Tema sankcija pod kojim se našla Rusija zbog započinjanja otvorenog rata protiv Ukrajine ostala bi aktuelna čak i kada bi bila dostignuta neka vrsta primirja, jer je jasno od početka da Vladimir Putin ne može prosto da se povuče na granice od 24. februara. Pošto status quo više nije moguće vratiti, sankcije će ostati na snazi i regularno se proširivati sve dok Vladimir Putin bude na čelu Ruske Federacije. Međutim, sankcije nikako ne mogu predstavljati cilj sam za sebe, to jest formula što više sankcija to bolje ne daje uvek željene ili uopšte pozitivne rezultate.
Zašto se uvode sankcije?
Prvo pitanje koje treba postaviti je zašto se uvode sankcije, koja im je legitimacijska osnova? Intuitivno, odgovorili bismo – ekspanzionistički rat je nepravedan i treba biti kažnjen. Ovaj argument stoji, ali nije primenjivan u drugim slučajevima koji su mu prethodili (Drugi zalivski rat, primera radi). Ukoliko, dakle, napadački rat kao takav nije dovoljan da izazove osudu evropskog javnog mnjenja, po čemu se onda upravo ovaj rat Rusije protiv Ukrajine razlikuje od prethodnih? Ne, ne samo zato što se vodi u Evropi, mada je i to jedan od razloga, već prvenstveno zbog toga što predstavlja pokušaj nasilne promene globalnog međunarodnog poretka. Nijedna država od Drugog svetskog rata nije to pokušala da postigne otvorenim ratom. Stoga je legitimacijska osnova za sankcije protiv Putinove Rusije ne osuda rata kao takvog, čak ne ni neopravdanog napadačkog rata, već odbacivanje vojnog sukoba kao načina donošenja izmena u polju međunarodnih odnosa, jer takvi poduhvati vode direktno u Treći svetski rat (kao što su doveli i do prethodna dva svetska rata).
Koji je cilj sankcija?
Drugo pitanje je koji je cilj sankcija protiv Rusije? Ponovo, intuitivni odgovor bi bio završetak rata, eliminisanje opasnosti od izbijanja šireg sukoba koji može povući čitav svet za sobom. Ovaj odgovor je delimično tačan, jer je očigledno da sankcije ne mogu samostalno da zaustave rat ili barem ne u kratkoročnoj perspektivi. Nesporno je da rat ima svoju dominantnu oružanu dimenziju i da se u tom domenu u prvom redu i vodi, otuda postavke oružja Ukrajini iz gotovo celog zapadnog sveta. U suprotnom slučaju, Ukrajina bi pala, a Evropa bi se suočila sa jednom sasvim novom i neskriveno agresivnom Rusijom na svojim granicama.
Ukoliko je cilj sankcija bio da proizvede momentalni pad finansijskog tržišta u Rusiji, on nije dostignut. Rusija raspolaže dovoljnim zlatnim rezervama, iako će sa poteškoćama i po sniženoj ceni moći da razmenjuje zlato za valutu, ona poseduje rezervni fond državnog blagostanja iz koga je već počela da popunjava budžetski deficit (na mesečnom nivou) nastao u aprilu usled vođenja ratnih dejstava, naposletku, ruska Centralna banka je i dosad vodila vrlo konzervativnu politiku usmerenu na obuzdavanje inflacije, a njeni stručnjaci su prošli vatreno krštenje već 2014. godine kada su zbog zauzimanja Krimskog poluostrva uvedene prve, znatno blaže, sankcije protiv Rusije. Jednostavnije rečeno, ruski finansijski sektor je preživeo inicijalni udar sankcija.
Ozbiljna šteta za rusku ekonomiju
Dugoročno gledano, sankcije će svakako naneti ozbiljnu štetu ruskoj ekonomiji – inostrane investicije biće drastično smanjene, obim proizvodnje u privrednom sektoru i čitavi proizvodni lanci izgubiće ili mogućnost da nastave sa radom, ili će zbog korišćenja lošijih, a po višoj ceni nabavljenih delova finalni produkti postati manje kvalitetni, skuplji i nekonkurentni na globalnom tržištu. To će očito negativno uticati na tržište rada (bez obzira na našminkanu statistiku zaposlenosti koja sa sve prinudnim odmorima uveliko podseća na Jugoslaviju prve polovine 90-ih), da ne govorimo o tome da će lišena novih tehnologija ruska produkcija kao takva postati zastarela u roku od pet godina. Na kraju ove niti doći će do smanjenja dohodaka, jer će dobro plaćenih poslova biti sve manje, a socijalnih fizičkih poslova za minimalnu platu sve više, što će devastirati ionako nedovoljno razvijenu srednju klasu, što će, razume se, dalje suziti i uslužni sektor, koji funkcioniše na osnovu kapitala urbanog (i vesternizovanog) dela ruskog društva.
Na jesen, Rusiju, zbog prepolovljenog uvoza robe, očekuje deficit mnogih proizvoda od visoke tehnologije, preko bele tehnike, do robe široke potrošnje, koji može biti ublažen „paralelnim uvozom“ (kako ruske vlasti nazivaju zakonom regulisani šverc), što čak i u slučaju da budu rešeni svi problemi logistike neće rešiti pitanje naglog skoka cena velikog broja proizvoda, što će dovesti do smanjenja ukupne potrošnje stanovništva. Sve to, uzeto skupa, upućuje na neminovno sužavanje ekonomije Rusije i pad životnog standarda njenih građana. Platežni tokovi kroz rusku Centralnu banku, koji su dobar indikator smanjenja BDP-a, pokazuju da je u junu ove godine pad iznosio 7,2% BDP-a ruske ekonomije (gledano kroz kvartal na kvartal, ne anualno). Kroz ovaj indikator, svi sektori ruske ekonomije beleže negativan rast, osim sektora upućenog na državnu potrošnju.
Nastavak rata uprkos sankcijama
Pa ipak, ništa od toga ne znači da Vladimir Putin neće moći da nastavi svoj rat samo zbog uvedenih sankcija. Zašto? Zato što će sankcije proizvesti tek dugoročne posledice koje će udariti prvo po građanima, pa tek onda po mogućnostima Rusije da dalje razvija vojnu tehnologiju. Vladimira Putina ionako prvenstveno zanima tvrda sila koju njegova nedovršena imperija projektuje spolja, a ne razvoj ekonomije ili rast životnog standarda građana. Sa druge strane, u kratkom roku, Rusija ima velike prihode od trgovine energentima, kojima pokriva ratne rashode, a takođe ogromnu količinu sovjetske vojne tehnike, kojom može da nastavi da ratuje godinama.
Shodno tome, dolazi se do zaključka da je cilj sankcija, zajedno sa savezničkim naoružavanjem Ukrajine, prevashodno usmeren ka tome da pretvori za Rusiju očekivani mali pobedonosni rat u višegodišnje nadigravanje putinovskog političkog sistema sa zapadnim demokratijama. Razume se da je Ukrajina neposredna linija fronta u sukobu u kome nijedna od dve strane ne može da odstupi – zapadni svet ne može da nastavi saradnju sa Putinom, koji je jednim potezom stavio sve na kocku kako bi ubrzao „raspad dekadentnog Zapada“, što on smatra istorijski determinisanim procesom. U tom pogledu, sankcije će biti onoliko efikasne, kolika je i pomoć Ukrajini na bojnom polju i koliko je snažna kolektivna volja Zapada da ostane u ringu.
Piše: Aleksandar Đokić za Bloomberg
Foto: Printscreen YouTube / CNBC Television