DRAGAN BISENIĆ: Uloga Mihaila Gorbačova u demontaži SSSR-a i stvaranju nove Rusije

Mihailu Gorbačovu pripadaju zasluge za revolucionarne promene 1980-ih koje su transformisale Sovjetski Savez, srušile gvozdenu zavesu, ponovo ujedinile Nemačku, omogućile istočnim Evropljanima da povrate nezavisnost svojih država i ukinule čitave klase nuklearnog oružja. Gorbačov je okončao sovjetski rat u Avganistanu, rešio regionalne sukobe i predstavio model međunarodne politike koji je napuštao nasilje kao način rešavanja političkih problema. Današnji događaji, rat Rusije i Ukrajine i progonstvo Rusije iz Evrope razbili su u paramparčad i poslednje tragove Gorbačovljevog nasleđa.

Čovek koji je okončao Hladni rat i izmenio svet kako niko drugi u 20. veku, Mihail Sergejevič Gorbačov, preminuo je 30, avgusta u Centralnoj kliničkoj bolnici u Moskvi. Jedan od njegovih najbližih prijatelja, Aleksej Venediktov, rekao je da se prvi i poslednji predsednik SSSR nalazio u bolnici od početka pandemije. „Periodično je napuštao bolnicu uz sve mere predostrožnosti, samo da bi ponekada popio pivo”, rekao je Venediktov.

Mihailu Gorbačovu pripadaju zasluge za revolucionarne promene 1980-ih koje su transformisale Sovjetski Savez, srušile gvozdenu zavesu, ponovo ujedinile Nemačku, omogućile istočnim Evropljanima da povrate nezavisnost svojih država i ukinule čitave klase nuklearnog oružja. Gorbačov je okončao sovjetski rat u Avganistanu, rešio regionalne sukobe i predstavio model međunarodne politike koji je napuštao nasilje kao način stvarnog rešavanja političkih problema.

Današnji događaji, rat Rusije i Ukrajine i progonstvo Rusije iz Evrope razbili su u paramparčad i poslednje tragove Gorbačovljevog nasleđa. Svet koji je želeo, nestao je definitivno i kao mogućnost u dogledno vreme. Rusija integrisana u Evropu, što su želeli Gorbačov i tvorci „perestrojke” ne nazire se u sledećim decenijama.

Gorbačova su veoma često kritikovali zato što nije krenuo kineskim putem transformacije sovjetskog društva. Gorbačov je, osim što je primetio da Rusija nije Kina, rekao: „Sloboda više nije mogla da čeka”.

Odbijajući da bude sovjetski Deng Sijaoping i da koristi silu, mnogi veruju da je napravio grešku i da se u tome nalazi uzrok kasnijih, a time i današnjih, turbulencija i haotičnih događaja u kojima se našla Rusija. Možda u tome ima i neke istine, ali sigurno je da danas gotovo da nema Rusa ili stanovnika bivšeg Sovjetskog Saveza koji je spreman da se odrekne sloboda do kojih su dovele Gorbačovljeve reforme po cenu bilo kog strateškog ili državnog razloga.

Bilans Hladnog rata

Mnogi će reći da je mogao da bude oprezniji i da više uvažava moć kao faktor globalnih odnosa, a posebno odnosa među supersilama. „Istorija kažnjava one koji zakasne”, odgovarao je Gorbačov. To ne znači da nije bio svestan važnosti te zamerke. Zapadni trijumfalisti 1990-ih pripisali su sebi sve zasluge za Gorbačovljeve hrabre akcije i ništa nisu naučili iz njegovog „novog razmišljanja”, osim koliko ga je to koštalo moći.

Gorbačovljevo napuštanje Hladnog rata proglasili su svojom pobedom, a porazom SSSR. „SAD su proglasile pobedu u Hladnom ratu, iako smo zajedno izvukli svet iz konfrontacije, iz nuklearne trke. Ne, ‘pobednici’ su odlučili da grade novo carstvo. Otuda je došla ideja o proširenju NATO-a”, izjavio je Gorbačov.

U svoje vreme, dobio je obećanje od državnog sekretara Džemsa Bejkera da NATO neće ići „ni pedalj dalje na istok”. Kasnije su SAD ovo odbacile tvrdeći da ništa nije zapisano, a Moskva izgubila svaku nadu da može da ima u Zapad bilo koju vrstu poverenja.

Doživeo je da vidi svoje vizije „zajedničkog evropskog doma” i demilitarizovanog socijaldemokratskog Sovjetskog Saveza razorene od strane svojih protivnika. Partijski aparatčici i nacionalisti iz Rusije i Ukrajine, željni vlasti i predvođeni Borisom Jeljcinom i Genadijem Burbulisom, raspustili su SSSR 1991. godine i izbacili Gorbačova iz Kremlja.

Istina je da je kraj Hladnog rata bio Gorbačovljev politički program. On ga je predstavio od prve svoje posete Velikoj Britaniji i Margaret Tačer 1985. godine, kada je pred zapanjenu britansku premijerku izvukao sovjetske strogo poverljive mape nuklearnih silosa u SSSR i u svetu i pitao je da li je neophodno da desetina hiljada nuklearnih bojevih glava postoje u svetu?

Gorbačovljeve krivice

Današnji Rusi u većini oštro sude o bivšem lideru. Pamti se samo nestanak supersile – američkog rivala i parnjaka. Neretko se ismeva zato što je nastupao u zapadnim reklamama za picu, automobile ili tašne „Luj Viton”, a zanemaruje da je tim novcem otplatio kredit od 7 miliona dolara koji je lično uzeo od banke za izgradnju svog centra koji se i danas bavi izučavanjem istorije Hladnog rata.

Gorbačova danas krive za raspad Sovjetskog Saveza. Gorbačovljev odlazak je poslednji u nizu nestanaka ličnosti koje su bile povezane sa raspadom SSSR. Posle početka rata u Ukrajini preminuli su bivši predsednik Ukrajine Leonid Kučma, Belorusije Stanisav Šuškevič i Genadij Burbilis.

U Putinovim rečima da je raspad „Sovjetskog Saveza najveća geopolitička katastrofa” prepoznaje se kritika Gorbačova. Ali, transformacija SSSR nije bila Gorbačovljeva, niti samo njegova ideja. Već dugo se u sovjetskoj, a pogotovo ruskog nomenklaturi preispitivalo postojanja Sovjetskog Saveza po nemačkom modelu imperije, koji je prihvaćen još od Lenjinovih boljševika i njihovog dolaska na vlast uz pomoć nemačkog novca i nemačke vojske. Gorbačov i njegovi saradnici smatrali su da je potreban prelaz na britanski sistem „komonvelta”, saveza nezavisnih država, uz snažno vezivanje tog saveza za Evropu i stvaranje „zajedničkog evropskog doma od Lisabona do Vladivostoka”.

Demontaža SSSR-a

Ideja ruske nacionalne države postojala je sve vreme trajanja Sovjetskog Saveza. Nacionalnim odnosima u komunističkoj imperiji posebno se bavio višegodišnji šef KGB i kasniji lider sovjetske partije Jurij Andropov. Tvrdi se da je od osamdesetih godina 20. veka postojala takozvana „andropovska zamisao”: osloboditi Rusiju od imperijalnih ograničenja supersile (nacionalnih azijskih, kavkaskih i drugih republika), modernizovati je i u tom obliku i ujediniti je sa „civilizovanom Evropom”. Rusija to nije mogla da uradi dok je bila u granicama SSSR. Upravo zbog te ideje, SSSR je demontiran.

Koreni ove zamisli nalaze se duboko u sovjetskoj eliti. Ona je postojala u Staljinovoj i poslestaljinovoj epohi. Berija je bio na čelu „kavkaske”, a Semjon Budeni na čelu antikavkaske grupe. Borba „kavkaskih” i „antikavkaskih” grupa postojala je u svim delovima Staljinove imperije. Staljin je tu borbu dozvoljavao, jer je smatrao da može da upravlja obema grupama.

Postojala je, međutim, razlika, između „ranog” i „kasnog” Staljina. Na pitanje šta je opasnije, separatizam periferije ili velikodržavni ruski centralizam, Staljin je odgovarao da su „oba loša”, a da će opasnija da bude sila s kojom će prestati „borba neprestana”. Za Staljina, Sovjetski Savez bio je neophodan, a „oba loša” nisu bila još dozrela za udaljavanje od njega. Na kraju, „treći” kome je Sovjetski Savez bio potreban, našao se između čekića i nakovanja.

Berijini naslednici želeli su nešto kao Savez suverenih država, punu vlast na periferiji i paritet u centru. Drugi, uslovno rečeno, naslednici Budenog i njegovih saboraca, želeli su „smanjenu” državu. Oni, koje neki nazivaju „umanjivačka rusko elitna grupa”, počeli su da se dogovaraju s nacionalnim separatistima po principu: dobićete vlast u nezavisnim republikama, a nama ostaje celokupna vlast u Moskvi.

Takav razvoj na kraju je doveo do stvaranja dve neprijateljske elite u SSSR-u, Gorbačovljeve, koja je želela Savez nezavisnih država, i Jeljcinove, koja je želela da suverene periferne države napuste „centar” i da ne dele upravljanje s moskovskom elitom.

Rađanje nove Rusije

Pojavljivanje nove Rusije dogodilo je u senci haotičnih događaja koji su je pratili, ali i već pomenutog hladnoratovskog trijumfalizma koji je presudnu važnost davao činjenici nestanka SSSR, a ne na obnavljanju ruske državnosti.

Ali gledajući na put, način i uslove koji su doveli do ponovne pojave Rusije na svetskoj pozornici, to ukazuje da nije bila reč o samo o haotičnom i nasumičnom procesu, nego i o planskom projektu Moskve. Na to najjasnije ukazuje činjenica da je sve vreme pred okončanje Hladnog rata postojala inicijativa Kremlja i diplomatski pritisak na SAD da se okonča blokovska podela sveta i hladnoratovska konfrontacija.

Kraj sovjetske imperije doveo je do kraja Hladnog rata, ali cena za proces koji će uslediti i dovesti do ponovnog rađanja Rusije bila je sasvim prihvatljiva. Sudbina „imperije” i Rusije sasvim su različite. Postojali su i za to razlozi.

Sudbina Sovjetskog Saveza drastično se promenila kada je postalo jasno da akcija u Avganistanu ne može da bude uspešna. Avganistan je bio poslednji pokušaj Sovjetskog Saveza da prekorači prag globalne velesile. Kada on nije uspeo, došlo je do radikalnog zaokreta.

U tim planovima stvar je bila u tome da se imperija zameni nacionalnom državom. Tvrdilo se da imperija više nije potrebna, štaviše da je štetna, jer predstavlja preveliko opterećenje za ruski narod. Navodile su se činjenice da će u narednim decenijama taj teret biti još veći zbog dramatičnog demografskog rasta neruskog stanovništva.

Maršal Igor Rodionov tako je 1984. rekao jednoj jugoslovenskoj delegaciji koja je bila u poseti SSSR: „Rusija je SSSR-u dala najviše, a sama je ostala nerazvijena i siromašna. Muslimanske zemlje imaju visok demografski priraštaj, dva-tri puta veći od Rusa, degeneracija mladih u Rusiji veoma je velika, negde oko 42 odsto u svakoj generaciji, od čega debila ima 50 odsto. Zbog toga je uvedena zabrana alkohola. U oružanim snagama sve je više neruskih naroda, a starešine su pretežno Rusi što stvara probleme u vojnim sastavima. U Avganistanu ratuju pretežno Rusi, a oni i ginu, dok većina drugih nisu spremni da pođu u Avganistan. Ne vidim razloga za avganistansku avanturu. Ionako ćemo morati da se povučemo”, ispričao je Rodionov. Rodionov je bio među prvima koji je 1991. podržao Jeljcina i postao je ministar odbrane.

Ugledni sovjetski akademik Georgij Šahnazarov sagledavao je procese koji će nastupiti 1989. još 1982. godine. On je svojim sagovornicima predstavljao da sve komunističke zemlje, posebno Vijetnam, Kuba i Severna Koreja, očekuju pomoć od Sovjetskog Saveza. Sovjetski savez svojim azijskim republikama osigurava standard sličan onom u Rusiji, što je nepodnošljiv ekonomski teret. „Dok su druge kolonijalne sile izvlačile goleme profite iz svojih kolonija, mi nosimo težak teret pomoći novonastalim komunističkim državama. Taj teret mi ne možemo dugo da nosimo i moraćemo da ga skinemo s leđa”, objavio je Šahnazarov koji će kasnije da postane glavni Gorbačovljev ekonomski savetnik.

Bivši šef sovjetske i ruske Obaveštajne službe, Vjačeslav Trubnjikov, rekao je u jednom razgovoru koji smo vodili: „Moskva nije više bila potrebna drugim sovjetskim narodima. Oni su tokom 70 sovjetskih godina stekli svoju zrelost i autonomiju i nisu više računali na moskovski centralizam. Moskva je to morala da uvaži i da u skladu s tim stvara nove planove”.

Avgustovski puč 1991.

Bilo je i onih koji su osporavali Gorbačovljev kurs, čak i ako su bili njegovi savetnici, poput maršala Sergeja Arhomejeva, koji je bio u Jugoslaviji 1984. godine. Tokom posete, oborio se na politiku Gorbačova na neočekivan način.

Osnovna misao mu je bila da Gorbačov ne shvata kuda vodi gubljenje vojne nadmoći u Evropi. Podsetio je da SAD imaju nadmoć na svetskim morima i u globalnim odnosima. Prevlast u konvencionalnim snagama u Evropi SSSR ne bi smeo da reskira i evro-raketama malog i srednjeg dometa. Ravnoteža u interkontinentalim raketama važna je samo sa stanovišta njihovih nosača, rekao je objašnjavajući dva različita prilaza nuklearnom oružju, američki i njihov. Amerikanci imaju prevlast na svetskim morima i daju prednost podmornicama i avionima velikog doleta kao nosačima strategijskog i nuklearnog oružja, a Sovjeti pokretnim lansirnim rampama na kopnu. Stregijski nuklearni arsenal služi zastrašivanju i nije delatni vojni faktor. Gorbačovljeva preokupacija je Evropa: napuštanje istočnoevropske zajednice, ograničavanje na kopnenu silu na evroazijskom kontinentu i gubljenje položaja ravnopravne svetske velesile. O usvojenoj doktrini „razumne dovoljnosti” Arhomejev je govorio s cinizmom kao o porazu uvijenom u oblandu.

Očigledno da je bio nezadovoljan ulogom armije u Gorbačovljevim reformama. Samo armija je, po njegovom mišljenju, mogla da osigura reforme socijalizma. Vojna prednost je stub koji su sovjetski ljudi izgradili uz velika odricanja, i njega Gorbačov mora da se drži u svom rizičnom poduhvatu s perestrojkom. Za maršala Arhomejeva vojna prednost je bila uslov svih drugih promena u SSSR, Varšavskom paktu i celom socijalističkom svetu. Arhomejev bio je među „pučistima” 1991, da bi kasnije izvršio samoubistvo.

„Čim je Rusija počela da se diže sa kolena, pokazalo se da to ne odgovara Zapadu, zapazio je Gorbačov. „Bio sam toliko siguran da se apsolutno sva pitanja mogu rešiti demokratskim putem. I tu sam se prevario. I prespavao sam državni udar”, zaključio je Gorbačov.

Plan Krjučkov-Maksvel

Još uvek nema pravo objašnjenja avgustovskog puča 1991. i pokušaja uvođenja vanrednog stanja, kada je suštinski Gorbačov svrgnut. Stidljivo se pojavljuju navodi o inostranoj umešanosti.

Određeni krugovi u SAD nisu imali poverenja u Gorbačova. Šef CIA, Robert Gejts, nije verovao da je mogućno postojanje „reformisanog komuniste”. Kondoliza Rajs, kasnija državna sekretarka SAD, opisivala je prednosti tek izabranog, radikalnog predsednika Rusije Borisa Jeljcina, pa je Bela kuća ubrzo stala iza njega.

U više knjiga navedena je i opisana navodna skrivena uloga koju je imao medijski tajkun i Mosadov obaveštajac Robert Maksvel, sa razgranatim vezama u SSSR i komunističkom istoku. On je bio posebno blizak prijatelj sa sovjetskim šefom KGB-a Vladimirom Krjučkovim. Krjučkov je bio u sovjetskoj ambasadi u Mađarskoj 1956. zajedno sa Andropovim, a Maksvel je bio Jevrejin iz Čehoslovačke koji je odlično govorio mađarski, pa su se njih dvojica direktno sporazumevali. Krjučkov je imao svoje razumevanje Gorbačovljevih „reformi”: isprva ih je podržavao, da bi im se kasnije suprotstavio, smatrajući da nije vreme za nestanak SSSR.

U prvoj polovini 1991. godine, šef KGB-a održao je dva tajna sastanka sa Maksvelom i agentima Mosada. Radilo se o podršci Izraela za predstojeću operaciju svrgavanja Mihaila Gorbačova. Krjučkov je tražio saveznike na Zapadu u borbi za spas SSSR-a. Maksvel je podržao ideju Krjučkova.

Dogovorene su međusobne obaveze. Budući Državni komitet za vanredne situacije, koji je trebalo da nasledi Gorbačova, dobio bi političku i materijalnu podršku iz Tel Aviva, a Makvel bi ga podržao putem svojih publikacija i televizija širom sveta. Krjučkov je, navodno, u slučaju pobede garantovao nesmetan odlazak svih Jevreja iz SSSR-a u Izrael. Ostalo je da Maksvel ubedi Tel Aviv da podrži predstojeći Komitet za vanredne situacije.

Početkom avgusta 1991. godine, održan je treći poverljivi sastanak Krjučkova sa Maksvelom na njegovoj jahti na otvorenom moru. Maksvel je pozvao svoje prijatelje iz Mosada. Izraelski premijer, Jicak Šamir, međutim, nije podržao plan Krjučkov-Maksvel. On je smatrao da su šanse za uspeh Komiteta za vanredne situacije bile veoma male.

Jugoslovenska veza

Zanimljivo je da se na ovom mestu Jugoslavija pojavljuje kao posrednik u kovanju ovih planova. Treći sastanak Krjučkov-Maksvel održan je u jugoslovenskom delu Jadrana. Istovremeno, Maksvel se pojavio u Beogradu, čak je pregovarao da kupi „Politiku”. To se nije ostvarilo.

Početkom avgusta 1991. u Beogradu je bio i tadašnji, poslednji premijer SSSR, a kasniji član Komiteta za vanredne situacije, Valentin Pavlov. Pre nego što je započeo svoj desetodnevni odmor na Jadranu, predstavio je u hotelu „Interkontinental” svoju publikaciju o ekonomskim reformama u Sovjetskom Savezu koja je, pored srpskohrvatskog, u Beogradu tada štampana na nekoliko drugih jezika.

Ta konferencija ostala je upamćena po pitanju koje je tada sve šokiralo: Da li Pavlov zna nešto o tajnom boravku jugoslovenske delegacije koju vodi general armije Veljko Kadijević u Moskvi, a koja je upravo toga dana razgovarala sa sovjetskim ministrom odbrane? Pavlov nije bio ništa manje iznenađen pitanjem od svih drugih koji su bili u sali.

Kasnije su ovaj put u Moskvu opisali njegovi učesnici, od generala Vuka Obradovića do generala Kadijevića i Borisava Jovića. U intervjuu koji smo tada vodili, Pavlov je doveo u pitanje postojanje „konzervativnih struja” u SSSR i opisao ih kao legitiman način razmišljanja i delovanja u SSSR.

Puč je propao, zaverenici pohapšeni, a Maksvel je misteriozno preminuo na svojoj jahti u septembru 1991. godine

Zanimljivo je da je tada u Beogradu održana 138. celodnevna sednica Predsedništva SFRJ na kojoj se raspravljalo o brojnim unutrašnjim problemima, a da ni jednom rečju nisu pomenuti događaji u Sovjetskom Savezu. Samo je Borisav Jović u jednom trenutku prokomentarisao: „Doći ćemo na rusko rešenje, ako ovako nastavimo. Ozbiljno. Ja ne vidim drugi način.”

Deo generala i srpskih političara okupljenih oko novoosnovane partije Saveza komunista – Pokreta za Jugoslaviju, pozdravio je pokušaj državnog udara u Moskvi. Dragan Vukšić piše da je puč u Moskvi pozdravljen i u kabinetu generala Kadijevića, čak i da je njegov tadašnji šef kabineta, Vuk Obradović „egzaltirano saopštio” da je u „Rusiji” izvršen državni udar i da „nema sumnje u uspeh”.

„Srpski” deo Predsedništva SFRJ ostao je uzdržan u oceni dramatičnih zbivanja u Sovjetskom Savezu: samo je poručeno da će se „pratiti dalji razvoj situacije”, kako piše „Politika”, 20. avgusta 1991. Sutradan, 21. avgusta 1991, „Politika” preko cele strane objavljuje tekst Aleksandra Prlje s naslovom „Gorbačov skinut s vlasti”. Aleksandar Prlja je pisao da se u Moskvi nije desilo ništa što bi predstavljalo iznenađenje, da Mihail Gorbačov nije vodio realističnu politiku i da je načinio „brojne greške u poslednjoj fazi vlasti”. I dok su Slovenija i Hrvatska odmah i veoma jasno osudile pučiste, iz vlade Srbije samo je poručeno kako ona ne namerava da se „meša u unutrašnje stvari drugih država”, što je „Politika” objavila sledećeg dana.

Gorbačov u Beogradu

Gorbačov je u Jugoslaviju došao tek tri godine nakon dolaska na vlast, i u njoj boravio od 14. do 18. marta 1988. Kada smo o tome razgovarali u Budimpešti, a zatim u Rimu 2010. godine, Gorbačov je ispričao da ni on ni njegovi jugoslovenski sagovornici nisu jasno predstavljali prirodu opasnosti koja je visila nad zemljom. „Iako se na svim sastancima osećala zabrinutost čelnika Jugoslavije rastom međunacionalnih tenzija i strepnja za budućnost”, rekao je Gorbačov.

Priznao je: „Dolaze mi komplikovana osećanja i teške misli kada pomislim na Jugoslaviju, sećam se susreta na jugoslovenskom tlu sa mnogim zanimljivim i jednostavno simpatičnim ljudima. Znali smo, više puta smo govorili o tome šta je povezivalo naše zemlje i narode u daljoj i relativno bliskoj prošlosti. Ispostavilo se da u našim sudbinama danas ima mnogo toga zajedničkog”. Tada nije mogao ni da zamisli da će obe zemlje ubrzo da nestanu.

„Najbolje godine u saradnji naše dve zemlje su sada”, rekao mi je u oktobru 1989. Budimir Lončar, sekretar za spoljne poslove SFRJ. Tri godine kasnije, više nisu postojale ni SSSR ni SFRJ. „Svi smo se prevarili”, rekao mi je Gorbačov u razgovoru. „Ali ipak, želeo bih da verujem da u ovoj ‘fragmentaciji’ neće biti izgubljene i zaboravljene one životvorne struje koje su povezivale Sovjetski Savez sa Jugoslavijom tokom godina vojnih iskušenja i čijem oživljavanju sam pomagao koliko sam mogao.”

Tri decenije od nestanka Sovjetskog Saveza i 35 godina od početka perestrojke, odnosi u današnjem svetu, a posebno odnosi SAD i Rusije, nisu ispunili očekivanja koja su imali „očevi perestrojke”.

Gorbačov, Jeljcin i Putin, ma koliko se jedan od drugog razlikovali i koliko se jedan drugom protivili, deo su istog tog pokušaja. Gorbačov na socijademokratsko-socijalistički način, Jeljcin na liberalno-kapitalistički, a Putin na državno-etatističkom modelu.

Rusija i dalje vrluda nastojeći da se izvuče iz ćorsokaka u koji su je „postavili boljševici i istorija”, kako je ocenio jedan od „očeva perestrojke” Aleksandar Jakovljev, a sve „u potrazi za novom Rusijom u kojoj će sloboda poroditi blagostanje”.

Izvor: RTS
Foto: Printscreen Twitter

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top