Berlinski proces bi mogao biti jedno veliko „’AJDE VIŠE“ u raznim oblastima: od izgradnje puteva do onog čuvenog pomirenja, lukrativno smućkanog sa dobrosusedskim odnosima. Mogao bi biti, rekosmo. Ali je Proces u pitanju…
Kada bi neko baš tražio baš banalno ali zato baš ironično objašnjenje Berlinskog procesa, možda bi pomogla neka improvizovana definicija. Za potrebe ovog uvoda u ovu temu, evo jedne:
Taj proces je svojevremeno osmislila Angela Merkel, a da bi se – po pitanju „zapadnobalkanskih“ evropskih integracija – ipak dešavalo nešto, dok se suštinski ne dešava ništa. To se dešavanje iz nepoznatih razloga nije moglo nazvati „Angelin proces“, pa je onda dobilo ime Berlinski proces, jerbo je gospođa Merkel svoje radno vreme uglavnom provodila u Berlinu. I eto, tako već osam godina, procesiramo. Onako baš Berlinski.
Opet, sa druge strane, nije da taj proces nema neku svoju logiku. Za očekivati je, naime, da bi poslovično lenje i pohlepne balkanske političke strukture mogle da se oslone na ideju da će priključenje Evropskoj Uniji predstavljati početak nadoknađivanja svega prethodno neurađenog i propuštenog. Te da stoga ništa ne treba ni raditi, sem pobeđivati na izborima i izvlačiti svaku posledičnu korist iz tih pobeda. A nije da koristi nema.
Uzgred, u ovom lokalnom okruženju se započinjanje dijete, ostavljanje pušenja, spremanje ispita, početak vežbanja i šta god ti drugo padne na pamet – odlažu za „od ponedeljka“. Te ako je prokrastinacija u temelju svakog ovdašnjeg „napretka“, Berlinski proces bi mogao biti jedno veliko „’AJDE VIŠE“ u raznim oblastima: od izgradnje puteva do onog čuvenog pomirenja, lukrativno smućkanog sa dobrosusedskim odnosima. Mogao bi biti, rekosmo. Ali je Proces u pitanju.
Gde dolazimo, sasvim logično, do Franca Kafke.
Od kada je napisan „Proces“, roman od svojih, za ovu godinu simboličnih, 222 strane, reč kojom je naslovljeno ovo štivo simbolizuje strah od nevidljivih niti još nevidljivije birokratije. U njih običan čovek može, bez svoje želje i namere, da se uplete i da debelo nastrada, ne znajući šta ga je snašlo. U vreme kada je Franc Kafka pisao ovo svoje remek-delo teško da bi i njemu moglo pasti na pamet da administrativna paučina može zarobiti i čitave države i njihove narode. Ali da je Kafka danas među nama, očas posla bi se dao napisati jedan višenacionalni – da izvinete – „spin off“, nastavak priče o jednom Procesu sa nejasnom i neobrazloženom teškom presudom. S tim što se presuda, ovoga puta, odnosi na mnogobrojne Jozefe K-ove i njihove evropske integracije.
Berlinski proces, dakle, ima manjkavost svega što se, na osnovu prethodno obrazložene asocijacije, može smatrati „Procesom“ – u Kafkinom smislu. Sa laičke tačke gledišta tačno se može zamisliti jedna ili nekoliko ili nekoliko desetina zabačenih kancelarija, na čijim vratima piše „Berlinski proces“. I kroz ta vrata, sa svakim novim mandatom, sa svakom novom reorganizacijom ili sistematizacijom, ulaze neki novi službenici, proklinjući zlehudu sudbu koja ih je – pored svih lepih briselskih poslova – bacila u berlinsku birokratsku zabit bavljenja zamajavanjem nepridruženih, a u procesu njihovog izvesno neizvesnog pridruživanja.
Na drugoj strani šaltera ove administrativne igranke nalazi se pomenuti balkanski Jozef (ili Jozefa) K., njih nekoliko miliona. A u mislima ovih osoba se odvija sve jači Proces nerazumevanja zašto njihove zemlje decenijama nisu ušle u EU, koji Proces je za to odgovoran i kada će doći Rešenje, kojim se svi Procesi, pa čak i oni kafkijanski, jednom ipak završavaju.
Berlinski proces, dakle, uz sve svoje nesporno dobre strane, traži dve minijaturne izmene. Mogao bi biti briselski umesto berlinski, nekako je i logičnije i evropskounskije. I ne bi više trebalo da se zove Proces, već nekako drugačije. Za to drugo, možda, ne postoji adekvatna reč, ali kada bi ona postojala označavala bi da je Evropska unija dobila nove članove sa Balkana, kao i da se Proces velike kontinentalne političke, ekonomske i kulturne transformacije jednom, konačno i zauvek, uspešno zaokružio.
I da, „to drugo“ podrazumeva i neki precizan datum.
Sve ostalo je Franc Kafka već odavno napisao.
Piše: Voja Žanetić za Okruženje
Foto: Pixabay