Prošlo je 150 dana od početka rata u Ukrajini, a od početka operacije uže po obimu sa ciljem zauzimanja Donbasa 98 dana. Možemo videti da je većina ratnih dana posvećena upravo zauzimanju Donbasa, dakle vojnoj kampanji užeg obima, a koristeći ljudske kapacitete prvobitne armije koja je prethodno učestvovala u invaziji Ukrajine duž cele njene centralne, istočne i južne granice. Ovi su se kapaciteti umereno dopunjavali kako je rat odmicao na tri načina: putem mobilizacije muškog stanovništva delova Donbasa pod kontrolom Rusije i njenih satelita; dobrovoljnom regrutacijom širom same Rusije i to na regionalnoj osnovi, gde su regionalne vlasti dobile nezvaničan zadatak da formiraju dobrovoljačke bataljone, koristeći se finansijskim stimulacijama; angažovanjem profesionalnih najamnika pod pokroviteljstvom mreže ruskih privatnih vojnih kompanija, koje se ne mogu svesti isključivo na kompaniju Vagner, Jevgenija Prigožina.
O gubicima ove tri grane ruske udarne sile u Ukrajini: regularnih trupa po ugovoru, mobilisanih žitelja Donbasa i privatnih najamnika, teško je precizno govoriti, jer za regularne trupe ruski zvanični izvori nisu iznosili nikakve podatke od proleća, a za druge dve formacije opšti podaci su nedostupni, mada su predstavnici dveju donbaskih republika s vremena na vreme prijavljivali gubitke u pojedinačnim bitkama. Konkretno, poimenice je izbrojano 4,940 poginulih vojnika i oficira ruske regularne armije po podacima iz otvorenih izvora – predstavnici ruskih regionalnih ili lokalnih vlasti katkad objavljuju imena poginulih vojnika ili oficira, mediji ponekad prisustvuju sahranama pojedinih pripadnika ruske armije. U skladu sa time, cifra od 15 hiljada poginulih vojnika koju su nedavno izneli šefovi američke i britanske obaveštajne službe ne deluju nerealno, dok zvanični podaci ukrajinske strane o gotovo 40 hiljada poginulih ruskih vojnika svakako izgledaju preuveličano, čak i kada bi se u njih ubrojili i mobilisani stanovnici Donbasa i ruski najamnici. Treba računati i da je broj ranjenika najverovatnije u odnosu jedan naprema tri, ako podatke poredimo sa brojem poginulih vojnika.
Šta to znači u praksi za ruske vojne kapacitete u Ukrajini? Tvrdo krilo ruskog bezbednosnog sektora, čiji je nezvanični glasnogovornik Igor Girkin (operativno ime Strelkov), slaže se sa izvorima iz Pentagona koje prenose američki mediji, a gde se tvrdi da je oko 85% efektivnih potencijala ruske armije trenutno angažovano u Ukrajini. Obe strane zapravo tvrde da je u ovoj fazi rata ofanzivni potencijal ruske armije na izmaku i da bez delimične mobilizacije, što bi značilo bitnu eskalaciju ratnih dejstava i proizvelo nove reakcije sa strane zapada, kao i negativne političke i ekonomske posledice za Rusiju, nije moguće zauzeti ostatak Donbasa. U praksi, možemo videti da je ruska ofanziva drastično smanjila napadačka dejstva već dve nedelje unazad, a razlozi za to su: veliki gubici u ljudskoj sili prilikom zauzimanja Severodonjecka i Lisičanska (u prvom redu Severodonjecka koji se držao dugo) i pojava američke i britanske dalekometne precizne artiljerije na strani Ukrajine (HIMARS i MLRS), kojom su ukrajinske snage u vrlo kratkom roku uspele da unište više od 100 prioritetnih ciljeva u pozadini ruskog fronta (velike depoe municije, komandne punktove, pozicije PVO i artiljerije, kao i bitna logistička čvorišta).
Prvi faktor, gubitak ljudstva, nalaže podužu operativnu pauzu dok na front ne stignu pojačanja i dok se ne sprovede rotacija trupa, koje su učestvovale u teškim urbanim borbama. Drugi faktor, ukrajinska dalekometna precizna artiljerija, drastično smanjuje efektivnost ruske strategije u operaciji u Donbasu koja se bazirala na preimućstvu u artiljeriji, koja iz daljine razrušava ukrajinske položaje. Smanjenjem dotoka municije, jer depoi moraju biti locirani van dometa ukrajinske artiljerije od 80km ili njenom decentralizacijom, što je vrlo teško postići jer takvoj logistici ne odgovara visoko centralizovana struktura ruske armije, a nema ni dovoljno transportnih vozila niti vozača za jednu takvu složenu operaciju, efektivnost ruske artiljerije se ozbiljno smanjuje. Jednostavnije rečeno, ruska artiljerija ima manje municije na raspolaganju i može da ispali nekoliko puta manje granata na dnevnom nivou nego što je mogla pre nego što je Ukrajina raspolagala novom artiljerijom (ruska artiljerija je neprecizna, zavisi od masovnosti udara u odabranom sektoru u radijusu od više kilometara i ogromna količina municije je neophodna zarad dostizanja željenog efekta).
Međutim, nema naznaka da je u toku operativna pauza (iako je tobože proglašavana, pa ubrzo i zvanično ukinuta), jer ruske snage već nekoliko nedelja bezuspešno pokušavaju da probiju novu liniju ukrajinskog fronta Seversk-Soledar-Bahmut na istoku i front severno od Slavjanska, čime samo smanjuju svoju borbenu efektivnost, ne postižući bitne uspehe. Na terenu, većina indikatora upućuje na to da je operacija u Donbasu za Rusiju na ovoj etapi skoro pa završena, u čemu se poklapaju predikcije ruskih jastrebova i američkih zvaničnika, kao i istraživača u ovom polju. Predstojeći mesec, avgust, predstavljaće vrhunac prve ratne godine i biće obeležen pokušajima ukrajinske strane da sprovede ofanzivu u Hersonskoj i Zaporoškoj oblasti, dok će donbaski front postati sekundaran. Teško je očekivati veliki strateški uspeh ove ukrajinske ofanzive što se može objasniti tempom dotoka zapadnog naoružanja – prvi scenario, Ukrajina ne dobija naoružanje – poraz; drugi scenario, Ukrajina dobija ograničene količine naoružanja – zadržavanje ruske ofanzive i stabilizacija fronta (aktuelni scenario); treći scenario, Ukrajina dobija velike količine naoružanja – mogućnost sprovođenja uspešnih strateških ofanziva. Najverovatniji ishod ukrajinske ofanzive tokom avgusta biće oslobođenje severnog dela Hersonske oblasti, sa zapadne strane Dnjepra, bez oslobođenja Hersona, za šta je potrebno ne samo imati velike rezerve žive sile, već i političku volju da se taj grad razori (kao Marijupolj, Popasna, Severodonjeck), jer su se ruske trupe u njemu utvrdile.
Najverovatniji scenario je zato kulminacija rata do i tokom septembra, gde će ukrajinska strana nastaviti da drži dobar deo Donbasa, a ruska Hersonske oblasti. Takvo je vojno stanje na terenu, ukoliko se niotkuda ne pojavi neki neočekivani faktor koji vojni stručnjaci ne uzimaju u obzir, što je malo verovatno. Politički, strategija Kremlja do kraja godine je sledeća – prvi korak, do septembra zauzeti ceo Donbas i zadržati druge zauzete teritorije; drugi korak, bez obzira da li je Donbas zauzet ili ne, anektirati sve zauzete teritorije bilo putem stvaranja nove satelitske formacije pod nazivom Novorusija, bilo direktnim inkorporiranjem datih teritorija u sastav Rusije; treći korak, zahtevati potpisivanje primirja (novi Minski sporazum) kroz dve pretnje – prekid dotoka gasa Nemačkoj i zemljama centralne Evrope (pretnja izazivanjem nove migrantske krize u severnoj Africi i na Bliskom istoku putem blokade izvoza ukrajinskog žita nije imala šansi za uspeh od početka, jer bi njome bile pogođene mnogobrojne države datog regiona koje bi se zatim okrenule protiv Rusije), pretnjom eskalacije rata ukoliko Ukrajina započne novu ofanzivu na anektiranim teritorijama (pretnje mogu biti od lakše ostvarive delimične mobilizacije do malo verovatnog korišćenja taktičkog nuklearnog oružja protiv ukrajinskih trupa). Novi Minsk bi kupio dovoljno vreme Rusiji da obnovi svoj vojni potencijal kroz regrutaciju novih vojnika, nakon čega bi ona bila u prilici da započne novi napad protiv Ukrajine (kroz minimum šest meseci ili optimalno godinu dana).
Na šta računa ruski vrh u završnici ove etape?
Prvo, na zamor zapadnih saveznika Ukrajine. Kremlj očekuje da će usled ekonomske krize, izazvane ratom, u Evropi i SAD nastati politički haos u kome će partije alternativne desnice, naklonjene savremenoj Rusiji, doći na vlast, a zatim postići dogovor sa Putinom. Viktor Orban već otvoreno demonstrira spremnost sporazuma sa Putinom, a ukoliko bi se u Evropi pojavilo nekoliko sličnih režima (Italija je prvi perspektivni kandidat), EU bi bila paralisana i onemogućena da nastavi sankcioni pritisak na Rusiju. U SAD, Kremlj očekuje povratak Trampa u igru ili podelu u mejnstrim Republikanskoj partiji, što bi dovelo do smanjenja ili ukidanja podršci Ukrajini, posle čega bi Kijev bio primoran da kapitulira. Naravno, tim potezom bi SAD faktički prestale da budu svetska sila i lider zapadnog sveta, što bi omogućilo Rusiji da napravi separatni dogovor sa Evropom koja nema vojne kapacitete da se odupre diktatu Rusije.
Drugo, Kremlj pokušava da otvori drugi front gde je god to moguće, kako bi pažnja SAD bila podeljena. Na Kinu Rusija ne može da utiče, ona je dovoljno obezbeđena da će sama doneti odluku oko Tajvana u trenutku koji njoj najviše odgovara. Kao potencijalnog partnera koji najviše obećava Kremlj je odabrao Iran, u zamenu za nezvaničnu podršku u razvoju iranskog nuklearnog programa, Teheran bi se obavezao da ne samo pruži podršku Rusiji u vojnoj tehnici, u segmentu bespilotnih letelica, već i da uđe u direktan sukob sa Izraelom i Saudijskom Arabijom, koje ne mogu da dozvole da njihov glavni rival u regionu obezbedi vojne nuklearne kapacitete.
Zato se Iran našao pred izborom – na jednoj strani, SAD nude novi dogovor kojim bi bile smekšane sankcije i Iran bi mogao opet da trguje energentima (što bi udarilo po ruskim prihodima), da krene da se ekonomski razvija posle zastoja izazvanog sankcijama ili da se okrene vojnom rešenju, što je put koji je za sebe izabrao Vladimir Putin, te da pokuša da ostvari dominaciju nad Bliskim istokom putem neposrednog sukoba. Treba biti ekspert za iransku elitu, za interesne grupe koje je čine (da li prevažu jastrebovi ili racionalisti), kako bi se moglo odgovoriti na pitanje da li će Teheran izabrati ruku Moskve ili Vašingtona.
Treće, rusko rukovodstvo planira da neprekinutim raketiranjem ukrajinskih ekonomskih kapaciteta izazove revoluciju u samoj Ukrajini. Računa se da će podrška Zelenskom padati što duže traje rat (gubici se akumuliraju, životni standard opada), naročito ako Ukrajina ne bude u stanju da predstavi svojim građanima neku bitniju pobedu, te da će to kroz protok određenog vremena izazvati povratnu reakciju u Kijevu.
Koje bi bile posledice ostvarivanja ovih ciljeva Kremlja? To bi zaista i bilo rađanje novog svetskog poretka, što je bio očekivani efekat od napada na Ukrajinu za Putina (samo sa izmenjenim rokovima usled neočekivanog ukrajinskog otpora). Sledeći efekat, determinisan prvim, bio bi obnova ruske imperije (kao političkog sistema upravljanja čitavim kontinentom iz jednog centra) i njeno vraćanje na svetsku scenu kao vojno dominantne države na planeti, koja bi raspolagala odlučujućim uticajem od Vladivostoka do Lisabona. Treći efekat bi bio tranzit novonastale ruske imperije od liberalizma, demokratije i zapadne (evropske) kulture, te početak izgradnje novog putinskog čoveka, po ugledu na projekat konstrukcije zasebne sovjetske civilizacije sadržanog u sintagmi „novi sovjetski čovek“. Karakteristike novog putinskog čoveka zavređuju sopstveni članak, ali one bi ukratko bile: militarizam (vojni poziv kao najuzvišeniji, herojstvo na polju boja je najviša vrednost, intelektualna i umetnička klasa moraju da veličaju slavu oružja, obnova kulta narodnih heroja), tradicionalizam (porodične vrednosti, nevezane ni za jednu konkretnu konfesiju), kolektivizam (svrha pojedinca je da služi imperiji – pojedinačno smo slabi, skupa smo snažni), autoritarizam (demokratija je slab, dekadentni sistem koji rađa haos i kvari društvo, mora postojati jedan centar vlasti koji drži red i koji se menja samo smrću ili željom velikog vladara da se povuče sa scene – legitimnost poretka se obezbeđuje putem plebiscita i zvaničnih istraživanja javnog mnjenja), autarkija (Rusija nikada više ne sme da zavisi od uvoza, slobodno tržište je laž koja dovodi do oligarhata, samo država može raspolagati ključevima ekonomije), asketizam (individualistički konzumerizam rađa slabog čoveka, zadovoljavanje sa neophodnim, na slavu imperije, stvara čelične ljude).
Šta stoji na putu ostvarivanja ovog cilja? Na prvom mestu, nesporno, borbeni duh ukrajinskih boraca, koji ne žele da njihova nacija bude ukinuta u novoj ruskoj imperiji. Da taj borbeni duh ne postoji, Ukrajina bi odista pala za kratko vreme, kako je Kremlj i računao. Na drugom mestu jeste volja kolektivnog Zapada da spreči vojnu ekspanziju i obnovu ruske imperije, sa gore izloženim karakteristikama. Rat u Ukrajini nedvosmisleno predstavlja borbu za dalju budućnost liberalnog zapadnog sveta, i kao sistema vrednosti, i kao politekonomskog poretka. Poraz u Ukrajini vratiće Evropu u ideološko, političko i ekonomsko stanje podeljenosti sličnom onom u kojem se nalazila 1930-ih godina, revitalizovaće se svi velikonacionalni projekti. Najpre, Srbiju bi trebalo da zabrine sasvim vitalan projekat Velike Mađarske, dok je Viktor Orban u milosti Putina (Bečki diktat – podela Transilvanije između dva saveznika Nemačke – Mađarske i Rumunije, može da posluži kao idealan primer). Demokratija i globalni poredak nesumnjivo preživljavaju svoj najveći test od završetka Drugog svetskog rata, ukoliko se zapadne države i njihovi građani odista pokažu slabima, kakvim ih Kremlj drži, zadesiće ih zaslužena sudbina. Ko sebi hoće da otkupi slobodu, umesto da se za nju bori, izgubiće i slobodu i novac koji je uzalud platio.
Piše: Aleksandar Đokić za Preokret
Foto: Printscreen