Razbijeni leže kameni cvetovi mostarskog groblja, nekropole podignute mrtvim borcima za slobodu, partizanima, rodoljubima. Razbijani macolama, sistematski, temeljito, ti su polomljeni cvetovi svedočanstva neoustaškog vandalizma. I više od toga: tako mrvljeni u tucanik za makadski put povesti unazad, postaju simbolima uništavanja sećanja na mogućnost zajedničke slobode. Jer, ako je takva – zajednička – nemoguća, onda to i nije sloboda. Tako bi, valjda, pomislio istinski slobodan čovek ili čovek koji ište slobodu. Šta, međutim, ako se slobodu uopšte ne želi?
Uništiti sećanje na one koji su hteli slobodu za sve možda ne znači uništiti samo grobove poginulih slobodoboraca, nego uništiti samu ideju slobode. Jer, šta ta nekropola – taj „grad mrtvih“ koji, po zamisli svog graditelja, ima se gledati, suočavati, sa živim gradom, gradom živih, Mostar-gradom – šta ona znači onome ko ne želi slobodu, koji svoj lični suverenitet polaže na oltar vere i nacije, spreman da toj svojoj veri i naciji oprosti sve, pa i zločin počinjen u njegovo ime? Znači stalno podsećanje na slobodu koja podrazumeva ogromnu odgovornost, vrlo ličnu. Šta ako se baš to neće?
Žao mi je tog groblja, iako ga nisam voleo, kao što nisam voleo umetnost Bogdana Bogdanovića. Nisam imao nikakvog razumevanja – i nemam ni danas – za njegov spomenik u Jasenovcu, onaj koji zovu „kamenim cvetom“ iako to uistinu nije, sav je od betona, za razliku od kamenih cvetova mostarskog groblja. Ne dopadaju mi se ni druge njegove nekropole, taman onoliko koliko se i dalje divim Živkovićevom Tjentištu, Džamonjinoj Mrakovici ili Bakićevoj Petrovoj gori ili valjevskom Stjepanu Filipoviću. Mističku simbolizaciju stradanja nisam razumevao kao doprinos povesnom suočavanju sa zločinom, štaviše: uvek sam držao da je posredi ideja okamenjenog zaborava (ili betoniranog, armiranog) zapravo opasna.
Kad su nas, đake premorene od vrelih autobusa, željne vode i ljubljenja, vodali po svim tim stratištima, nismo imali nikakav komemorativni doživljaj. Čekali smo da to prođe, da se dokopamo kakvog lokalnog hotela, uvalimo u sobe i radimo ono što svi tinejdžeri sveta žele da rade. Mi iz partizanskih porodica znali smo te stvari bolje i tačnije iz porodičnih predanja, oni iz tada prokazanih kvislinških familija tek nisu imali nikakvih osćanja. Ne beše ni našeg ponosa, ni njihovog stida, jer život stvari uređuje po svome, a ne po partijskom, roditeljskom, natavničkom ili bilo kom drugom autoritetu. Otud, uostalom, ideja slobode, od koje se može bežati, kriti, potiskivati je, ali je ona, izgleda, čovekova nasušna potreba. Umesto betonskog cveta mislio sam, kao što to i sad mislim, umesnije bi bilo sačuvati izgled jasenovačkog kazamata, onako kako je to učinjeno, recimo, s Aušvicom. Ako je nekom potrebna estetizacija patnje, neka tu i tog razbokorenog betona.
Napred rečeno, dakako, ne umanjuje značaj Bogdanovićeve umetnosti. Više odriče umetničko tom značaju. Niti može biti bilo kakvo objašnjenje, a još manje razumevanje varvarskog čina na mostarskom groblju, zločin je uvek i samo zločin. Ovde se samo pitam: može li se sloboda oplakivati?
Izvor: Nova.rs
Foto: Pexels