Ako drvo padne u šumi, i nikog nema da ga čuje, da li je pad drveta proizveo zvuk?
Znate verovatno tu filozofsku pitalicu, do prekosutra bi učeni ljudi mogli da bistre da li zvuk pada drveta postoji svakako, ili se materijalizuje tek u uhu nekog slušaoca, odnosno da li su objekti po sebi ili to postaju tek percepcijom.
Pošto nisam tako učen, uvek sam dolazio do zaključka da me zabole da li je zvuka bilo ili ne, kad već nikog nema da ga čuje.
Razlog za ovaj metafizički izlet su grozomorne prognoze o tome kako Srbija stoji demografski, a za koje ćemo potvrdu dobiti do kraja novembra kad stignu preliminarni rezultati popisa stanovništva.
U Srbiji ima već osetno manje od sedam miliona ljudi, horor od mortaliteta i beda od nataliteta još su se više razišli u pandemiji, demografi upozoravaju da će do 2050. biti dvadeset odsto ljudi manje, da će već desetkovani jug i istok zemlje izgubiti svakog trećeg stanovnika. Kolega Slobodan Bubnjević počeo je nedavno tekst u Vremenu jednostavno: „Srbija umire.“
Da li će, dakle, biti Srbije kad više ne bude njenih ljudi? Kad tu ne bude nikog ili budu neki došljaci kojima je svejedno šta je tu pre bilo?
Da li postoji autoput čija je crvena vrpca sečena uz narodno veselje i direktne prenose, ako tim drumom nema ko da vozi? Da li postoji pogled na Ušće sa Kalemegdana (pod uslovom da ga ne zazidaju, tada to, jebiga, više nije metafizičko pitanje) ako nema ko da tuda šeta i gleda, ili ako znamo da uskoro neće imati ko? Da li su ikad postojali Pekić i Kiš ako nema ko da ih razume do dna?
Čitalac uviđa da me muče pitanja kojih se obično dosete matori ljudi, kad im dodijaju teme dnevne i prolazne. Ama meni se čini da više nema vremena.
Kad se aktivisti bore protiv klimatskih promena, kažu da će za pedesetak godina biti prekasno i da se mora delati odmah. Za Srbiju moglo bi da bude prekasno za dvadesetak godina. U jednom trenutku biologija postaje neumoljiva, i narod više ne može da se obnovi i produži.
LJudi na vlasti misle da je posredi džidipi, samo ako se baje da će plata uskoro biti celih hiljadu evra, samo ako se daju neki novci porodiljama, i biće. Ali neće jer to nije dovoljno.
Ne usuđujem se da delim savete, to neka rade stručniji od mene. Samo mi se čini da smo preduboko ušli u glib politikantstva i gledanja sopstvene guzice da bismo se išta dogovorili o stvari opštoj. A da izvinu sve teme koje su u modi – od Kosova pa do reformi koje traži EU – od ove stvari, dakle nestanka Srbije, nema opštije i važnije.
Mogu li režimlije da uvide da nepravedno društvo koje su skrojili nije baš podsticajno? Ima li među tradicionalistima i desničarima dovoljno pameti da shvate da je Srbiji potrebno uređeno useljavanje (odasvuda), i integracija novih ljudi? Mogu li građanisti da ne pene kad se pomene porodična politika?
Zašto u zemlji pred nestajanjem prvi kriterijum nečije politike nije koliko ljudi ima? Veća je prosečna plata, a? Super, a koliko je ljudi izbrisano? Zašto umiru relativno mladi, zašto se odseljavaju, zašto se deca ne rađaju?
Sve izgleda kao u kafani koja se sutra ujutru ruši da se izgradi nešto drugo. Gosti su trešteni, fajronta nema do buldožera, razbijene čaše se ne broje i ne postoji sutra. A čemu ikakvi obziri ako nema nikog iza nas?
Kao što bi planeti Zemlji bilo svejedno da li na njoj postoje priroda i ljudski rod, tako bi i čovečanstvu bilo svejedno da li postoje Srbija i njeni ljudi. Bilo je onoliko naroda i zemalja pa ih više nema. Ali, šteta bi bila.
Piše: Nemanja Rujević za Danas
Foto: Pexels