Dok je septembar u Ukrajini započeo preduzimanjem dve ukrajinske ofanzive – u Hersonskoj i Harkovskoj oblasti, čuju se određeni glasovi iz američkog establišmenta koji pozivaju na to što oni karakterišu kao „dekolonizaciju Rusije“, a katkad i na „deimperijalizaciju Rusije“. Od prethodnih analiza tok rata nije odveć odudarao od iznesenih predikcija – težište se odista pomerilo sa Donbasa na Hersonsku oblast, gde se nalazi najveća koncentracija ruskih vojnika. Za nedelju dana početka prve etape ukrajinske Hersonske ofanzive, ukrajinska vojska je uspela da vrati kontrolu nad 200km². Intenzitet borbi se nešto smanjio, ukrajinska armija pokušava da konsoliduje ostvarene uspehe. Naravno, nije ostvaren uspeh na svim pravcima napadanja, ali jeste zabeležen opipljiv progres na pravcu severno od Nove Kahovke i nešto skromniji na još dva pravca. Manje je očekivana bila Harkovska ofanziva severno od strateški važnog grada Izjuma, koji drži ruska vojska. Tamo je ukrajinska armija za dva dana uspela da povrati oko 400km² teritorije.
Pošto je ta ofanziva tek počela, videćemo gde će se stabilizovati nova linija fronta, trenutno je jasno da su ruske linije probijene i da je ukrajinska armija ostvarila solidan napredak, očito odlučniji nego u Hersonskoj oblasti. Dosadašnji uspesi pomenute dve ukrajinske ofanzive u pogledu ostvarivanja kontrole nad teritorijom korespondiraju sa napretkom koji je ruska armija ostvarila u roku od dva prethodna meseca na Donbaskom frontu, to jest radi se o teritoriji od oko 600km². Strateški gledano, ukoliko ruska armija uspe da stabilizuje probijeni Harkovsko-Izjumski front, može se konstatovati da opšta pat-pozicija nastavlja da bude glavno obeležje trenutnog stanja rusko-ukrajinskog konflikta. Ne samo što je Ukrajina uspela da izdrži prvobitni udarac ruske armije od 24. februara, već joj je nakon toga pošlo za rukom da od početka ruske Donbaske ofanzive, započete 18. aprila, zadrži kontrolu nad nešto manje od polovine Donjecke oblasti, te da i sama krene u ofanzivu na drugim delovima fronta. I jedan i drugi rezultat su smatrani manje realnim u bliskoj prošlosti.
Stanje na frontu, međutim, ne određuje čitave pravce mišljenja unutar američkog establišmenta, unapred su postojali predstavnici hladnoratovske škole realizma koji su predlagali kompromisno rešenje konflikta koje bi uključivalo sklapanje nekog dugoročnog sporazuma sa Rusijom uz moguću aneksiju dela ukrajinske teritorije, kao i nepokolebljivi jastrebovi koji su se zalagali za maksimalno naoružavanje ukrajinske armije sa ciljem da se ruskoj vojsci nanese poraz, što po njihovim očekivanjima treba da izazove pad putinskog režima. Međutim, kako rat odmiče, a Ukrajina nastavlja da se drži, glasovi realista se sve manje čuju, a zahtevi jastrebova postaju sve veći. Razume se da se između ova dva pola američke misli nalaze oportunisti, koji bi se prilagodili mišljenju jednih ili drugih u skladu sa razvojem situacije na terenu. Valja napomenuti da ovde uopšte ne govorimo o američkom javnom mnjenju, pa čak ne ni o Bajdenovoj administraciji, već isključivo o stavovima američkih eksperata, od kojih su neki intelektualci, a drugi bivši vojni ili civilni funkcioneri. Iz njihovih rasprava u američkim istaknutim pisanim medijima, kao i iz publicističkih analiza koje objavljuju idejno suprotstavljeni tink tenkovi, stiče se utisak da jastrebovi preuzimaju inicijativu, njihovi apetiti rastu, dok mnogi realisti, poput Kisindžera, kreću da koriguju svoje stavove koji su se ticali dopustljivosti aneksije delova ukrajinske teritorije (ideja o strateškom kompromisu sa Rusijom ipak ostaje aktuelna za njih). Jastrebovi su, međutim, započeli sopstvenu idejnu ofanzivu, te napreduju od rušenja putinskog režima do koncepcija koje de fakto podrazumevaju rasparčavanje Ruske Federacije.
Još jednom treba reći da njihove ideje nisu automatski prihvaćene od strane Bajdenove administracije, koja za sada preferira oprezniji pristup, što u naoružavanju ukrajinske armije, što u političkom sukobu sa Rusijom. Nedavno je Bajden konačno odbacio predlog o zvaničnom proglašenju Rusije sponzorom terorizma, upravo pozivajući se na nemogućnost održavanja postignutih i sklapanja novih sporazuma sa zvaničnom Moskvom, ukoliko bi se Sjedinjene Američke Države odlučile na taj korak.
Diskurs o „dekolonizaciji“ ili „deimperijalizaciji“ Rusije ima nekoliko nedostataka: prvi, termini imperijalizam i kolonijalizam ne moraju da postoje paralelno jedan uz drugog i zasigurno nisu pojmovno istovetni; drugi, veoma je diskutabilna teza da je aktuelna Rusija kolonijalna država i ako prihvatimo da se trenutno nalazi u stanju pokušaja izgradnje nove imperije; treći, upravo zato što savremena Rusija nije kolonijalna država, njeno hipotetičko rasparčavanje jednostavno nije izvodljivo u praksi.
Zadržimo se isprva na terminima. U sferi međunarodnih odnosa nakon završetka Drugog svetskog rata, imperijalizam i kolonijalizam se pojmovno i praktično razdvajaju, naročito ako imamo u vidu postojanje naučno-ideološkog termina „neokolonijalizam“. Nadalje, kolonijalizam sadrži u sebi više aspekata, od vojnog, preko politekonomskog, do kulturnog. Post-lenjinski SSSR je nesumnjivo predstavljao imperiju – postojao je jedan centar donošenja najvažnijih političkih odluka koje su se odnosile na čitav SSSR, kao i na države u njegovoj sferi interesa. Uprkos tome ne možemo reći da je postojao ekonomski kolonijalizam, jer je u skladu sa planovima komandne ekonomije SSSR nastojao da ubrzano razvija periferne delove svoje imperije. Sa druge strane postkolonijalne evropske države, poput Velike Britanije i Francuske, u saradnji sa sopstvenim privatnim sektorom, nastavile su da vrše ekonomsku kolonijalnu politiku u Africi, čak i posle napuštanja vojno-političkog aspekta kolonijalizma. Ipak, može se reći da SSSR nije uvek poštovao postulat kulturne ravnopravnosti građana različitih nacionalnosti koje je okupljao, te se tu mogu delimično naći indikatori kolonijalizma. Naime, iako je zvanično bilo zagarantovano pravo na autonomni kulturni razvoj neruskih nacija u SSSR, najčešće je to ostajalo na jednom formalnom, folklornom nivou. U praksi, ruski jezik kao unifikovani način komunikacije rasprostranjivan je u svim delovima SSSR-a. Na nivou republika apsolutno dominantan jezik u sferi obrazovanja bio je ruski, što je proizvelo kurioznu situaciju da Kazasi ili Kirgizi u republičkim prestonicama kao maternji jezik doživljavaju ruski, jezik koji njihovi dedovi jedva da su razumevali tokom postojanje Ruske carevine. Često su, takođe, za rukovodioce centralnoazijskih republika bili imenovani etnički Rusi, a u skladu sa komandnom privredom etnički Rusi su bili planski naseljavani u razne republike, menjajući tako njihov etnički sastav (ovo se odnosi i na rusku republiku unutar SSSR, kao i na ostale). Ipak, to nije rađeno uz nacionalističke motive, što nije bilo u skladu sa dominantom ideologijom, već isključivo u skladu sa političkom lojalnošću KPSS. Možemo zaključiti da je za vreme SSSR cilj svakako bio da svi govore na ruskom, ali da cilj nije bio da etnički Rusi čine većinu u republikama van Rusije, to komunističko rukovodstvo nije zanimalo.
Što nas dovodi do sledećeg nedostatka zamisli američkih jastrebova, a to je diskusija o tome da li je savremena Rusija kolonijalna država. Najpre se moramo zapitati da li je uopšte bilo popularnih pokreta za izdvajanje određenih naroda ili republika iz sastava Ruske Federacije od njenog nastanka početkom 90-ih. Pored Čečenije, gde se desio oružani ustanak u cilju separacije od Rusije, Republika Tatarstan je usvojila Deklaraciju o suverenitetu, koja nije decidno podrazumevala otcepljenje, ali ga je implicirala. Primećeni su i manje masovni pokreti u Ingušetiji i Dagestanu, što su republike koje se graniče sa Čečenijom. Sa Tatarstanom je Jeljcin napravio kompromis, a Putin je nastavio da održava dogovor sa tamošnjom regionalnom elitom. Čečenski otpor je slomljen putem rata. Glavni argument da savremena Rusija nije kolonijalna država leži u tome da centar vlasti u Kremlju funkcioniše uz dobrovoljnu i uzajamno korisnu saradnju (kako na ličnom, tako i na opštem planu) sa regionalnim elitama nacionalnih republika koje se nalaze u granicama Ruske Federacije. Ne treba mešati visok nivo centralizacije vlasti, to jest koncentraciju vlasti u Kremlju, sa kolonijalizmom. Glavna valuta u putinskoj Rusiji ostaje politička lojalnost predsedniku države, kao što je slučaj bio i sa KPSS u sovjetskoj imperiji. Nacionalna ili religijska pripadnost nema u tom odnosu nikakav značaj. Štaviše, uz visok nivo političke lojalnosti Putinu, moguće je demonstrirati izrazito visok stepen nacionalne privrženosti ili religijskog zanosa koji nisu ni ruski niti su povezani sa pravoslavnim hrišćanstvom, kao što, recimo, to čini Ramzan Kadirov.
Dakle, od građanina Rusije se ne traži da se odrekne svoje nacionalne ili verske pripadnosti, već da prihvati predsednika države kao jedinstvenog i nesmenjivog lidera. Osim toga, demografska raspodeljenost manjinskih nacija unutar Ruske Federacije čini separatizam moguć samo na području Severnog Kavkaza, kao što je i bio slučaj 90-ih. Ostale manjinske nacije okružene su teritorijom koju naseljavaju etnički Rusi. Pritom nema nikakvih osnova tvrditi da prosečan etnički Rus iz, primera radi, Sibira gaji veći regionalni identitet od državnog, to jest da bi želeo da oformi neku svoju izdvojenu državu čak i kada se sva vlast ne bi nalazila u Moskvi.
Naposletku, možemo izvući zaključak da bi simetrična federalizacija Rusije (iznutra, ne nametnuta spolja) bila moguć i izvodljiv scenario, ali „dekolonizacija“ Rusije gotovo neverovatan. Etnički Rusi imaju razvijenu državotvornu svest, bilo da su pobornici demokratije ili autokratije, to pokazuju sva sociološka istraživanja koja su dosad objavljena. Moguće je zamisliti da ruske oblasti žele viši stepen autonomije, kontrolu nad punjenjem sopstvenog budžeta, sopstvenu razvojnu strategiju, sopstvene obrazovne, zdravstvene i socijalne institucije, to je sve deo procesa decentralizacije koji je moguće ostvariti. Nije, pak, moguće zamisliti masovni pokret etničkih Rusa za otcepljenje od same Rusije ma gde živeli i ma koliko bili udaljeni od Moskve, kao jedinog bitnog političkog centra savremene Rusije. Ako to nije moguće, onda nije moguće ni izdvajanje nacionalnih republika koje su okružene teritorijama gde većinu čine etnički Rusi, a treba se podsetiti da u većini nacionalnih republika u Rusiji, izuzev onih na Severnom Kavkazu, takođe živi veliki procenat etničkih Rusa.
Zamislimo kako bi većina građana Rusije reagovala ako bi bilo koja američka administracija kao zvanični program usvojila „dekolonizaciju“ Rusije. Izrazito negativno, možemo pretpostaviti. Time bi i sama ideja demokratije u Rusiji bila delegitimizovana u potpunosti. Čak i kada bismo uzeli u obzir hipotezu totalnog poraza ruske armije u Ukrajini, raspad Ruske Federacije je veoma malo verovatan ishod (ne računajući Čečeniju, Ingušetiju i Dagestan za koje je ta mogućnost u domenu realnog pod specifičnim okolnostima). Možda američki jastrebovi pretpostavljaju ne samo vojni poraz Rusije, već i neku vrstu okupacije, ali za to zapadne države nemaju ni političke volje ni dovoljno resursa.
Ma kako god da su to zamislili da sprovedu, diskurs američkih jastrebova o „dekolonizaciji“ Rusije je nepravilno teorijski koncipiran, opasan za izgradnju odnosa sa Rusijom (u) budućnosti, a, uzgred, i nedostižan.
Piše: Aleksandar Đokić za Preokret, Foto: Pixabay