drugim pravilima, ciljevima, rasporedom sila i u okviru tih alternativnih svetova oni su vukli sasvim racionalne poteze. Ključ ka izbegavanju katastrofa nije negacija sveta Drugog, već njegovo razumevanje. Ovo ne znači da je svaki svet imanentno dobar ili uopšte dobar, ali nepoimanje svakako ne dovodi do željenog ishoda, osim ako se ne radi o spletu srećnih okolnosti. Složeni globalni ekonomski i politički odnosi današnjice ne mogu zavisiti od sudbine.

Vrlo mali broj ljudi je zapravo iracionalan, to su oni koji boluju od određenih psiholoških poremećaja, svi ostali su racionalni u svom svetu, a ti svetovi su ponekad manje slični nego što bi se na prvi mah moglo reći. Kosovski čvor, koji su Sjedinjene Države pokušale gordijevskim putem da reše 2008. godine zapravo je onemogućio, trajno zaustavio integraciju Balkana u globalizovani svet. Ne samo da je čin priznanja nezavisnosti Republike Kosova* bio protivan međunarodnom pravu, on je bio iracionalan sa tačke gledišta srpske nacije, dok je administracija Dordža Buša Mlađeg, ponukana neokonzervatinom mišlju o agresivnoj transformaciji regiona Bliskog istoka, smatrala da postupa sasvim racionalno i da zatvara višedecenijski problem. Razumevanje sveta Drugog je neophodno i da bi se pružila ruka saradnje, ali i da bi se dokučila destruktivna logika određenih svetova, koje na vreme treba izolovati i shvatiti njihovu opasnost.

Čitav niz predsedničkih administracija SAD, kao i njenih najuticajnijih mislilaca, nisu mogli da se pomire sa činjenicom da neće zauvek biti sami na ovom svetu, kao i da neće svi činioci, manje i više značajni, usvojiti njihovu paradigmu. Odbacili su opreznost u postupanjima kao nepotrebnu, a sada je jasno da i jedna nemirna srpska nacija može biti mnogo veći problem nego što joj vojni, politički i ekonomski kapaciteti dozvoljavaju. Kako? Voljom. Spremnošću da se mimo racionalne kalkulacije usprotivi odluci koju ne može prihvatiti, odluci koja bi značila odricanje od Kosova, koje predstavlja srž njenog nacionalnog mita.

Tako mala srpska nacija ostaje nemala, problem se tako ne rešava, saradnja se tako ne gradi. Postoji veliki broj alternativnih rešenja po kojima Kosovo ostaje pod jurisdikcijom Srbije, ali reguliše odnose sa njom na taj način da albanska većina na toj teritoriji ima neokrnjenu političku autonomiju. Kada bi Sjedinjene Američke Države pošle putem razumevanja, Balkan bi bio integrisan i tekao u savremenosti, a ne paralelno sa njom. Još uvek postoji način da SAD ne povuku formalno priznanje Kosova, ali da prestanu da ispostavljaju to kao uslov za integraciju Srbije, a zajedno sa njom i Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije, koje su umnogome sa Srbijom ukopčane. Ukoliko je Ukrajina, koja od 2014. godine ne kontroliše Krimsko poluostrvo, a sada i određen deo svoje teritorije koji je pod vojnom kontrolom armije Ruske Federacije i njenih satelita, dobila status kandidata za pristupanje Evropskoj uniji, ukoliko je njena želja da stupi u NATO bila odobravana, onda i za Srbiju treba otvoriti sva vrata čak i u odsustvu rešenja njenog teritorijalnog problema.

Predlaganjem srpskoj naciji da se za nejasnu nagradu odrekne svog temeljnog mita jeste upravo iracionalan zahtev koji neće biti ispunjen. Ono što za Vašington deluje kao racionalan izbor odricanja prava na teritoriju kojom se ne može direktno iz Beograda upravljati iz mnoštva neporecivih i objektivnih razloga, za srpsku naciju izgleda kao zloban poziv na samoodricanje. Jasno je da Sjedinjenim Državama deluje da volja srpske nacije ne predstavlja neku opasnu silu po njenu moć, ali upravo se pred očima zapadnog sveta odvijaju destruktivne posledice nerazumevanja Drugog. Upravo u ovim istorijskim trenucima sama Istorija podučava Zapad da je manja šteta pokušati razumeti Drugog i izabrati pravilnu strategiju spram njegovog sveta, nego ga odbaciti kao iracionalnog i onda biti primoran da se sa zapostavljenim Drugim boriš. Volja srpske nacije u prelomnim istorijskim trenucima može mnogostruko nadići njene skromne kapacitete u mirnim vremenima.

Samo SAD koje izvuku pouku razumevanja iz sadašnjeg rata koji je doveo svet pred ambis momentalnog ili razvučenog uništenja, moći će da budu prihvaćene kao legitimni garant globalnog poretka. SAD koje poveruju da im je potrebno više raketa, aviona i brodova da vladaju svetom ostaće zauvek nepoželjni okupator. Razumevanje omogućava integraciju nacija koje su spremne za globalnost, mirnu izolaciju onih koje to nisu i onemogućavanje pojavljivanja novih vojnih pretnji čitavom svetu, jer regionalne sile koje ne žele da se uključe u savremenost nisu na to primorane agresijom spolja, a svaka njihova agresija usmerena prema susedima sasvim legalno i legitimno može biti vojnim putem presečena.

Prihvatanjem koncepcije mnogostrukih paradigmi dolazi se do zaključka da sve nacije nisu od strane velikih međunarodnih aktera primorane da se kreću u istom smeru i istim tempom. Da, tok istorije će na kraju ili ubaciti te nacije na opšti kolosek ili će one polako zaostajati i postati sive zone, nevažne za spoljni svet, ali je to pitanje opštih zakona razvoja čovečanstva, a ne namere jednog ili drugog međunarodnog subjekta, bile to Sjedinjene Države ili, pak, Kina. Velike krize, a ova je svakako velika koliko je i opasna, uvek dovode do novih talasa ubrzane adaptacije već spremnim paradigmatskim okvirima (primera radi korišćenje onlajn resursa za vreme Kovid pandemije, koji bi inače tražili decenije da budu implementirani u tom obimu). Sve političke strukture „zapadnog sveta“ imaju priliku, ne samo da se reformišu i postanu efikasnije, već i da promene svoj stav o (ne)razumevanju Drugog, inače će taj novi nivo efikasnosti podstaći pojavu novih izazivača, novih neprijatelja, novih ratova, ali i osnažiti stare konkurente, poput Kine.

Piše: Aleksandar Đokić za Preokret, Foto: Pixabay

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top