Kako rusko-ukrajinski rat ne jenjava, a sve je manje promena na frontu, sve je manje naslovnica direktno povezanih sa ratom, istočni deo Evropske unije sve više poteže pitanje kolektivne krivice svih građana Rusije, a ponekad i svih Rusa, ako su optužioci sasvim skliznuli u nacionalizam. Primer toga je zahtev baltičkih država, Finske, Poljske i Češke da se svim građanima Rusije zabrani izdavanje kratkotrajnih Šengenskih viza (postoji pogrešno uverenje da postoje turističke Šengenske vize, postoje kratkoročne i dugoročne vize koje se izdaju na različitom osnovu).
Šta želja zatvoriti sve Ruse u Rusiju pokazuje: prvo, da problemi nacional-populizma u istočnoj Evropi koja je prošla put NATO i EU integracija nisu rešeni i drugo, da pojam kolektivne krivice nije prevaziđen u svesti mnogih Evropljana. Politizovanje izdavanja kratkotrajnih Šengenskih viza za sve građane Rusije služi različitim stranama na različit način. Istočnom delu EU, koji je bio u sferi interesa ili neposredno inkorporiran u SSSR, to je na prvom mestu unutarpolitičko pitanje, želja za revanšem istorijskom neprijatelju na bilo koji način. Tamošnji birači to veoma vole. Za zapadni deo EU to može biti alibi za neuvođenje totalnih sankcija, ne samo na ekonomskom nivou, već i na personalnom (većina ruskih oligarha nije pod sankcijama). U realnosti, sankcije su uvedene samo za 25% proizvoda koji se iz EU uvoze u Rusiju, nagli pad uvoza u Rusiju nakon početka rata nije bio povezan samo sa sankcijama, već i sa prekidima u logistici. Protokom vremena logistika će biti rešena, možda će proizvodi koji se uvoze poskupeti, ali će ih biti više nego na početku rata.
Za EU u celosti tema progona građana Rusije zgodna je da se skrene pažnja sa činjenice da EU pokušava na svaki mogući način da izbegne odgovornost koju ona ima na kontinentu, ona želi da nastavi da parazitira na bezbednosti koju joj pružaju Sjedinjene Države, a da ujedno ignoriše bilo šta što se dešava van njenih granica (zato je EU i prestala da se širi, a kada bi mogla, suzila bi se i rešila svog istočnog krila jer bi joj tada još lakše bilo da se nakači na moćnije aktere). Jednostavnije rečeno, Evropskoj uniji je lakše da ratuje protiv Rusa nego protiv Rusije, jer su u ovom drugom ratu u pitanju velike pare, dok za prve nikog ni onako nije briga. U tom smislu, prvobitna analiza Kremlja da će Zapad biti podeljen oko reakcije povodom napada na Ukrajinu i da zapravo neće reagovati kao ni 2014. godine bila je pravilna, jedino što nije pošlo po planu i što nije uzeto u obzir jeste ukrajinski otpor koji je premašio sva očekivanja. Da je u Kijevu zaista za kratko vreme instaliran prokremaljski režim, EU bi se zadovoljila sa par gnevnih izjava i simboličnim sankcijama, taj film smo svi već videli. Prosto se desilo da se Ukrajinci nisu predali i razbežali što je napravilo neprijatnosti i Moskvi i Briselu.
To je dalo priliku Sjedinjenim Državama da preuzmu inicijativu, opreme Ukrajince za dugu borbu i stave EU pred svršen čin, era neodgovornosti Brisela je završena. Jedini način da se ublaži i razvuče taj udarac na kapitalističku klasu EU jeste smena fokusa sankcija sa Rusije na Ruse, to može dati barem neki kratkotrajni efekat, iako je raskid glavnih ekonomskih veza EU sa Rusijom sada već neizbežan.
Još jedan problem koji omogućava pokretanje narativa o nepodobnosti svih Rusa na sopstvenom evropskom kontinentu, sopstvene evropske civilizacije jeste fetišizacija sankcija. Sankcije prestaju da budu smatrane racionalnim instrumentom kojima se nanosi ekonomska i politička šteta Rusiji kako bi cena nastavka vođenja rata u Ukrajini bila viša od ostvarene koristi. Sankcije postaju mantra koja je sama sebi dovoljna, što više sankcija to bolje, kvantitet iznad kvaliteta. Još ako im se doda malo moralne farbe – „zašto da Rusi uživaju u Evropi dok bombarduju Ukrajinu“, slika postaje savršena, idealno se uklapa u želju savremenog čoveka da se oseća izuzetno dobrim, a da ujedno ne mora da uradi ništa osim da stavi lajk. Evrobirokratija će kazniti zle Ruse i svi će biti zadovoljni.
Zadivljuje i to koliko su i savremene mase malo odmakle (ili da budemo iskreno nimalo) od davnih vremena gde se smatralo normalnim da čitavi narodi snose krivicu za greške svojih vladara, prirodno je bilo rasparčati im zemlju, oduzeti imovinu, pa i živote. Kolektivni mit o krivici Jevreja za ubistvo Isusa Hrista i danas predstavlja bazu za antisemitizam, bez obzira na činjenicu da su gotovo svi Isusovi učenici i sledbenici i sami bili Jevreji, te da je Isus u telu bio Jevrejin, ne osvrćući se ni na to što se ta konkretna epizoda odvija na trgu u Jerusalimu, a ne na nekom sveopštem jevrejskom plebiscitu. Zbog kolektivnog shvatanja društva – zločin načinjen od jednog pripadnika plemena pada na celo pleme, i u 20. veku smo se mogli upoznati sa masovnim zločinima počinjenim protiv pripadnika različitih nacija. Recimo, naredba da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika strelja sto Srba, a u Poljskoj i Poljaka, pa staljinistička prinudna preseljenja čitavih kavkaskih naroda koja su izgnanike koštala desetine hiljade života, do kolektivnih progona samih Nemaca iz Jugoslavije, Čehoslovačke, Poljske i Istočne Pruske koja od tada postaje Kalinjingradska oblast.
Pitanje kolektivne krivice bilo je posebno aktuelno u Nemačkoj po završetku Drugog svetskog rata. Stravični zločini koji su tokom rata počinjeni, ali i uvlačenje Evrope u razoran vojni konflikt zbog ideologije koja se bazirala na pomešanom osećaju nemačke superiornosti i istovremenog poniženja zbog gubitka imperije kao rezultat poraza u Prvom svetskom ratu, tražili su pravičnu odmazdu. Tada su mnogi filozofi krenuli da promišljaju ovu temu, a jedan od najvidnijih je bio Karl Jaspers, nemački mislilac koji je emigrirao iz nacističke Nemačke, a u domovinu se vratio posle rata da predaje studentima na univerzitetu. On je podvlačio krivicu nemačkog rukovodstva i nemačkog političkog sistema, ali je odbacivao krivicu čitave nemačke nacije, otuda i njegove misli: „Narod se ne može pretočiti u individuu. Narod ne može ni herojski poginuti, ni biti zločincem, niti postupati moralno ili nemoralno, to se može odnositi samo na izdvojene njegove predstavnike.“ Jaspers prav fundamentalnu razliku između krivice i odgovornosti, jer krivi mogu biti samo pojedinci koji u zločinima učestvuju, ratove planiraju i započinju, dok narod kao politička zajednica samo može snositi političku odgovornost za dejstva svoje vlasti.
Zato Jaspers, kao uostalom i Solženjicin u obraćanju građanima SSSR pred zločinima staljinizma, poziva na moralno i metafizičko očišćenje pojedinca koji u zločinima ne učestvuje, ali koji se protiv njih nije ni borio, to je jedna vrsta duhovnog pokajanja, a u kolektivnom smislu isključivo na prihvatanje političke odgovornosti – shvatanje da je prethodni politički model, ne samo ideologija, već čitav splet imperijalizma, militarizma i totalitarizma, katastrofalno pogrešan i da nikada ne sme biti ponovo uspostavljen. Otuda Nemačka ni nakon Prvog ni nakon Drugog svetskog rata nije uništena do temelja, njena zemlja nije posuta solju, a gradovi spaljeni, jer uvek je otvoren put pokajanja na ličnom nivou i put političkog otrežnjenja na kolektivnom. Hana Arent je bila učenica Jaspersa i Hajdegera i razvila je sopstveni sistem razlikovanja krivice od odgovornosti, jasan i prost.
Ne postoji kolektivno pokajanje, ne postoji kolektivna krivica, inače bismo bili prinuđeni da čitave nacije proglasimo zlim, te da im tako i sudimo. Krivica može biti samo lična, tako se krivima, političkim i vojnim vođama, može suditi i ta suđenja treba da budu otvorena za javnost jer utiču na proces shvatanja kolektivne odgovornosti.
U savremenom svetu komunikativne povezanosti odgovornost jeste kolektivna, jer ljudi ne žive u izolovanim zajednicama, niti su u potpunosti isključeni iz političkih zbivanja. Naprotiv, totalitarne države uvek teže sveopštoj i maksimalnoj uključenosti svakog pojedinačnog građanina u proces odobravanja bez njih donetih političkih rešenja, u nastojanju da jednostrane odluke legitimizuju, a čitav narod načine saučesnikom u njihovom sprovođenju. Kada se jedna država pretvori u monstruoznu ratnu mašineriju, odgovornost snose svi oni koji ćute i gledaju televiziju, koji ne protestuju, koji se ne suprotstavljaju. Zato se posle velikih ratova i organizuju suđenja političkom vrhu država-monstruma, kako bi pasivni građani, ali i oni koji su navijali za zlo, bili probuđeni iz košmara u koji su uvedeni. To buđenje u idealu treba da dovede i do ličnog pokajanja, ali je u svetu politike dovoljno da ti ljudi razumeju da su bili deo zlog i poraženog sistema, sistema kome neće biti dozvoljeno da se opet bez posledica povampiri.
Naposletku, razumemo da su neki ratovi prelomni trenuci istorijskih epoha, a neki su lokalni plemensko-nacionalni konflikti čije zlo se ne širi van uskih granica malih nacija. Zato neki ratovi prolaze nezapaženo za opšti tok istorije, a oni koji u sebe uvlače veliki deo sveta ne mogu biti zaboravljeni. U savršenom svetu ljudska patnja bi privlačila podjednak pravednički bes bez obzira na njenu važnost za funkcionisanje globalnog međunarodnog poretka. Sudilo bi se svima koji započinju ratove. Nažalost, ne živimo u takvom svetu, ali to ne znači da možemo propustiti priliku da osudimo bilo kakvu naznaku novog velikog rata, Trećeg svetskog rata. Logika sve ili ništa vodi u totalno uništenje.
Delovi zapadne koalicije danas žele da izbegnu teret odgovornosti za sprečavanje Trećeg svetskog rata, ali su zato spremni da na rusku naciju zbace kolektivnu krivicu. Bilo da se to radi iz prostog nacionalizma ili iz političkog-ekonomskog računa moralno je, ali i u praktičnom smislu, pogrešno. Ratovi se ne rešavaju niti zaustavljaju političkim osudama nacija, već konkretnim dejstvima, koja sa sobom nose i odricanja. Interesantno je da je Evropi lakše da osudi, nego da deluje. Otuda i nova fokusiranost na Ruse, umesto na Rusiju.
Piše: Aleksandar Đokić za Preokret, Foto: Pixabay