Dan posle dvadesetsedme godišnjice parafiranja Dejtonskog mirovskog sporazuma, održana je još jedna od mnogobrojnih debata o pomirenju i „suočavanju sa prošlošću“. U publici je bio i jedan od najistaknutnijih mladih srpskih pisaca koji ovde s čitaocima „Preokreta“ deli svoje utiske
U utorak veče, na Dorćolu, održao se razgovor povodom letos objavljene knjige “Trenutak kad je meni počeo rat”. Budući da me je spisak učesnika kojim je najavljena tribina (Dragan Markovina, Muharem Bazdulj, Teofil Pančić i, kako uoči samog panela saznajem, samokenselovani Senad Pećanin, a uz moderiranje Olje Bećković) zainteresovao prilično, poželeo sam da čujem kad je to, možda, meni počeo rat, i da li mi je počeo uopšte, da li mi je prestao i od čega to sve zavisi. Pomislih da neka pametna usta umeju da zvučno pruže reči-odgovore i na meni važna pitanja povodom lične ratne i poratne prošlosti koja, čini mi se, mora da – i meni a i nama – traje do dana današnjeg, ako ne i unedogled. Unapred i unazad. Obrni-okreni, uzeh aktivnog učešća, svojom pomnošću, kao slušalac kog se, đavoli ga znali zašto, još uvek tiče najavljena, zapaljiva i uvek i goruća – tema.
Razgovor između pozvanih da nam saopšte kad im je to počeo rat, počeo je obaveznim suočavanjem s prošlošću, što je po sebi jedna od najisplatljivijih tema otkako se rat u smislu puškaranja, ranjavanja, paljenja i klanja, de fakto i de jure, i završio. Sa intenzivnom bolom u predelu noge (po njegovom spostvenom, javnom priznanju), uz sebi svojstvenu misaonu smirenost na zadate teme, rasprostranjeni Teofil Pančić je najpre sueriornom pošalicom istakao kako ne zna na koji se to rat misli, vešto tako skrećući zadatu temu u pravcu nekakvih, razume se, ozbiljnijih i aktuelnijih ratova. Bazdulj se, međutim, ležerno izvaljen i raspojasan, sa zapaljenom cigarom ili cigaretom marke “Moods”, prilično analitički – što nije bilo očekivano s obzirom na pozu kojom je, ispostaviće se, hteo da zavara – ustremio na sam kontekst objavljene knjige, njenu promociju koju je upriličio sobom lično, čim se na njega upravio Oljin moderatorski fokus. Istakao je kako se čitava literarna i paraliterarna zgoda odvija pod pokroviteljstvom te i te nemačke fondacije, kako su viđeniji autori koji su u knjizi zastupljeni, naručeni, a kako su oni ostali koji su izabrani da nam pismeno sroče kad je njima rat počeo, mogli sami da se osete pozvanim,pa kvalitetom teksta izbore sebi učešće. Dodao je odmah zatim još jednu nepodnošljivu tačnost, jednu od onih kojima je inače sklon, a koje često kod ovih kojima su (možda) adresirane, izazivaju negodovanje, meškoljenje, vrpoljenje pa – što ne reći i to – i demonstrativno napuštanje javnih prilika, onih intelektualnih zgoda na kojima razbarušeni Travničanin, odluči da naglas istakne neke brojke, nekim povodom i tako postigne neku svoju poentu, za koju je, u više “krugovima” nego “intelektualnim”, ustanovljen trend da “nam” se ne dopadne, jer – iako je efektna – nije, takoreći, “keči”.
Naglasio je kako je koncept “suočavanja sa prošlošću”, originalno, nemački proizvod, koji je Nemcima pao na pamet zbog nekih njihovih nekdašnjih sumnjivih idejno-fizičkih stremljenja prema drugima, te da je to važno imati na pameti kad neki “mi”, poželimo da se suočimo sa svojom prošlošću, tuđim sredstvima. Ovim povodom, kao da mu je to najveća životna slabost, ta dosadna sklonost da se pripremi za tribinu na kojoj učestvuje (i za koje učešće, pretpostavljam, kao i drugi učesnici, vrli posvećenici sponaniteta, dobija honorar), što mu neki zameraju i u tome videnjegovu vrhunsku proračunatost, izneo je svima dostupne zvanične brojke: 164 nacista, osuđeno je za ubistva i teže zločine u Drugom svetskom ratu, naspram 913 nekih “nas”, osuđenih na sudu Bosne i Hercegovine, za zlodela u ratovima devedesetih.
Odnos navedenih brojki, bejaše toliko značajan, da je dežurna, samonametnuta zaduženica za tugu na našim prostorima – izvesna žena u crnom, demonstrativno đipila, povlačeći sa sobom nekolicinu svojih sledbenika/nica u obavezno hodočašće ka hramu večno ganutih tuđom boli. Valjda je u tom odnosu brojki, ta šetajuća žal, čula ono što je, sve su šanse da je tako, pronicljivi Travničanin i hteo da implicitno odjekne: nesrazmera između posvećenosti u (samo)osuđivanju njih i “nas”, ogromna je i trebalo bi da nam ponešto, tako ogromna, i kazuje.
Najlevlje od ostalih učesnika, iz perspektive publike u kojoj sam našao sebi (tuđe?) mesto, najbliže Olji, sedeo je Markovina Dragan, levičar po ubeđenju, nastojanju i držanju. On je izneo kako ratovi još uvek traju, jer da bi prestali, kako smatra Markovina, moraju svi da se vrate tamo odakle su negde i nekad izbegli, što, kako je iz publike razumeh stvari, nije ništa drugo nego izraz jedne skromne, dečačke, nevine i naivne želje da se ratovi nikad i nisu desili, pre nego što je odgovor na pitanje da li još uvek traju i kad će prestati.
Točak nesporazuma nastavio je glasno da se kotrlja. Pančić Teofil bio je sve drastičnije i očevidnije nezainteresovan da doprinese učešću, čime je dodatno šarmirao onaj bezglasni, njemu već naklonjen deo publike kojoj je oduvek sve već jasno. Bazdulj je, međutim, uz novi “Moods”, izneo još jedan kuriozum. Dotakao se silovanih žena na svim zaraćenim stranama, kao i činjenice da se o nekim silovanim ženama, prave filmovi i tribine, a da se o nekim, uporno, ćuti. Naglasio je kako je svim svojim srcem posvećen ideji da oni postradali u istoriji koja nikako da nam prođe, i koji nemaju glas za to svoje stradanje, u njegovim rečima pronađu svoje mesto. Tome se, na nivou logike, ipak, nije imalo šta zameriti. Ali, zato je, moderatorskom odanošću objektivnosti, Bećković(eva)(!) ironično primetila: “Čuje ti se u tonu koliko si ugrožen..”, i, tom opaskom, o svom stanovištu ovim povodom, ipak ponešto i rekla.
I zaista, tu sam poželeo da se uključim u kovitlac nerazumevanja na zadatu, obaveznu temu. Ne toliko zbog Bazdulja, jer ne smatram tačnim niti prijateljskim, potrebu da prijatelja podržavam onda kada mu podrška i nije potrebna, već zbog sebe. Baš onako, iskreno zbog sebe. Zbog onog svog odgovora na pitanja “Trenutak kad je meni rat počeo” i “Trenutak kad će prestati”. A rat mi je počeo jednom naknadnom svešću o ratu, koja se javila kad je rat minuo, rat ukom sam bio dete osuđeno svojom nekom naopakom prirodomna to da se svega seća a da to sve – naknadno i osvešćujem, i od njega pokušam načiniti nekakav smisao.
Potaknut svim izrečenim, zapitao sam se: da li je rat počeo kad smo majka i ja otišli iz Mostara, ili kad je otac umro, posle rata a zbog posledica rata, ili kad su hteli, dedu i mene, da bace s mosta, baš dok je rat svima i trajao, pa su mi, nakon što su odlučili da nas ipak neće baciti, dali da slavodobitno iz kalašnjikova pucam u nebo, iako dečak – već muškarac, pucač; ili je počeo odmah nakon što sam odbio da pucam, ne jer sam znao za opasna svojstva ispaljene municije ili što sam bio odmalena pacifista, već jer sam se uplašio reči, osmeha i izraza lica kojima mi je, kroz osmeh,naređeno da proslavim još jednom pružen mi život. Naknadno sam saznao i to da su ti izrazi njihovi, značili to da mi je taj moj životić nezasluženo vraćen, te da upravo iz zahvalnosti sam morao pristati na ponudu i pucati u nebo. A to sve nisam znao tad, nego sam samo, onako dečije, razabirao po intonaciji kojom mi se obraćalo, odgonetao šta se to hoće sa mnom, i od mene. Od tog dana, to tvrdim sasvim odgovorno, umem prilično pouzdano da razaberem šta koje intonacije znače i nagoveštavaju. Šuška se da je o tome izvesni Mladen Dolar napisao celu knjižurinu. Ali ko će čitati, u vreme kada svi moramo unapred da znamo odgovore na notorna pitanja o suočavanju, krivici, krivcima, rananama i tugi.
I baš dok sam kontrolisao silne uspomene koje nekome kao da je važno da se iznova i iznova pobuđuju, čuo se jedan iz publike, zainteresovan da pita, ali više nego li što je bio zainteresovan da čuje ono o čemu pita, hteo je da osudi, osramoti, naruži, upravo dosadnog Travničanina. Njega je osobito dražilo to što se, ima tome godina i po, ovaj raspomamljeni Muharem, negde raspevavao zajedno sa Kusturicom i Handkeom, umesto da je, recimo, žalio i od žalosti svenuo, a to sve izveo, dokumentovao i obelodanio kao nekakav performans u kojem bi dežurni dušebrižnici iz ministarstva za kontinuiranu tugu uživali. Ako bi to bila, još, žalost zbog onoga što se notornog Muharema najmanje tiče, to bi, onda, zadovoljilo ovoga što se, moram priznati jedini,javio sa intonacijom utučenog.
Mene je, međutim, mikrofon uporno zaobilazio. Iako su organizatori klimali glavom da će mi doći u ruke, uporno suga prinosili drugim ustima. I neka. Moje reči nisu imale razloga da tamo buduizgovorene. Za ono na šta one upućuju, ne bih imao prikladnu intonaciju. Pogotovu ne na tom mestu, tim povodom. Umesto mojih reči, prilika da se čuju data je ovim srditim,ovim što bi da izazovu sramote i da opauče. Palo mi je na pamet da to sve, ipak – to kojim je rečima dato da se čuju – ima veze sa nekakvim nadleštvom, sa kontekstom, sa okolnostima, sa konceptom “večnog suočavanja”, sa uvek “vrućim temama”. Kao što, u tom ratu o kojem se tako rado i naširoko priča, nisam razumeo da moram da uzvratim zahvalnost onom vojniku kojem se ćefnulo da mi ipak pokloni život i ne baci me s mosta, tako i te večeri na Dorćolu – nisam mogao da razumem da nemam pravo da se radujem činjenici da sam ipak preživeo, jer”agresivni miroljupci”, oni najbučniji od svih nas, sa takvom vatrom u glasu moraju da nas upozoravaju kako neki novirat, tek što ne počne, ne videći svoja usta baš kao jedan mogući uzrok. Drznuti se pa ne poželeti da budeš večno zarobljen u sopstvenoj traumi, smatra se nepristojnošću bez premca. Malparte je odavno primetio: “Rat sećanja bukti među poraženima.” Zapevati je za svaku osudu, u doba kad je jedina prihvatljiva radost, ona večna sveta tuga zbog prošlosti koja nikako ne sme da nas prođe. To da smo svi poraženi, ne pada nikom na pamet. To da ima preživelih, još manje.
(autor je pisac i dobitnik NIN-ove nagrade)
Piše: Vladimir Tabašević za Preokret, Ilustracija: MidJourney prompt by Preokret
Svaka čast!