O rehabilitacijama kolaboracionista iz Drugog svetskog rata kao terenu na kome se vodi bitka između oslobodilaca i gubitnika, jasno je da u Srbiji danas trijumfuju snage izdaje i gubitništva. Po sredi su opake zamke koje će eksplodirati u rukama tih snaga, željnih osvete za minuli poraz.
Četnička ofanziva nije zasnovana na ponovnom osvajanju skrivenih ili prećutanih istina o narodnim izdajnicima, već na pravosudnim udarima na nepobitne činjenice, na skandalozno poništavanje procesuiranja kvislinga, kolaboracionista, razbojnika, seockih kabadahija, političkih i društvenih lidera koji su radili u korist okupatora, osuđeni po tada važećim zakonima i u skladu sa tadašnjim najvećim sudskim standardima. Naša sudska vlast je obuzeta diskursom da u socijalističkoj i Titovoj Jugoslaviji nije bilo pravde, pa su sve odluke i presude iz tog vremena ništavne. Činjenice tu nemaju značaja. Tumači pravde u Srbiji zanemaruju zločine, jer ih je, sa stanovišta materijalne istine, logički i formalno-pravno nemoguće osporiti, pa je iznađeno pokriće za dnevnopolitičke potrebe vladajućih oligarhija. Sudi se sudskim procesima i odlukama od pre 70 godina, koje su, kako se obrazlaže, donete u “totalitarnom” i “ideologiziranom sistemu”, „protivno načelima savremene pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda“. Teško je naći zemlju u svetu sa toliko rehabilitovanih ratnih zločinaca kakva je zemlja Srbija. Po sredi je opasna klopka koja će eksplodirati u rukama samih kreatora rehabilitacija.
Desničari danas sa ushićenjem slave lik i delo Draže Mihailovića, Aćif-efendije, Štedimlije Markovića, ustaških vođa, balista… Ne zaboravimo, fašistička zver se hrani lažima i našim zaboravom, ali i ćutanjem pred gaženjem istine! Povodom ove sramotne zamke, cela struka i institucije istorije, prava i etike, nisu imali, ili smelosti ili prostora da ponude svoje objašnjenje, niti su podigli svoj glas. Ako ne veruju sebi, arhivima svoje zemlje, neka zavire u arhive Nemačke, Vašingtona ili Londona, gde dokumenti svedoče o četničkom „antifašizmu“ u vidu sadejstva sa okupacionim snagama u gotovo svim ofanzivama protiv pripadnika NOR-a.
Vrhunac rehabilitatorskog cinizma je skandalozna rehabilitacija nesumnjivog ratnog zločinca Nikole Кalabića. O tome najbolje svedoče sami četnički izvori, poput ove depeše koju je Кalabić 29. 12. 1943. poslao Draži Mihailoviću. U depeši Кalabić obaveštava da je odlučio, da 25. 12. 1943. u Кopljarima kod Aranđelovca njegovi četnici izvrše masovni zločin. Toga dana kalabićevci su u Кopljarima zaklali 20 i streljali dvoje meštana. Među ubijenima je bilo sedam žena i devojaka (dve zaklane devojke bile su maloletne).
To je bila krvava poruka svim postojećim i potencijalnim simpatizerima partizana kako mogu proći u krajevima gde četnici obavljaju neformalnu vlast. Zločin u Кopljarima je temeljno istražen i jako dobro dokumentovan. Tokom 1945. sakupljene su izjave oko 40 meštana koji su svedočili o tom zločinu (ubistvo 22 meštana i paljenje 15 domaćinstava). O svemu tome je istoričar Milan Radanović pisao 2015. u svojoj knjizi, koja je tada prihvaćena kao dokazni materijal na sudu na procesu za rehabilitaciju Кalabića, ali je sam zločin ignorisan.
Viši sud u Valjevu, ignorisao je niz dokumentovanih zločina koje su u Šumadiji počinili pripadnici Кalabićevog Кorpusa gorske garde.
Među njima je i ovaj četnički izvor koji direktno tereti Кalabića. Neimenovani četnički oficir je u pismu Draži Mihailoviću optužio Кalabića da je lično naneo smrtonosne povrede četvoroma stanovnika sela Ljubičevac. Prema tom izvoru, ovi ljudi su umrli od povreda koje im je naneo lično Кalabić.
Dana 31. decembra 1943. na 1. januar 1944. pripadnici 1. (oplenačke) brigade Кorpusa gorske garde upali su u varoš Topolu, gde su zaklali devetoro meštana. Među njima je bilo šest žena. Najviše je stradala porodica Aksentijević: Dragiša, otac porodice, njegova supruga Mirka i troje njihove dece. Zaklane su i učiteljica Desanka Jakšić i njena majka Radojka.
Trebalo bi mnogo prostora za nabrajanje, dokumentovanje i opis zločina Кalabićevih gardista.
Podsećam – Кalabića je nemoguće rehabilitovati, čak i po skandaloznom Zakonu o rehabilitaciji, jer u tom Zakonu se kaže da se rehabilituju osobe koje su “bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena, iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava od 6. aprila 1941.”
Istoričar Milan Radanović napominje: „Podnosilac zahteva za rehabilitaciju (Кalabićevi potomci) i Viši sud u Valjevu smatraju da je Кalabić poginuo u oružanom sukobu s OZN-om 19. 1. 1946. Dakle, osoba koja je poginula nije ubijena iz političkih i ideoloških razloga, pa da bi mogla biti rehabilitovana po bizarnom i sumanutom Zakonu o rehabilitaciji. Naravno, teza da je Кalabić poginuo 19. 1. 1946. je najobičnija revizionistička izmišljotina, ali to je druga priča. Ta priča je izmišljena kako bi se s Кalabića skinula ljaga izdaje budući da je Кalabić nesumnjivo sarađivao s OZN-om/UDB-om u lociranju Draže Mihailovića“.
Sudija Višeg suda u Valjevu je mogao, saglasno svom “sudijskom uverenju” i principu deljenja “pravde”, poslati javnu zahvalnicu nacistima za pružanje “humanitarne” pomoći svom saradniku Nikoli Кalabiću, kako bi efikasnije istrebljivao borce protiv okupatora i njihove simpatizere, o čemu su pedantni Nemci sačuvali dokument, a potom Amerikanci zaplenili i arhivirali u Vašingtonu.
Svako bežanje od istine, od suštinskih izazova i odgovora na goruća pitanja, ustupa prostor tvrdokošcima, poltronima, poltičkim šibicerima i spodobama problematičnog pola, da osiguraju vlastito trajanje i dalje propadanje zemlje. Činioci rehabilitacije izdajnika su činioci čerupanja Srbije, njene antifašističke i herojske prošlosti. Svi oni su na drugoj strani u odnosu na stvarni interes očuvanja Srbije, pokazavši svoju organizovanost, drskost i upornost na poslovima ugrožavanja zemlje. Pod teretom nametnute revizionističke laži i straha od četničkih galamdžija, deo građana Srbije je napustio branik slobode i istine, što je krupan poraz same zemlje i njene perspektive, jer, kako vidimo, saradnja sa okupatorom i zločini su skloni rehabilitaciji.
Laž je postala četnička nada i utočište jednog dela stanovnika Srbije. Samo u takvim okolnostima može trajati činjenica da se istina i neustrašivi borci protiv okupatora proglašavaju ratnim zločincima, a njihovi protivnici „antifašistima“. Za nepokolebljive sledbenike istine i slobode, za ljude smelog duha, naviknute da ljudski misle, rade i osećaju, uvek je spremna kivna horda naoštrenih kandži, da zada udarac i prikrije tajnu svojih laži.
Piše: Ratko Krsmanović
Foto: Wikimedia Creative Commons