Postjugoslovenska i postmoderna dejtonska dolina plača vazda je bila leglo najbizarnijih neokolonijalnih fenomena. Neka opsežnija studija morala bi, na tragu savremenih postkolonijalnih studija, da razmotri sve sfere i produkte istorijskog uticaja imperijalističkih projekata srednjoevropskih germanofonih nacija na jugoslovenski svet, pogotovo u kontekstu obnove primata spoljne politike koji je posle decenijske stigmatizacije donelo nemačko ujedinjenje 1989. i razbijanja Jugoslavije koje je potom usledilo. Nedavno sam ovde objavio jedan tekst u kojem sam aludirao na kulturološku degeneraciju posleratnog Sarajeva čija autokolonijalna austronostalgija na ulicama kao da je u mističnoj vezi sa političkim infantilizmom oduševljenja ondašnje javnosti za ispraznu, gotovo utešnu slatkorečivost rezolucije Bundestaga o BiH.
Prvo sam pomislio da je tviter nalog izvesnog austrijskog ekonomiste Gintera Felingera duhovit satirični trol akanut. Onda sam na Jutjubu otkrio njegov podkast Pax europeana i zapitao se ko uopšte finansira njegova putešestvija po BiH, Beogradu i crnogorskom primorju, jer sigurno ne ide u Andrićgrad da omladini uz rakiju promoviše priznanje Kosova, niti u Banjaluku da zagovara otcepljenje evropske istorijske oblasti Krajine po modelu austrijskih bundeslandera od RS o sopstvenom trošku. Ovaj pajac kao da reciklira austrougarsku antisrpsku i antijugoslovensku propagandu sa smetlišta istorije, kada mladobosance žigoše kao ruske marionete i ubice evropskog mira isto kao i kad srpsku eskadrilu zastarelih, jedva upotrebljivih migova poćorekovski predstavlja kao dokaz trke u naoružanju koja preti granicama najmoćnijeg vojnog saveza na svetu. Dok se iz autobusa ibreti nad siromaštvom na istoku RS (dok FBiH naziva ekonomskim motorom i Flandrijom balkanske Belgije) sigurno ne misli o milionima koji bi morali biti uloženi za usklađivanje vatrogasnog društva OS BiH sa standardima NATO arsenala u slučaju njihovog pristupanja, umesto za neki konkretniji doprinos miru i razvoju naše zemlje.
Sve to ne bi bilo ni vredno pomena da nije zastrašujuće koliko paradigmatično ova ko zna čija kreatura utelovljuje ključna opšta mesta desničarskih ideologija koje su uništile Jugoslaviju, od Tita kao tiranina krivog za propast države do koje su same (te ideologije) dovele, do kulturrasističke paranoje prema svemu što asocira na istok Evrope kamuflirane ucenjivanjem evropskim vrednostima. Her Felinger, u svoj svojoj bizarnosti i grotesknosti, samo je odraz opšteg stanja na slovenskom jugu, čije gadosti koje tri decenije slušamo od domaćeg mejnstrima zvuče još odvratnije samo jer nam ih upućuje neko sa strane, neki mister Hajd sa kraja tunela razaranja Jugoslavije i jugoslovenstva, koji samo mefistofelski koristi našu niskost i slabost u stilu – tražili ste, sad gledajte. Tunela čija bi se putanja Nimelerovim jezikom dala utvrditi na sledeći način: prvo su opremljeni ezopovskim jezikom došli po izmišljeni bauk unitarističkog birokratizma i tako de facto pripremili teren, onda su se u emigrantskim mercedesima vratile kolaboracionističke snage poražene u NOR-u, da bi se zatim skliznulo u otvoreno separatističko ludilo i tridesetogodišnji rat sektarijanskih nacionalizama. A onda, kad su im zapad i istok pokucali na vrata, ko neće brata za brata, ima tuđina za gospodara.
Lutak na navijanje u ulozi agent provocateur-a Ginter Felinger nekako je u svojim tiradama o trojstvu NATO-EU-evro kao ulaznici BiH u tzv. slobodni svet preskočio da u BiH najviše evropskih državljana živi upravo u zapadnoj Hercegovini koja umesto uređenog i prosperitetnog, otvorenog društva budućnosti više odgovara kleptoustaškoj karikaturi Frankove Španije. Čini se iz njegovog degutantno bahatog nastupa da se i ovaj opskurni birokrata ponadao kako će u nekoj administraciji OHR dobiti svoj gau. A ko god nemačkom protestantskom desničaru Šmitu sa redom Ante Starčevića na prsima poverava rešavanje izbornog pitanja u senci HDZ separatizma, bolje da je, da parafraziram nemačkog đaka srpske politke, ostavio kozama da čuvaju kupus. Vojvođanski mali Blajburg za mađarske fašiste u izgradnji dokaz je da narativ o dva totalitarizma koji baštine i zastupaju liberali na kraju uvek kapitalizuju neofašistički majstori za relativizatorsko čupanje iz konteksta.
Pred takvima u koje spada i klovn Felinger, koji danas navijaju za neonaciste iz Azova, kao što su 2014. klicali demokratskoj opoziciji u Siriji, poštenom čoveku Berlinski zid, kako kaže naš pesnik Marko Bačanović, deluje kao civilizacijska tvorevina, Ilija Čvorović idealni glas razuma, a maršal Tito – pravcati krilati arhanđel.
Sve dok se Felingerov pax europeana pod teretom američke spoljne politike uvija u gvozdenu zavesu pred nadolazećom zimom bez ruskog gasa, braneći svoje papirnate vrednosti do poslednjeg Ukrajinca.
Smeli i katarzični govor predsednika HSS Kreše Beljaka u Hrvatskom saboru o vremenu kada je Hrvatska bila deo države koja je suvereno prkosila i američkom i rusko-sovjetskom imperijalizmu podseti me na jednu istorijsku zanimljivost u vezi sa SFRJ – Tito je uz Napoleona i jedini evropski državnik koji je uhapsio rimokatoličkog kardinala (Stepinca), pa ga izveo pred sud, dve godine pre nego što će se u protoprotestantskom maniru Grgura Ninskog razići i sa crvenim papom u Moskvi. Na emancipatorskoj tradiciji Nevesinjske puške, Vidovdanskog atentata i NOB-a, dobrovoljac iz balkanskih ratova i panslavista dr Vojislav Kecmanović sa pravoslavnim sveštenikom Vladom Zečevićem i revolucionarom Rodoljubom Čolakovićem zasnovao je jedinu ideju bosanskohercegovačkog identiteta kadru da se suprotstavi negativnom biću istorije. Ni carsku ni spahijsku, a svakako ne uračunatu u germansko-protektoratske šeme i komplekse, već slobodarsku i okupljajuću, demokratsku i socijalističku sintezu državotvornosti njenih zbratimljenih naroda. Toliko o veličini ugleda države iz koje bi ovaj arogantni anonimus uz par milicijskih pljuski bio vraćen kući brže nego što traje let za Linc, umesto što nas sve zajebava poput izrugujućeg odraza vlastite, autohtone, bede u ogledalu.
Piše: Vojislav Durmanović za Preokret, Foto: Društvene mreže