MUHAREM BAZDULJ: Kako je iz pepela Smirne nastao Izmir

Među brojnim „repovima“ Prvog svetskog rata, posebno mesto zauzima sukob između Grčke i Turske vođen između 1919. i 1922. Sukob je formalno okončan prekidom vatre u Mudiniji od 11. oktobra 1922, a njegov konačni ishod je utvrđen Sporazumom iz Lozane od 24. jula naredne godine. Suštinski kraj rata, međutim, bio je tursko osvajanje Smirne s početka septembra 1922. kad je postalo jasno da se razgraničenje prema Mirovnom ugovoru iz Sevra neće održati.

“Rat divova je okončan”, zabeležio je Vinston Čerčil 1919. godine, „počeo je rat pigmeja”. Deo ovog drugog sukoba bio je i Grčko-turski rat (1919-1922).

Ovaj rat je počeo sredinom maja 1919, kada su Grci napali Turke s namerom da „namire” svoje učešće u Prvom svetskom ratu na pobedničkoj strani. Lideri Antante, a naročito britanski premijer Lojd Džordž mesecima i godinama su Grčkoj obećavali teritorijalno proširenje. Zajednički cilj Antante bio je komadanje Osmanskog carstva.

Grčki premijer Venizelos u tom (geopolitičkom) kontekstu lobirao je za integraciju grčkih zajednica iz Severnog Epira, Trakije i Male Azije u buduću zamišljenu „Veliku Grčku”. Aspiracije prema Smirni imali su, međutim, i Italijani.

Isprva je izgledalo da su Turci u rasulu te Grci početkom rata bez previše problema zauzimaju Smirnu. Petnaestak meseci kasnije, u avgustu 1920, umiruće Osmansko carstvo bilo je prisiljeno da potpiše Mirovni sporazum u Sevru kojim je priznalo ogromne teritorijalne gubitke, između ostalog i gubitak Smirne.

Ataturk stvara Tursku

Poznata je ona dosetka da se ništa u istoriji sveta nije toliko dugo raspadalo kao Osmansko carstvo. Kao što s dosetkama uglavnom biva, i ova je u velikoj meri tačna. I zaista decenijama i vekovima Osmansko carstvo je bivalo i ostajalo „bolesnik na Bosforu”, a onda je i taj bolesnik naposletku – umro. Desilo se to upravo nakon potpisivanja Sporazuma u Sevru.

Vreme je, međutim, došlo da se na mestu prošloga carstva pojavi nešto buduće i novo. Vojsku Republike Turska predvodiće Mustafa Kemal-paša, uskoro slavniji kao Ataturk. Ta vojska će godinu dana nakon potpisivanja Sporazuma u Sevru pokrenuti kontraofanzivu protiv Grka. Grci će izgubiti veliki deo teritorija koji su prethodnu osvojili utvrdivši se u Smirni i okolini.

U međuvremenu je Venizelos bio izgubio izbore u Grčkoj, a nova vlada je pripremila referendum za povratak kralja Konstantina i naredila vojsci da iz Smirne nastavi napredovanje ka istoku. U junu 1921, Grci su bili uspeli da dođu na manje od sto kilometara od Ankare. Imali su britansku podršku, dok su Tursku potpomagali Italija i Sovjetski Savez.

Od avgusta 1921, kako je već rečeno, počela je kontraofanziva Turske, ali isprva nije delovalo da je moguće da Turci vrate Smirnu pod svoju kontrolu. Tokom jeseni i zime, ratna sreća je na strani Turaka, a početkom proleća 1922. počinje kratkotrajno zatišje.

Oni divovi iz Čerčilove rečenice s početka teksta počinju da shvataju da je Turska prejaka da bi se za nju ponižavajući Sporazum iz Sevra mogao trajno nametnuti. Grci su stoga prepušteni sebi samima.

Bog pravog trenutka

Kao i svi veliki državnici, Ataturk je znao prepoznati Kairosa, boga pravog trenutka. Znao je da za mirovne pregovore nema jačeg argumenta od stanja na terenu.

Znao je takođe da Smirnu može da vrati samo na bojnom polju, odnosno da mu je Grci nikada neće predati za zelenim stolom. Stoga je krajem avgusta 1922, pre tačno stotinu godina, pokrenuo veliku ofanzivu.

Prodor turskih trupa započeo je 26. avgusta. Ključna turska pobeda odnosno grčki poraz desio se četiri dana kasnije: u bici kod Dumlipinara. Sećanje na tu bitku je razlog što se 30. avgust u Turskoj obeležava kao državni praznik, Dan pobede.

Grci su u ovoj bici podneli velike žrtve, mnogo njihovih vojnika je i zarobljeno, uključujući dva generala.

Posle ovog trijumfa, Ataturk svojim trupama komanduje: Pravac Mediteran!

Neprijateljska im grčka vojska od tog trenutka je u potpunom rasulu. Vlada iz Atine šalje očajničke telegrame prema Londonu moleći Britance da im pomognu da sačuvaju barem Smirnu. Britanci su, tradicionalno, bili tvrda srca.

Ataturkove trupe su neumoljivo napredovale. Dan za dan iz grčkih u turske ruke padali su Balikesir, Ajdin i Manisa. Grci su u povlačenju sprovodili taktiku spaljene zemlje, ne ostavljajući iza sebe gotovo ništa. Američki vicekonzul sa sedištem u Istanbulu je zabeležio da su pre napuštanja Manise Grci spalili 10.300 kuća, 15 džamija, 2 hamama, 2278 dućana, 19 hotela i 26 konačišta.

Dan nakon ulaska u spaljenu Manisu, turska konjica 9. septembra stiže u Smirnu. Ataturk je svestan opasnosti od odmazde te objavljuje kako će se smrću kazniti svaki turski vojnik koji bude maltretirao civile.

Ljudi u gradu

Prema izveštajima i procenama, početkom dvadesetih godina dvadesetog veka, Smirna ima između tri stotine i četiri stotine hiljada stanovnika. Procenat Grka i Turaka je po svoj prilici približno podjednak. Neki izvori navode da su jedni, a neki da su drugi u blagoj relativnoj većini. Osim Grka i Turaka, signifikantne su i jermenska i jevrejska zajednica, pošto se i jedni i drugi mere u desetinama hiljada.

Međutim, daleko od toga da etnička i nacionalna šarolikost tu završava. U Smirni je, naime, u to vreme i oko 10.000 Italijana, preko 3.000 Britanaca, između 2.000 i 3.000 Francuza te blizu pet stotina Amerikanaca. Tu su, naravno, i desetine i stotine pripadnika drugih naroda, uključujući i Srbe.

Srpska zajednica u Smirni imala je viševekovnu tradiciju, a u kulturnu istoriju srpskog naroda ovaj grad se upisao i svojom značajnom ulogom u životima Dositeja Obradovića, Gerasima Zelića te Joakima Vujića.

Prva dva-tri dana od ulaska turske vojske u Smirnu, stanje je još uvek bilo koliko-toliko pod kontrolom. Predvodnica turske vojske je uglavnom poštovala Ataturkovu naredbu, što iz straha od najavljene kazne, što zbog činjenice da je u luci u Smirni u to vreme bilo usidreno dvadesetak američkih, britanskih i francuskih brodova te da je deo njihovih posada štitio rezidencije stranih diplomata i zgrade institucija. Ipak, takvo stanje nije nažalost potrajalo…

Izgubljeni raj

Kako je u grad pristizalo sve više turskih vojnika, tako je i disciplina sve više i sve drastičnije popuštala. Prema većini izveštaja, prvi akti nasilja bili su usmereni prema Jermenima, međutim, vrlo brzo su se na meti razularene vojske našli i svi oni koji su jermenske civile pokušavali zaštititi, uključujući i situacije kada su stanoviti ugledni i imućni građani, poput jednog Holanđanina i jednog Britanca, pokušali da spreče slučajeve seksualnog nasilja nad ženama.

Za koji dan sve se otelo kontroli i zločini su bili sve brojniji, uključujući i linčovanje mitropolita Grčke pravoslavne crkve Hrizostoma (Kalafatisa) koga je besna masa ubila na najokrutniji mogući način, a opisi svedoka tih bestijalnosti podsećaju na izveštaje i snimke smaknuća Gadafija.

Pravi pakao je, međutim, nastupio tek trinaestog septembra kada je počeo požar. Vatra je najpre izbila u jermenskoj četvrti, ali se zbog suvog i vetrovitog vremena brzo raširila širom grada.

Prema velikoj većini svedoka, tumača i komentatora, požar je podmetnula turska vojska, mada ima i onih koji tvrde da to nije pouzdano dokazano te da postoje i druge mogućnosti. Ono što je, međutim, izvesno jeste da je požar bio katastrofalan i da su u njemu do temelja izgoreli uglavnom delovi grada gde su dominantno živeli Grci i Jermeni.

Najgora su bila prva tri dana: od trinaestog do petnaestog septembra, no požar nije do kraja ugašen sve do dvadeset i drugog. Broj ljudskih žrtava, broj onih koji su u najvećim mukama umrli, koji su živi izgoreli ili su dimom pogušeni, u različitim aproksimacijama jako varira. Najkonzervativnije procene govore o oko 10.000 žrtava, a ima i istoričara koji tvrde da je bilo i blizu 125.000 stradalih.

Broj onih koji su ostali bez krova nad glavom i bilo kakve imovine meri se pak stotinama hiljada, gde neki čak pominju i cifre koje se bliže onoj od pola miliona. Ono što je nesumnjivo jeste da je sa ovim požarom nestao jedan grad koji su mnogi putnici namernici opisivali kao „rajski”.

Duvan i sećanje

Život, međutim, ide dalje. Po popisu iz 1927, Izmir je imao skoro upola manje stanovnika nego Smirna samo pet godina ranije, a skoro devedeset posto njih su bili Turci.

Kao što je na mestu nekadašnjeg levantinski izmešanog grada nastao današnji grčki Solun, tako i na mestu nekadašnje Smirne postoji današnji turski Izmir, veliki grad od praktično tri miliona stanovnika, treći najveći u Turskoj (posle Istanbula i Ankara) i druga najveća turska luka (nakon Istanbula). Stara Smirna živi u knjigama, pesmama, pričama i legendama.

Požar u Smirni deo je istorije i popularne kulture, svuda u svetu, ali naročito u Grčkoj. Tek primera radi, famozna porodica Onazis je iz Smirne. Izgubili su veliki deo imovine, što u požaru, što u iznosima datim kao mito Turcima za spasavanje golih života.

U vreme požara, Aristotel Onazis je imao šesnaest godina. Izgubivši zavičaj, završio je u Argentini. Pre nego što je postavši brodovlasnik postao ono što je bio, bavio se uvozom i izvozom cigareta.

A mene opet baš cigarete, iz komplikovano-nostalgičnih razloga, često podsete na Smirnu. U zrelo leto 1993, kad je u srednjoj Bosni na vrhuncu bio rat između Armije BiH i Hrvatskog vijeća odbrane, toliko žestok da između zaraćenih strana više nije bilo ni najosnovnije trgovine, a istovremeno dovoljno iznenadan da još uvek nisu uspostavljeni trgovački kontakti sa srpskom stranom, cigarete su se plaćale suvim zlatom.

Često ih, međutim, uopšte nije bilo. Sarajevo je bilo pod blokadom, pa se iz tamošnje Fabrike duvana nisu mogle iznositi cigarete izvan grada. Cigarete iz Rovinja su prestale da dolaze do nas, a „link” prema dobavljačima „Partnera” i „HB-a” još nije bio napravljen.

Pamtim taj relativno kratki period (i) po tome da je jedini brend cigareta do koga se moglo doći, makar i po skupe pare, bio turski „Izmir”, u mekom pakovanju: cigareta toliko jaka (možda i zbog mladih nenaviknutih pluća) da ti se činilo da dva-tri dima imaju efekat neke druge cele. Mi smo se kao petnaestogodišnji-šesnaestogodišnji klinci, kad bismo se „ogrebali” za cigaretu, zezali: „Hajmo spalit jedan Izmir”.

Zaborav nagriza sećanja. Anegdote gutaju istoriju. Mrtvi su mrtvi. Sve nestaje u pepelu.

Piše: Muharem Bazdulj za RTS
Foto: Wikimedia Creative Commons

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top