Pada u vodu priča kako Srbija jedina u Evropi beleži napredak u ekonomiji, u kojoj raste BDP, nivo investicija je nezabeležen, građani nikada nisu živeli bolje…
Vlast u Beogradu je proglasila Srbiju za “ekonomskog tigra”. Godinama se nemeće priča o tome kako je Srbija jedina zemlja u Evropi koja beleži napredak na ekonomskom polju, kako raste bruto domaći proizvod, kako je nivo investicija nezabeležen u Evropi, a da građani Srbije nikada nisu živeli bolje. U ove bajke nije bilo teško poverovati, jer su dananoćno godinama nametani građanima u vidu propagande. Tako da ne čudi ni to da mnogi veruju da je Srbija dobila, a ne uzela krediti od Ujedinjenih Arapskih Emirata u iznosu od milijardu evra.
I sve bi to nekako moglo da pije vodu da građani Srbije nemaju svakodnevni dodir sa stvarnošću u prodavnicama, na pijacama, prilikom bilo kakave kupovine… Najviše je u Srbije poskupelo ono što je najvažnije, a to je hrana, i to u proseku nešto više od 20 odsto.
Čemu zaduženje od milijardu eura?
U Srbiji, prema zvaničnim podacima, 1,65 miliona građana prima penziju. Nešto manje od 50 penzionera dobija najveću penziju, koja iznosi nešto više od 150.000 dinara, odnosno 1.270 evra, dok njih oko 300.000 prima penziju manju od 15.000 dinara, odnosno 127 evra. Prosečna penzija je nešto veća od 30.000 dinara, nešto iznad 250 evra. Radnika sa minimalcem imao oko 350.000. Svakodevna obećanja o povećanjima penzija i cene minimalne zarade u Srbiji lepo zvuče, ali je problem u tome što ona odavno ne prate inflaciju, koja se lažno drži pod kontrolom. Štiteći uvoznički lobi, predsednik Srbije Alaksandar Vučić brani fiksni kurs evra, i tako u krug.
“Ekonomski tigar”, s druge strane, sve više postaje nemoćan u realnom životu. Cena goriva je dostigla istorijski maksimum, na 1,84 evra za dizel te 1,53 evra za benzin. I to u danima kada je cena sirove nafte pala na nivo pre početka agresije Rusije na Ukrajinu. Kako je onda u Srbiji moguće da je gorivo najskuplje u njenoj istoriji? Lako, jer država svakog petka određuje cenu i zato što je nezasita u akcizama koje opterećuju cenu goriva. Ono što se, ipak, mora uzeti kao olakšavajuća okolnost jeste cena transporta, koja, takođe, nije ostala imuna na globalnu krizu.
Kao grom iz vedra neb, građani Srbije su saznali da su se zadužili još jednu milijardu, i to u UAE-u, doduše jeftino. Šta će taj novac Srbiji ako je “ekonomski tigar” u naponu snage? Da je sreće i pameti, Srbija bi tu milijardu evra koristila za investicije, uložila u infrastrukturu, a umesto toga novac će biti iskorišćen za potrošnju i saniranje štete koju su Vučičevi kadrovi napravili rukovodeći Elektroprivrednim sistemom Srbije. Njegova vlast svakodnevno građane plaši hladnom zimom i nedostatkom energenata, iako se samo koji mesec ranije hvalila da je uspela da obezbedi najpovoljnije cene za gas. Gotovo je sigurno da će ta milijarda evra biti iskorišćena za kupovinu struje, koju je Srbija, koliko do juče, izvozila. A, onda je na čelo EPS-a došao vlasnik pečenjare u Obrenovcu.
Predsjednik se odrekao hladnog napitka
Sa svih strana su počeli da svoje sunarodnike savetuju kako da štede struju, pa se savetuje i to da svako domaćinsto obezbedi ekspres lonac kako bi se što manje struje koristilo prilikom kuvanja u zimskim mesecima. Svoj doprinos štednji dao je i predsednik Vučić, koji se odrekao hladne “kole zero” iz svog mini frižidera, koji je, kako kaže, isključio iz struje kako bi dao svoj doprinos štednji i tako pomogao državi. To što je u nedavnoj kampanji za predsednika Srbije potrošio skoro šest miliona evra, narodnih, takođe govori o tome koliko je Vučić štedljiv i koliko mu je stalo do Srbije.
U situaciji u kojoj se nalazi svet nije sramota nemati dovoljno svega onoga što je potrebno za moderan i normalan život. Sramota je, međutim, lagati sopstveni narod i varati ga. A Vučić konstantno upravo to radi, bez ikakvog pardona. S jedne strane ubeđuje građane da neće biti nestašica struje i gasa, a onda kuka kako država “krvari” plaćajući ogromne iznose za uvoz struje.
I ako je situacija već tako teška, gotovo bezizlazna, logično se nameće pitanje šta će onda Srbiji izgradnja fudbalskih stadiona, njih desetak? Kao da se sprema za svetsko prvenstvo. Više od milijardu evra se “upumpava” u stadione širom Srbije. Tako će nove i moderne fudbalske terene dobiti Loznica, čija je ekipa prikovana za dno tabele druge lige, Zaječar, čiji se Timok takmiči u trećoj ligi, Leskovac… Zar nije pametnije da se ti novci iskoriste da se pregura teška zima, da se pomogne poljoprivrednicima kako bi se obezbedila najosnovnija hrana, plus da se nešto izveze? Ne, mora onako kako je to Vučić zamislio i odlučio. Nema nikoga da kaže da se razmisli i uradi nešto normalnije od izgradnje stadiona.
Šećera i mlijeka ima, pa onda nema
Kada je reč o snabdevanja najosnovnijih životnih namernica, situacija nije sjajna. Šećera nema u svakodnevnoj ponudi, a nema više ni mleka. Ako je verovati Vučiću, međutim, šećera i mleka ima koliko treba narodu, ali građani prave zalihe. E sada, na građanima je da li će da veruju njemu ili svojim očima.
Građani Srbije u potpunoj neizvesnosti dočekuju zimu, dodatno zaduženiji. Prema zvaničnim informacijama, svaki građanin Srbije je u ovom trenutku dužan 4.000 evra. Svesni da Vučićeva obećanja o tome da neće biti restrikcija padaju u vodu onog trenutka kada su i izgovorena, čekaju zimu. Vučićeva demagogoja nikoga neće ni nahraniti, ni ugrejati, kao ni verovanje da je on sposoban da im sve to obezbedi. Činjenica je da je “ekonomski tigar” polako, ali sigurno, na kolenima i da nema tih milijardi koja ga mogu vratiti na noge.
Izvor: Al Jazeera Balkans
Foto: Printscreen Instagram @buducnostsrbijeav