FILIP OLTERMAN: Špijuni pjesnici

Od 1982. do 1989. okupljali su se jednom mesečno u domu kulture u Istočnom Berlinu, u sobi sa portretima Honekera i Lenjina. Noću su vrata te prostorije zatvarana sigurnosnim pečatom…

Na vrhuncu napete druge faze hladnog rata, grupa Štazijevih starešina, oficira propagande i graničara sastajala se u dobro utvrđenom kompleksu u socijalističkom Istočnom Berlinu. Od proleća 1982. do zime 1989. okupljali su se jednom u 4 nedelje od 4 do 6 popodne u domu kulture u prostorijama gardijskog puka Feliks Dzeržinski (paramilitarnog krila Štazija), u gradskom okrugu Adlershof. Bila im je dodeljena soba na prvom spratu ukrašena portretima istočnonemačkog predsednika Eriha Honekera i Vladimira Iljiča Lenjina. Preko noći su vrata te prostorije zatvarana sigurnosnim pečatom.

Ali štazijevci se nisu okupljali da bi zamišljali scenarije nuklearnog rata, planirali kampanje dezinformisanja ili usklađivali tehnike infiltracije. Cilj im je bio da nauče jampski pentametar, obrasce unakrsne rime i petrarkijanski sonet. Za 7 godina, grupa koja je u internoj komunikaciji pominjana pod imenom Radni kružok književnih čekista objavila je dve antologije svoje poezije. Jednu sam nabavio pre nego što sam se doselio u Berlin 2016. Knjižica u mekom povezu pod naslovom Wir Über Uns (Mi o sebi) ispisanim kaligrafskim slovima ličila je na predmet iz skeča Montija Pajtona ili filma Život drugih. Kako se dogodilo da se tajna policija, sinonim za suzbijanje slobodnog mišljenja, bavi pisanjem poezije? Narednih meseci sam pokušao da nađem članove ovog kluba i saznam nešto više o tome.

Prvi književni čekista koji mi je odgovorio bio je Jürgen Polinske, bivši graničar koji je sada bio arhivar na Humboltovom univerzitetu u Berlinu. Rado će se sresti sa mnom, napisao mi je u mejlu, a „od vaših pitanja zavisi koliko vremena će nam biti potrebno“. Našli smo se u kafani ispod železničkih lukova u centru Berlina, nedaleko od stanice Fridrihštrase, linije nekadašnje gvozdene zavese.

Šta je Štazi hteo da postigne programom poezije, upitao sam Polinskea preko porcije kari kobasica i krompir salate. Da li je ideja bila da se vođama istočnonemačke radničke klase pomogne da bolje shvate dekadentni buržujski um? Polinske je odmahnuo glavom: „Imao sam umetničkih ambicija i verovao sam da ću nešto naučiti od pravih pesnika koji su vodili radionicu“. Njegove pesme su bile tehnički uspele, ali su se ponekad graničile sa frivolnim i nisu uvek dobijale pohvale. Mnogi mladi vojnici koji su dolazili u Radni kružok književnih čekista napuštali su grupu sa suzama u očima kada bi im bilo rečeno da je njihov rad bezvredan. I Polinske je prestao da odlazi na sastanke posle nekoliko meseci.

Ako zaista želim da razumem zašto je Štazi osnovao kružok i kako je nameravao da ga upotrebi, rekao mi je Polinske, trebalo bi da nađem Uwea Bergera, bivšeg umetničkog rukovodioca kluba, mršavog čoveka sa debelim naočarima. On je tvrdio da poezija izaziva emocije i podstiče glad za pobedom u klasnoj borbi. Pre nego što smo se rastali Polinske mi je rekao: „Znak pitanja na kraju pesme vredi sto puta više od tačke. Posle dugog razmišljanja sam to razumeo. Ali tada mi to nije bilo jasno“.


Teorijski gledano, nema ničeg neobičnog u tome što je istočnonemački politbiro proglasio najneuhvatljiviju od svih književnih disciplina, koju je Edmund Burke jednom nazvao „umetnost otelovljavanja senki i materijalizovanja ničega“, za stvar od državnog značaja. Sedamdesetih godina prošlog veka istočnonemačka vlada je upozoravala da je relativno mali broj čitalaca schöne literatur, ili belestristike, „suštinski problem“ za tu socijalističku zemlju. Činjenica da samo 35% odraslih u zemlji čita Goethea i Puškina smatrana je nezadovoljavajućom: taj broj je morao porasti na 90%, po mogućnosti za 5 godina.

Dekretom iz 1973. propisano je da svaka istočnonemačka fabrika mora imati biblioteku od 500 do 1.000 knjiga i zapošljavati bibliotekara. Većim fabrikama potrebne su veće biblioteke: preduzeće s 500-1.000 zaposlenih treba da ima 18-30 hiljada knjiga u svojoj biblioteci. Kad je reč o broju objavljenih knjiga, državni cilj je bio godišnje povećanje produktivnosti za 4-5%. Od 1950 do 1989, broj odštampanih knjiga godišnje i udeo beletristike u njemu više su se nego utrostručili. Jedna međunarodna studija čitalačke pismenosti, koncipirana pre pada Zida, a sprovedena odmah posle tog događaja, utvrdila je da je „prosečno razumevanje književnog štiva među istočnonemačkim osmacima znatno veće nego među njihovim vršnjacima u Zapadnoj Nemačkoj“.

Poetska i politička sudbina Istočne Nemačke su prepletene: to je bio credo uticajne grupe pesnika koji su se vratili iz progonstva posle Drugog svetskog rata i preuzeli političke položaje u novonastaloj državi, satelitu Sovjetskog Saveza. Jedan od njih, Johannes R. Becher, pesnik koji je postao ministar kulture, tvrdio je da književnost neće samo odražavati društvene uslove Istočne Nemačke, već će ih i oblikovati.

Ta utopijska vizija odzvanjaće u političkim glavama i posle Becherove smrti 1958. Godinu dana kasnije, Partija socijalističkog jedinstva započela je program kojim je nameravala da premosti podelu na radničku klasu i inteligenciju: pisci će raditi u fabrikama i rudnicima uglja, gde će prenositi tajne svog zanata drugovima u kružocima radnika pisaca. Za nekoliko godina svaka industrijska grana imala je sopstveni spisateljski klub: radnici u proizvodnji vagona, hemičari, prosvetni radnici.

Istočnonemačka tajna policija se ubrzo priključila ovom trendu. Prva uzgredna pominjanja čekista pisaca u ministarstvu državne bezbednosti pojavljuju se u dokumentima još 1960. Godine 1961. administrativna grana Štazija u Berlinu beleži drugo „lirsko veče“, kome su prisustvovala 3 njena nameštenika. Ali posvećenost lirskoj praksi obaveštajne agencije ostaće sporadična još dve decenije.

Major Štazija koji je vodio neformalna pesnička okupljanja u aldershofskom kompleksu kasnih 70-ih godina prošlog veka imao je neiscrpan apetit za vesele pesmice („Dive se ovom pesničkom peru / u našoj zemlji En-De-Eru“), a njegovi učenici su obično proizvodili pesme sličnog tona. Vojnici na pragu dvadesete pisali su ljubavnu poeziju koja se nije oslanjala na političke debate. Jedan mladi pripadnik tajne policije fantazirao je u slobodnom stihu kako ga ljubi devojka koja nije svesna njegovog niskog čina i tako ga uzdiže u „vodnika ljubavi“. „Strpljivo čekam“, piše požudni tinejdžer, „sledeće unapređenje / barem / u generala“. Jedan vojnik zamišlja, u formi sestine, da svojim reflektorom ispisuje reči „Volim te“ po mračnom noćnom nebu. „Sebičan kakav jesam / u ljubavi“, glasi drugi stih, „Želim da / budeš moja /samo moja / i nadam se da nikad / nećeš biti nacionalizovana“. Ljubavna poezija može biti u velikom raskoraku sa državom koja kolektivnu svojinu stavlja iznad privatne.


Iz razloga koji nisu izričito navedeni u sačuvanim dokumentima iz Štazijevog arhiva, istočnonemačko ministarstvo državne bezbednosti odlučilo je, u proleće 1982, da profesionalizuje svoj pesnički kružok. Angažovali su Uwea Bergera, nagrađivanog pesnika, autora dvadesetak zbirki pesama i romana. Berger je bio neobičan izbor za taj zadatak. Rođen 1928, bio je jedan od oko 200.000 tinejdžera koji su regrutovani u Luftvafe kao pomoćno osoblje (Flakhelfer) u vreme zalaska Trećeg rajha: traumatično iskustvo koje je verovatno uticalo na njegovu odluku da se drži podalje od partijske politike. Začudo, za razliku od svakog 6. nemačkog građanina starijeg od 18 godina u to vreme, taj 54-orogodišnjak nije bio član vladajuće Partije socijalističkog jedinstva – organizacije koja sebe nije videla kao običnu političku stranku već kao „avangardu proletarijata“, koja upravlja pravosudnom, izvršnom i zakonodavnom granom vlasti i ne podleže nikakvoj kontroli.

Berger je umro u jednoj berlinskoj bolnici u septembru 2014, ali njegovi savremenici s kojima sam razgovarao pamte ga kao gotovo monaškog asketu, čoveka čiji je najekstravagantniji hobi, osim pisanja, bio sakupljanje kamenja i minerala tokom putovanja po sovjetskom bloku. Jedan pesnik koji je objavljivao u istoj izdavačkoj kući rekao mi je da mu je njihov zajednički urednik ispričao sledeću anegdotu: na svaki Božić posećivao je Bergera u njegovom stanu i zajedno bi ispili čašicu rakije; jedne godine je shvatio da piće uvek dolazi iz iste flaše na kuhinjskoj polici i da tokom 12 meseci između njihovih susreta Berger ne bi popio ni gutljaj. U Berliner Zeitungu iz avgusta 1965. Berger je opisan kao „vuk samotnjak“ koji „nije uspevao ili nije želeo da se povezuje s ljudima“. Prihvatio je, međutim, poziv da vodi pesnički kružok Štazija.

Pod Bergerovim starateljstvom pojavila su se nova disciplinska pravila. Mladi vojnici koji su služili trogodišnji vojni rok u gardijskom puku morali su da dolaze u uniformi, dok su oficiri mogli da nose civilno odelo. Lekcije su imale jasniju strukturu. Od učesnika se tražilo da naizmenično čitaju svoje pesme, a ostali su podsticani da komentarišu. Tek pošto bi se svi izjasnili, Berger bi rekao svoje mišljenje, uvek ljubazno, retko suviše strogo.

Pesme koje su nastajale na Štazijevom kursu kreativnog pisanja postajale su manje frivolne. Utopijski potpornji socijalističke Istočne Nemačke su se krunili. Jedan 32-ogodišnji potpukovnik u centralnoj obaveštajnoj službi – koji je upadljivo mucao – pročitao je pesmu pod naslovom „Dijalektika“: „A onda / s ciljem u dometu / nišanim spokojno / i precizno“. Poezija je cvrkut ptica, rekao mi je jedan član kružoka. Ali Berger nije hteo da sluša ptičji poj, već je „želeo da svaka pesma zvuči kao ‘Internacionala’“.

Novi program grupe oslanjao se na frazu pesnika Fridriha Volfa, koji je postao diplomata NDR-a (Markus, jedan od najpoznatijih špijuna hladnog rata, bio je njegov sin): umetnost je oružje. „Materijal našeg doba leži ispred nas, tvrd kao gvožđe“, kaže Volf u jednoj pesmi iz 1928. „Pesnici od njega kuju oružje. Radnik treba da uzme to oružje“.


Dok sam se probijao kroz hrpe papira u Štazijevom arhivu, našao sam stotine pesama koje je proizveo Radni kružok književnih čekista, među ostalima i one koje nisu uvršćene u zvanične antologije tajne policije. Postajalo mi je sve jasnije da nisu svi mladi ljudi koji su se jednom nedeljno okupljali u Adlershofu želeli da kuju oružje u formi stiha. Hteli su da pišu pesme koje rade nešto što poezija dobro ume: da postavljaju pitanja umesto da daju odgovore.

Ta sklonost je bila najizraženija u pesmama 18-ogodišnjeg vojnika Aleksandra Ruika, jednog od nekolicine članova Kružoka koji se zaista služio rečima na poseban način. Gardijski puk nije bio obična jedinica u kojoj su istočnonemački tinejdžeri mogli da odsluže vojni rok. Bio je to elitni centar za obuku, iz kog je Štazi često regrutovao nove talente za specijalne zadatke, kao što je „tunelska jedinica“, zadužena za sprečavanje prelaženja na Zapad.

Ali Ruikine pesme govorile su o egzistencijalnom strahu od života špijuna s punim radnim vremenom. „Svaki čovek / žudi za / prerušavanjem“, priznaje on u Maskama. Lovački instinkt čak može biti „navika iz preljudskih vremena“. Ali za njega je „pretvaranje da si neko drugi“ bilo poput „udvoričkog ponašanja / obične glume“. Njegovoj generaciji pružena je prilika za nešto drugo, piše Ruika, za „hrabrost da se ogole“.

Dole maskeljudski svet više nije lovištepriznaj da si ono što jesiprihvati sebei prihvati svog bližnjeg.

Što je više Štazi pokušavao da naoruža poeziju, ona kao da se više opirala. Kako su tenzije između Istoka i Zapada rasle, pesme nastale u Kružoku postajale su način izražavanja onoga što je istočnonemački režim smatrao neiskazivim.

U novembru 1983. zapadnonemački Bundestag izglasao je dozvolu Sjedinjenim Državama da rasporede krstareće rakete Peršing II i Tomahavk u južnoj Nemačkoj. Sovjetski lideri su sutradan napustili pregovore o nuklearnom oružju. Sve najopasnije figure u globalnoj hladnoratovskoj partiji šaha bile su okrenute ka Berlinu. Istočna Nemačka je insistirala na tome da ne pokaže slabost u hladnoratovskoj igri zastrašivanja. Predsednik Honeker pravio se da ne vidi sve moćniji omladinski mirovni pokret.

Čak i u Štaziju, strah od nuklearnog rata isticao je generacijsku podelu. U junu 1984. jedan mlađi oficir propagandne jedinice, koji se zvao Gerd Knauer, pročitao je na sastanku Kružoka svoju pesmu od 52 strane pod naslovom Prasak. Na vrhu treće strane je „buka glasna kao tresak groma“, a posle nje dolazi zaslepljujuća bela svetlost, „mačevi ti se zarivaju u zenice“. Nešto je pogrešno, shvata narator: svet „lebdi / nad bezdanom“.

Knauer dalje ređa osećanja o kojima obično nije smeo da govori svojim drugovima. Na pune dve strane opisuje „strah / da bi se sve moglo završiti“, „strah / od eksplozija“, „strah da nešto – zbog greške – / neće ići po planu“. Pesma napisana u unakrsnoj rimi ubrzava tempo, skače s ličnog na političko, s političkog na biblijsko, s biblijskog na mitsko. Na 10. strani narator je Odisej, koji u velikom strahu beži od „magle istorije“. Pošto ga progoni zvuk kotrljajućeg groma, Odisej beži u kulu od slonovače u kojoj žive filozofi da bi potražio preko potrebno duhovno vođstvo. Ali Platon, Hegel i Kant ćute. Ustaje samo filozof sa žbunolikom bradom, a na licu mu je izraz čoveka koji se izvinjava:

Karl Marks pokušava da odgovoriGleda Odiseja u očiKaže ozbiljno: Rade to zbog meneAli njihova vera je udarila pogrešnim putem.

Na 13. strani narator, koji je možda i dalje Odisej, a možda i nije, posrće po krajoliku iz pakla, posejanom leševima: „neki su goli, neki odeveni / Neki presečeni celom dužinom, od glave do pete“. Na poslednjim stranicama poeme narator se pridružuje unakaženim muškarcima i ženama koji su preživeli nuklearni rat i sad se hrane otpacima.

Kad je pročitao poemu do kraja, rekao mi je Knauer za ručkom u vijetnamskom restoranu u Marcanu 2019, u kružoku je zavladao tajac. Jedan kuhinjski radnik, koji je tog dana prvi put došao na sastanak grupe, odjurio je do toaleta, bled kao krpa. Sve druge oči bile su uperene u umetničkog vođu grupe. Uwe Berger je rekao da je pesma tehnički vrlo uspela i da je impresioniran veštinama koje su stekli čekisti. Oficiri Štazija nisu, međutim znali da je Berger bio u vezi s tajnom policijom pre svog angažmana u kompleksu Adlershofa. Jednog letnjeg jutra 2020. arhivar je stavio na moj sto u čitaonici Štazijevog arhiva tešku gomilu papira naslovljenu „NZ Uwe“ (Nezvanični informant Uwe): 6 debelih, izbledelih fascikli boje cigle, a u svakoj oko 350 povezanih listova. Najraniji datum na njima je bio novembar 1969, kad je Štazi prvi put zavrbovao Bergera da radi za njih kao nezvanični doušnik.


Berger je izveštavao Štazi o poslovima i šalama svojih kolega, kao i o tome da li njihova deca gledaju Tarzana na televiziji. Tokom 12 godina, pesnik vanpartijac bio je jedan od najrevnosnijih potkazivača na istočnonemačkoj književnoj sceni. Pozajmljivao je neobjavljene rukopise od svojih prijatelja da bi izveštavao o njihovim političkim sklonostima ili samo dojavljivao da su „malo senilni“. Informisao je Štazi o mogućim ljubavnim aferama svojih kolega, o vicevima koje su pričali, o zapadnim televizijskim programima koje su njihova deca gledala (filmovi o Tarzanu nailazili su na posebno neodobravanje).

Bergeru je doušnička aktivnost omogućavala da kažnjava neprijatelje i suparnike i stvara saveznike. Na kraju je stekao naviku da u svojim izveštajima govori o sebi u trećem licu, kao da piše dramolete u kojima je i sam jedan od protagonista: „Uwe Berger je rekao“; „Uwe Berger je to odbio“. Jednog pisca s nadrealističkim sklonostima opisao je kao osobu koja ima „fašistoidnu sklonost prema opijanju i magiji“, a drugom je pripisao „apsurdnu optužbu da ovde [u Istočnoj Nemačkoj] imamo fašiste“. U jednom slučaju je čak preporučio Štaziju ponižavajuću kvalifikaciju koja bi mogla da se ubaci u prikaze pesama jedne kantautorke, po njegovom mišljenju nedovoljno lojalne državi (njegov skromni predlog je glasio: „tampon poezija“).

U februaru 1982. Štazi je nagradio Bergera za revnosnu službu uručivši mu srebrnu medalju Bratstvo po oružju, vojno odlikovanje koje je ministarstvo državne bezbednosti retko dodeljivalo civilima. Berger ne pominje tu medalju u memoarima koje je sam izdao posle pada Berlinskog zida. U toj knjizi njegova saradnja s tajnom policijom prikazana je kao dosadna, neprijatna rabota koja nije dugo trajala. „Par godina“ je pisao izveštaje, a onda je zamolio svog nalogodavca da ga oslobodi te obaveze. Kao umetnik – obrazložio je molbu – ne može neprestano da bude izložen „negativnim aspektima života“. Čitalac njegovih memoara bi pretpostavio da je njegova doušnička karijera bila iza njega u vreme kad je postao umetnički rukovodilac kružoka u Adlershofu, 1982. godine.

Štazi, međutim, nije prikupljao samo informacije o civilima. On je uperio pogled i u sebe, posebno 80-ih godina. Kad je osnovano ministarstvo državne bezbednosti, 1950, njegovo osoblje je regrutovano uglavnom iz neprivilegovanih, proleterskih sredina. Ali ministarstvo je 70-ih godina naglo naraslo i bilo mu je teže da se drži sopstvenih osnivačkih principa. Štazi je imao 20.000 zaposlenih 1961, kad je izgrađen Zid; do 1982. broj zaposlenih se učetvorostručio na 81.500. Mnogi od tih ljudi su bili sinovi Štazijevih oficira, dakle mogli su biti predstavljeni kao „radnička klasa“ samo retorički. U Štazijevim regrutacijama iz tog vremena redovno iskrsava fraza: „Kandidat dolazi iz progresivne porodice lojalne partiji radničke klase“.

Da li se novoj generaciji moglo verovati? U Berlinu je osoblje Štazija živelo u samodovoljnim naseljima kojima je upravljala interna administrativna jedinica. Oficiri Štazija su se lečili u posebnim bolnicama, njihova deca su išla u posebna zabavišta ili škole: bila je to povlastica, ali i pokazatelj toga dokle je država išla da bi zadržala potpunu kontrolu. Sami oficiri su delili kancelarije, tako da je drug uvek mogao da kontroliše druga. Ali šta kad napuste kancelariju? Štaziju je bio potreban neko ko će posmatrati posmatrače u trenucima opuštanja. Morao je da pronađe način da zaviri u njihova srca i uoči želje koje bi mogle prerasti u iskušenja, da u njihovim dušama otkrije neprilične strahove i težnje. Bio je to posao za Uwea Bergera.

Dok su Štazijevi ljudi u domu kulture u Adlershofu od špijuna postajali pesnici, njihov učitelj pesnik ih je špijunirao. Svoju aktivnost nezvaničnog saradnika Berger je okončao u oktobru 1982. nizom kratkih profila. Jedan dvadesetogodišnji kaplar bio je „nespretan“ i „niskog obrazovnog nivoa“, ali „otvoren i neposredan“, te stoga koristan: naivno je priznao da su ga drugovi upozorili da ne stupa u pesnički kružok zato što će tu morati da „maše crvenom zastavom“.

Nisu sve pesme bile ispovedne u dovoljnoj meri: među štazijevcima koji su težili da postanu pesnici bilo je i onih koji su imali neprijatnu naviku da prikrivaju svoja stvarna osećanja umesto da ih neposredno pretaču u stihove. Jedan zastavnik, mada „nesumnjivo nadaren“, bio je zabrinjavajuće „hladan, skeptičan, samozatajan“. „Stvar je u tome“, piše Berger, da se „otkrije šta se zaista nalazi iza maske, u dnu njegove duše“.

Bergerovi izveštaji otkrivaju dublju paranoju u jezgru istočnonemačke tajne policije: instinktivnu sumnju ne samo u sebe već i u književno stvaralaštvo koje su utemeljitelji istočnonemačke kulture stavili u same temelje države. Kao da je u onome što pesnici čine bilo nečega integralnog što je podrivalo autoritet Partije socijalističkog jedinstva, potvrđivan svake treće ili pete godine izborima na kojima glasanje nije bilo ni slobodno ni tajno. Ali partija je tvrdila da je samo ona sposobna da ispravno tumači Marksa, Engelsa i Lenjina. Intelektualci koji bi izneli alternativna tumačenja su bili pretnja.

Bergerov izveštaj o Prasku, dugačkoj poemi Gerda Knauera o nuklearnom ratu, posebno se bavio strofom o Odiseju i Karlu Marku. Sintaksa je neodređena, pisao je Berger: kad Marks kaže „rade to zbog mene“, da li se „to“ odnosi na ćutanje drugih filozofa ili na nuklearni rat? Ako je posredi ovo drugo, da li su „oni“ Marksovi sledbenici ili njegovi neprijatelji? „Na pitanje o krivici ne odgovara se jasno“, primećuje Berger u svom izveštaju. Knauer zapravo izokola kaže da je „Marks izmislio društvenu revoluciju i da je zato kriv za predstojeće uništenje čovečanstva“, a ta teza nije ništa drugo do „idealizam i prihvatanje predaje“.

Pesme talentovanog tinejdžera Aleksandra Ruika, piše Berger u aprilskom izveštaju iz 1983, zapravo su ambivalentne: za njega je problem „moć“ u socijalizmu. Kad govori o temama kao što su kolektivizam, život u vojsci i revolucija mladi liričar se ne može uhvatiti ni za glavu ni za rep: „otvoreno je za“, ali je „subliminalno protiv“.

Nije, međutim, bilo potrebno da se pesme bave politikom da bi pobudile sumnju. U aprilu 1980, ekspertska organizacija ministarstva za državnu bezbednost – katedra za naučni komunizam – proizvela je 30 strana dugačak tekst o „rešenjima problema u oblasti kulturne politike“. U njemu se kaže da su umetnost i kultura posebno sklone „pritajenim napadima“ jer oni koji se njima bave koriste tehnike kao što su „alegorija, metafora, basna, efekti otuđenja“.

Dvadeset petog oktobra 1984. godine Berger piše da je Knauer pročitao pesmu o svom snu: puštao je zmaja koji „beži iz tesne tamnice i jedri u slobodu“. Berger objašnjava da je tu zmaj ono što se naziva metafora i da je pesma bila prikriveni poziv istočnonemačkom vojnom osoblju da prebegne na Zapad.


Dok su se Rusija, Poljska i Mađarska kretale putem političke i ekonomske reforme tokom 80-ih godina prošlog veka, NDR je povukao kočnicu i pokušao da zauzda svoje građane. Ali novi svetski poredak izazivao je zbunjenost, a ponekad i vrtoglavicu kod mnogih Istočnih Nemaca, među ostalima i kod onog majora Štazija koji je vodio pesnički kružok pre Bergera. Nekad smenjen s položaja umetničkog rukovodioca kružoka zbog svojih nepresušnih bodrih rima, sada je pročitao pesmu pod naslovom „Prestani da ideš ukrug“, koja je više zvučala kao bluz balada:

Nekad si jak, a nekad slabNekad si umoran, nekad bodarNekad hrabar i ne znaš za zloNekad jedna reč može da te smlavi.Nekad ti je hladno po vrelom letnjem danuNekad se pridržavaš za paučinu.

Bluz pesme često govore o gubitku i očajanju: „Trnci su nestali / Nestali zauvek“, lamentira B. B. King. Izražavanje žalosti ipak se obično završava trenutkom iskupljenja, zračkom nade: „Znaš, slobodan sam, sad sam slobodan, mala / oslobođen od tvojih čini“. Ali majorovi melanholični stihovi govore o užasu koji se ne usuđuje da izgovori svoje ime i završavaju se pozitivnim tonom koji još više uznemirava zato što nam je jasno da je taj optimizam lažan: „A ipak nastavljaš i praviš se / Da si iznutra srećan i uvek zadovoljan“.

Našao sam tu pesmu u izdvojenoj gomili papira koje je Berger prikupljao za antologiju u čast 40. godišnjice NDR-a 1989. godine, pod radnim naslovom Čovek, vojnik, komunista: poezija i proza književnih čekista. Koverta je bila puna listova papira koji su, činilo se, bili gužvani i ponovo peglani rukom. Naslov antologije se menjao; na kraju se Berger odlučio za jedan koji je zvučao prkosno: U mojoj podignutoj pesnici. Strane pune pesama su isečene, među ostalima i „Prestani da ideš ukrug“. Umesto te pesme, Berger je izabrao jednu pod naslovom „Poziv na regrutaciju“:

Mi smo ljudi Dzeržinskogsa zadatkom jasnimspremni da opet ustanemospremni za borbu bez straha.

Štampana dozvola Štazija za objavljivanje poslednje antologije Radnog kružoka književnih čekista izdata je 31. decembra 1989, gotovo 7 nedelja posle pada Berlinskog zida. Ali knjižica nikada nije stigla u štampariju. U konačnom rukopisu posvete 40. rođendanu NDR-a i ministarstvu državne bezbednosti su precrtane. Tri meseca posle pada Zida, Bergera je njegov izdavač obavestio da će pustiti da ugovor s njim istekne sledećeg meseca. Na Bergerov poziv da se objavi novo izdanje njegovih memoara iz 1987. zato što se tu jasno vidi njegov „zaokret ka perestrojci“, niko se nije odazvao. Dve godine posle njegove smrti, u februaru 2014, bilo je planirano osnivanje nove nagrade za poeziju koja bi nosila Bergerovo ime na književnom festivalu u berlinskom okrugu Kepenik. Ali posle prigovora Bergerovih bivših kolega i savremenika s istočnonemačke književne scene, ime nagrade je promenjeno.

Odlomak iz autorove knjige „The Stasi Poetry Circle / Pesnički kružok Štazija“, Faber & Faber 2022.

Izvor: BUKA / The Guardian
Foto: Pixabay

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top