Bio je jedan od retkih ekonomista na ovim prostorima čije su se izjave čitale skoro kao bestseler i s pažnjom prenosile širom nekadašnje jugoslovenske države. Ali su, opet, o njemu sa uvažavanjem govorili čak i oni ekonomisti koji se s njim ne slažu: neoliberali, ali i zagovornici politike štednje, naročito od svetske krize 2008. godine. A on je štednju zvao šok terapijom. Mencinger, koga su na ovim prostorima zvali i arhitektom slovenačke tranzicije i evroskeptikom, rodio se 5. marta 1941. godine u mestu Jesenice na samoj granici sa Austrijom. „Razumem Balkance, ali slovenački seljak je mnogo bliži tirolskom nego srpskom seljaku”, rekao je jednom prilikom. Umro je pre nekoliko dana. Kako smo ga razumeli i zašto nam je bio važan?
Za mog oca dug je bio sramota, moje generacije zaduživale su se za stan i auto, a današnje generacije olako se zadužuju čak i za letovanje, garderobu i hranu.” Ova izjava slovenačkog ekonomiste Jože Mencingera, koji je preminuo 26. avgusta, možda najbolje ilustruje kako se od Drugog svetskog rata do danas promenio ekonomski sistem u kome živimo.
Mencinger, koga su na ovim prostorima zvali i arhitektom slovenačke tranzicije i evroskeptikom, rodio se 5. marta 1941. godine u mestu Jesenice na samoj granici sa Austrijom.
„Razumem Balkance, ali slovenački seljak je mnogo bliži tirolskom nego srpskom seljaku”, rekao je pre godinu dana u razgovoru za Oko magazin.
A koliko se tokom tog vremena promenio Mencinger, kako smo ga mi razumeli i zašto je bio važan?
Ako bismo pratili samo njegove izjave u kasnijoj životnoj fazi, Mencinger je, bez ikakve sumnje, levičar, socijaldemokrata, kejnzijanac, odnosno zagovornik politike državne potrošnje i intervencije na tržištu. Oštro je kritikovao „kazino kapitalizam”, evropsku administraciju, kreatore slovenačke ekonomske politike „koji samo slepo slušaju diktat Brisela”, i koji su od nekada uvažene jugoslovenske republike napravili, kako je govorio, uniženu provinciju. Pokazivao je otvorene simpatije prema samoupravljanju.
„Samoupravljanje nije bio loš sistem, iako je propao zajedno sa Jugoslavijom”, rekao je prošle godine u razgovoru za portal OKO.
Ekonomista koga (ni)su slušali
Bio je jedan od retkih ekonomista na ovim prostorima čije su se izjave čitale skoro kao bestseler i s pažnjom prenosile širom nekadašnje jugoslovenske države. Ali su, opet, o njemu sa uvažavanjem govorili čak i oni ekonomisti koji se s njim ne slažu: neoliberali, ali i zagovornici politike štednje, naročito od svetske krize 2008. godine. A Mencinger je štednju zvao šok terapijom.
Ali, može li se Mencinger posmatrati samo kroz svoju kasnu fazu? I ko je zapravo bio Mencinger u svojoj ranoj fazi – u samoupravnom socijalizmu?
Odgovor na to pitanje daje nam jedan intervju koji je NIN objavio 31. marta 1985. godine iz pera novinara Juga Grizelja. Mencinger u to vreme na Ekonomskom fakultetu u Ljubljani predaje „Ekonomiku Jugoslavije” i saradnik je Ekonomskog instituta pri Pravnom fakultetu u istom gradu, na čijem čelu je bio čuveni profesor Aleksandar Bajt.
Jug Grizelj ga u tekstu opisuje kao „ekonomistu mlađe generacije koji u svojim polemičkim istupima i tekstovima neguje jezik lišen fraze i demagogije svojstven našoj praksi”.
U tom intervjuu, on vrlo oštro kritikuje dogovornu ekonomiju. „Najveća opasnost dogovorne ekonomije je to što nema konflikta mišljenja. Ekonomska politika se lakše sprovodi u društvu u kome nema konflikta, ali nekonfliktost društvo uvodi u sivilo”, rekao je tada Mencinger i ironično ovako opisao komunizam: „Neka cveta 1.000 cvetova, ali neka svi budu iste boje.”
Kako je Mencinger uspeo da u samoupravljanju govori jedno, u kapitalizmu drugo, a da pritom ne samo sačuva svoj kredibilitet među kolegama nego i da postane neka vrsta superstara, čije su stavove građani u ovom regionu s pažnjom pratili?
Ekonometrista sa stavom
Mencinger se, naime, u svojoj ranoj fazi bavio ekonometrijom. Na mesečnom nivou pratio je privredna kretanja Jugoslavije. Za razumevanje Mencingera možda je važno i to da je on doktorirao na Univerzitetu Pensilvanija 1975, a mentor mu je bio profesor Lorenc Klajn, koji je kasnije, 1980. godine, dobio Nobelovu nagradu za ekonometriju.
Mencinger je, takođe, kasnije postao i direktor Ekonomskog instituta pri Pravnom fakultetu u Ljubljani i urednik mesečnika Privredna kretanja Jugoslavije.
O kakvom mesečniku je reč, za Oko magazin objašnjava profesor Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta: „Ekonomski institut u Ljubljani na čelu sa profesorom Aleksandrom Bajtom je bio elitni istraživački centar tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih. Jože Mencinger je bio najbliži saradnik profesora Bajta, posle je postao i direktor Instituta. Te analize privrednih kretanja u tadašnjoj Jugoslaviji pravljene su na svetskom nivou i bile su uporedive i u tehničkom smislu. To je stvarno bilo nešto što je iskakalo u tadašnjoj Jugoslaviji po stručnosti. Imale su čak i uticaj direktno na saveznu vladu i kreatore ekonomske politike”, kaže profesor Petrović.
U toj činjenici leži odgovor na pitanje zašto je Mencinger tokom cele svoje karijere zadržao kritički otklon prema svakom sistemu.
„Ono što je konstanta kod Mencingera, to je ta kritička analiza sistema koji on posmatra. U tom smislu on nije kontradiktoran: on je bio oštar kritičar samoupravnog sistema, a zatim socijaldemokrata i kritičar Evropske unije i kapitalističkog tržišnog sistema. Imao je uvek kritičku notu”, kaže profesor Petrović i objašnjava da je to upravo posledica toga što se on u svojoj ranoj fazi bavio ekonometrijom.
Posle krize iz 2008. godine i pre nego što je 2011. godine postao predsednik Fiskalnog saveta, profesor Pavle Petrović, bio je zagovornik politike štednje. Za vreme Mencingerovog života obojica su jedan o drugome govorili sa uvažavanjem, iako se po tom pitanju nisu slagali.
„On je bio kejnzijanac, verovao je da i lična potrošnja utiče na privredni rast. Ja sam imao više konzervativan pristup budžetskoj politici. Ali sigurno je među nama bilo i slaganja. I on je, kao i ja, verovao da javna potrošnja može da generiše privredni rast ako taj novac ide u javne investicije”, objašnjava profesor Petrović.
Mencinger i Vučić
Sa druge strane, Mencinger je politiku štednje zvao „šok terapijom”. Znao je da kaže i da su strukturne reforme glupost. Svojevremeno, u leto 2014. godine, kada je bilo jasno da će Srbija morati da primeni teške mere fiskalne konsolidacije, koje su podrazumevale i smanjenje plata i penzija, što je uostalom predlagao Fiskalni savet (prvo u maju 2012. zamrzavanje plata i penzija, kasnije i smanjenje), Jože Mencinger je tadašnjem premijeru Aleksandru Vučiću u intervjuu za Radio Slobodna Evropa poručio: „Vučiću, uspori!”
„To je tipična šok terapija na neki način, a ja sam gradualista po gledanju na svet. Zbog toga sam i otišao iz prve slovenačke Vlade, pošto sam se sukobio sa šok terapistima”, rekao je tada Mencinger. Vučić mu je odgovorio autorskim tekstom u Politici: „Ubrzaj, Srbijo!” Nekoliko godina kasnije u istom listu Mencinger je rekao: „Ne poznajem dovoljno Srbiju, možda je šok terapija uspela, a ja pogrešio”.
Mencinger ekonometrista ipak je znao da je Srbija, uprkos tome što su kejnzijanci, pa i on sam, prognozirali da će mere štednje i fiskalna konsolidacija privredu uvesti u recesiju, imala neki, doduše blagi privredni rast i, kao i da je u godinama kada je lična potrošnja u Srbiji rasla, imala pad privredne aktivnosti. Drugim rečima, znao je da su zagovornici politike štednje u Srbiji tada bili u pravu, ali je njegova veličina bila i u tome što je znao i da prizna grešku. Jer, na kraju, ekonomija nije religija. Brojke su za Mencingera ekonometristu, ipak, bile svete. Komentari su za Mencingera kejnzijanca bili slobodni.
Uostalom, jednim delom Menciger je sam sebe najbolje objasnio, i to upravo u spomenutom intervju za Radio Slobodna Evropa: „Ja sam gradualista po ubeđenju”.
U tom kontekstu se može tumačiti i to što je, od svih privatizacija u regionu, slovenačka išla postepeno (gradualno), a ne naglo kako je to tada savetovao američki ekonomista Džefti Saks.
Slovenačka tranzicija
Mencinger je, naime, osamdesetih bio deo političkog establišmenta u Sloveniji i 1990. godine, posle prvih višestranačkih izbora, postao je potpredsednik slovenačke vlade i ministar privrede. Ostavku je podneo posle godinu dana i to zato što je došao u sukob sa Džefrijem Saksom.
Njegov prijatelj, profesor Jurij Bajec, za Oko magazin otkriva da je ostavku podneo kada je uvideo da su neki elementi predloga Džefrija Saksa, ipak, usvojeni. Na to je Mencinger mislio kada je za Radio Slobodna Evropa rekao: Ja sam se posvađao sa šok terapistima.”
Epilog je, ipak, bio da je Slovenija u privatizaciju ušla postepeno, a ne naglo, da je primenila insajdersku privatizaciju prema kojoj su slovenačka preduzeća postajali vlasnici slovenačkih kompanija. A u privatizaciji su učestvovali i menadžeri i radnici tih firmi. Na ovim prostorima se slovenačka privatizacija dugo smatrala primerom uspešne tranzicije. Otuda se i Mencinger na prostorima bivše Jugoslavije zvao i njenim arhitektom.
Međutim, sve slabosti Mencingerove ideje videle su se posle krize 2008. godine. Kada je kapital slovenačkih kompanija počeo da se topi, topila se cela mreža kapitala, pa je cela slovenačka privreda bila u problemu, uključujući i bankarski sektor. Gubici banaka iznosili su pet milijardi evra, a stranci su ušli u vlasničku strukturu slovenačkih kompanija.
Ideologizacija stranih investicija
Mencinger je rast zasnovan na stranom kapitalu nakon toga dosledno kritikovao, a taj stav je zasnivao na istraživanju koje je uradio 2003. godine. U intervjuu listu Politika 2004. godine Mencinger, tadašnji rektor Univerziteta u Ljubljani, kaže:
„Mene mnogi smatraju neprijateljom stranih investicija i stranog vlasništva. Međutim, to je pogrešno. Ja samo tvrdim: prodaj što moraš i ne prodaj ništa što nije neophodno. Protivim se, dakle, idealizovanju i ideologizaciji stranih investicija”, rekao je Mencinger u vreme kada se na ovim prostorima smatralo da je strani kapital alfa i omega privrednog razvoja. Kao i da će sa dolaskom stranih investicija u Srbiju doći i davno obećani bolji život.
Kasnije je u intervju za NIN 2016. godine Mencinger kritikovao i to što se ekonomska politika Aleksandra Vučića zasniva na prilivu stranog kapitala.
„Nikada nemojte verovati bajkama da će strani investitori spasiti vašu privredu! Oni mogu da pomognu, ali i da naštete. Uostalom, oni i dolaze sa jasnim i legitimnim interesom – da mnogo zarade”, rekao je tada Mencinger.
A svoj stav je zasnivao na istraživanju iz 2003. godine gde je dokazao da ne znači da strane direktne investicije uvek dovode do privrednog rasta, da preuzimanjem fabrika tokom procesa privatizacije novac direktno odlazi u potrošnju i da ne generiše uvek privredni rast. Drugačije je sa takozvanim grinfild inveticijama, kada stranci na ledini izgrade fabriku, ali razvoj zemlje ne može se zasnivati samo na njima, dokazao je tada Mencinger.
Slovenačka nezavisnost
U svojoj kasnoj fazi Mencinger je sa setom govorio o tome kako je Slovenija u Jugoslaviji bila prva na selu, a u Evropskoj uniji je među poslednjima u gradu. Međutim, uoči raspada zemlje, on je takođe bio zagovornik politike otcepljenja.
U to vreme za sarajevsko Oslobođenje Mencinger kaže: „Ekonomska cena nezavisnosti mnogo je niža od one koju bi Slovenija platila ako ostane u Jugoslaviji.”
Kasnije, u intervjuu Politici 2015. godine taj stav objasnio je sledećim rečima: „Za mene je izlazak Slovenije iz Jugoslavije bio nekakva vrsta izlaza za slučaj opasnosti, koji se možda mogao sprečiti do oktobra 1990. godine. Posle toga to više nije bilo moguće, za Sloveniju su troškovi ostajanja postali veći od troškova izlaska. Ne mislim samo na ekonomske, već i na socijalne i ljudske troškove. Ostalo je samo pitanje načina. Nažalost, došlo je do najgoreg mogućeg raspadanja zemlje, u kojem su stradali milioni Jugoslovena”.
Mencinger je bio i „politički gradualista”, a ne samo ekonomski. U julu 1990. godine, Mencinger je već bio potpredsednik slovenačke vlade i za beogradsku Borbu je ovim rečima prokomentarisao Deklaraciju o suverenosti Slovenije: „Ja to gledam sa čisto praktične strane”.
Bio je za postepeno, a ne naglo otcepljenje.
Sudbina Evropske unije
Po svom osnovnom obrazovanju Mencinger je bio pravnik. Na Pravnom fakuletu u Ljubljani diplomirao je 1964. godine. Kasnije je magistrirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Možda je zato u socijalizmu smatrao da „svojina mora imati ime i prezime”, a u kapitalizmu je isticao da su važni vladavina prava i jake institucije.
Verovao je da ekonomske odluke treba donositi složenim procesom odlučivanja, ali da njihova primena mora biti jednostavna. Profesor Ivo Visković, koji je bio ambasador u Sloveniji od 2001. do 2004. godine, kaže da mu je Mencinger tada rekao kako se na ovim prostorima dešava sve suprotno: „Odluke se donose jednostavno, a njihova primena je složena”, citirao je Visković Mencingera.
Profesor Pavle Petrović kaže da je Mencingeru još 1985. godine bilo jasno da dolaze promene da se iz socijalizma svet okreće ka tržišnoj privredi.
„Ko se seća tog vremena, to nije bilo jasno. Tek je s padom Berlinskog zida bilo jasno da dolaze promene. On je to ranije video”, kaže profesor Petrović.
Pre svog kraja Jože Menciger video je da dolazi, kako je verovao, kraj Evropske unije, da će je zadesiti jugoslovenski scenario, da će trajati kraće od Habsburške monarhije.
Evropska unija uspela je da nadživi Jožu Mencingera. On neće biti među onima koji će svedočiti hoće li EU nadživeti Habsburšku monarhiju ili ćemo gledati „kraj dinastije Habsburga našeg doba”. Kao što neće videti i za šta će se sve zaduživati generacije unuka današnjih generacija.
Ali, na ovim prostorima, sa protokom vremena sve se u ekonomskom sistemu iz temelja menjalo. Izuzev britkog jezika Jože Mencingera.
Piše: Anica Telesković za RTS
Foto: RTS / Milovan Milenković