STEFAN GUŽVICA: Latinka Perović – dve Srbije na istoj strani

Reakcija i refleksija povodom smrti Latinke Perović bilo je izuzetno mnogo. One predstavljaju plodnu ulaznu točku za razmatranje lika, djela i prvenstveno statusa Latinke Perović u srpskom društvu. Tom se prigodom Stefan Gužvica osvrnuo na sve kontradikcije srpskog liberalizma kojem je često upravo Latinka Perović funkcionirala kao sinonim, ali i na njene neprijeporne zasluge kao vrsne historičarke.

Smrt Latinke Perović bila je velika tragedija za “Prvu Srbiju” – izgubila je još jednog dežurnog krivca za svoje promašaje i kratkovidosti. Iza zluradosti tabora koji 30 i kusur godina drži vlast pritom čekajući da na vlast napokon volšebno dođu “prave patriote”, krije se nemoć ideologije koja se već dugo zasniva samo na gubitničkoj zavisti. U taboru “Druge Srbije”, sa kojom se Latinka identitikovala više od bilo koje druge javne ličnosti, stvari ne stoje mnogo bolje. U ovom slučaju iskren osećaj gubitka doveo je do nekih neugodnih hvalospeva, od kojih sigurno ni njoj samoj ne bi baš bilo prijatno. Iako je Latinka Perović nesumnjivo pretendovala na ulogu javne intelektualke, neki posmrtni tekstovi o njoj neugodno podsećaju na jedan kult ličnosti protiv kojeg se ona u svojoj političkoj karijeri borila i koji je kasnije krivila za neuspeh njene grupe unutar Saveza komunista Jugoslavije.

Iako je Latinkin javni angažman izazivao duboke podele, bilo je i pomirljivijih tekstova. Istoričar Predrag Marković, recimo, pokušava da izbalansira ono što on percipira kao zablude Latinke i “srpskih liberala” sa onim što vidi kao njihovu prednost. Konkretno, Marković smatra da su srpski liberali bili jedina politička grupacija u državi od 1918. godine na ovamo koja je imala “srpski državni program”. Definicija “srpskog državnog programa” izostaje, jer se, izgleda, podrazumeva da je nacija nekakva organska zajednica sa identičnim, monolitnim interesima.

Politička ekonomija srpskih liberala

Marković ispravno primećuje da je vizija srpskih liberala bila “zasnovana na razvoju velikih korporacija, tehnološki i poslovno usklađenih sa svetom”, te kao primere navodi Geneks, JAT, Robne kuće Beograd i Beobanku. Teofil Pančić u svojem nekrologu podseća da je oznaka “liberala” bila invektiva partijskog rukovodstva sa Titom na čelu, ali da je, ipak, bila tačna. Drugim rečima, oni se jesu zalagali za tržišnu privredu umesto marksističkog centralnog planiranja. Makar se ne slagali sa zaključcima Markovića i Pančića, bilo je lepo videti ekonomiju u njihovim člancima, naročito kada je toliko sećanja na Latinku Perović obeleženo stanovištima o apstraktnim vrednostima, a ne konkretnim politikama.

Ekonomska snaga koja je stajala iza srpskih liberala, isto kao i iza Maspoka, bili su rukovodioci velikih i i uspešnih državnih preduzeća. Svi oni, ili bar velika većina, bili su, naravno, i članovi Saveza komunista. Kao što je primetila još Sheila Fitzpatrick u svojim odličnim studijama staljinizma, staljinistički režimi jesu ukidali proletarijat kao klasu. Samo, to nisu činili kroz ukidanje svih klasa, kao što je bila ideja izvorne marksističke doktrine, nego kroz društvenu mobilnost, koja je mizerni život seljaštva pretvarala u malo manje mizerni život proletera, a život proletera u život uspešnih i obrazovanih partijskih činovnika, intelektualaca i ekonomskih rukovodilaca.

Marksizam je uvek bio društvena teorija koja treba da, poput kapitalizma, sama sebi kopa grob – proletarijat je, ukidajući sebe kao klasu, imao i istorijsku misiju da usput ukine i sve klase, a sa njima, i dovede do odumiranja države, kao aparata za vlast jedne klase nad drugom. Međutim, realsocijalizam dvadesetog veka bio je pre svega radikalno modernizacijski režim, koji je iz redova proletarijata zapravo stvarao svoju Vandeju, svoju sopstvenu kontra-revoluciju: intelektualce, partijske birokrate i rukovodioce preduzeća. Za birokrate i rukovodioce (koji svakako nisu činili dve podeljene i suprotstavljene klase, nego su se međusobno prožimali) “socijalistička” država je sve više stajala na putu sopstvenog napredovanja i bogaćenja. Uz međusobno ekonomsko nadmetanje između republika, intelektualci su ubrzo rado uskočili da iz njega izvuku tobože vekovna neprijateljstva među Srbima, Hrvatima, Slovencima, Albancima i drugim jugoslovenskim narodima.

Ocene onih koji se danas percipiraju kao dogmatski marksistički teoretičari – poput Vladimira Bakarića i Stipe Šuvara – bile su u suštini ispravne. Njihova rešenja – i ne nužno. Izbegavajući materijalističku analizu, oni su ortodoksni partijski kadar, veran idejama Edvarda Kardelja, pretpostavili “tehnomenadžerima”. Nada je bila da će se, uklanjanjem ovih potonjih, ukloniti i tendencije ka restauraciji kapitalizma. Zbog toga su morali da padnu i Perović i Nikezić i Dabčević i Tripalo.

Međutim, kao što (bi) svaki marksista (trebao da) zna, društveni slojevi se ne pojavljuju kao proizvod apstraktnih ideja, nego određenih društvenih kretanja. Kardelj i Bakarić mogli su da dovedu u pitanje ideologiju Perović i Tripala, ali nisu mogli da se zapitaju da ih nisu ipak oni sami i stvorili. Za to pitanje trebalo je preispitati ne radničko samoupravljanje, nego čitav sistem, zasnovan na Staljinovim postulatima iz tridesetih, koji izvlačenje viška vrednosti iz rada zarad ubrzane industrijalizacije izjednačuje sa “socijalizmom”. Izvorna definicija socijalizma kao društva bez novca i robne proizvodnje zagubila se u pokušajima modernizacije zaostalih perifernih kapitalističkih zemalja, jer je u onim razvijenim revolucija krvavo ugušena na kraju Prvog svetskog rata. Menjanje rukovodilaca bez menjanja proizvodnih odnosa svakako nije moglo zaustaviti restauraciju kapitalizma. To bi svaki marksista trebao da zna: ali Kardelj i Bakarić u to vreme uveliko nisu puki teoretičari, nego i predstavnici vladajuće partije, čije promišljanje društva nužno mora opravdavati i sopstveni materijalni položaj. Naravno, to ne znači da treba potcenjivati subjektivni faktor i emancipaciju koja je u Jugoslaviji postignuta pomoću radničkog samoupravljanja – ali je očito i taj subjektivni faktor bio suočen sa mnogim teško savladivim strukturnim preprekama.

Indikativno je (i izrazito važno) što Predrag Marković pri nabrajanju “srpskih” firmi koje su podržavali srpski liberali spominje i Beobanku. Direktor Beobanke će, sedam godina nakon smenjivanja Latinke Perović, postati niko drugi do Slobodan Milošević. Na toj poziciji ostaće do 1983. godine, kada počinje njegov politički uspon. Svesno ili ne, Marković je napravio jako bitnu vezu između Latinke Perović i Slobodana Miloševića: na kraju krajeva, i Milošević je bio ekonomski liberal.

Građansko i nacionalno, dva oka u glavi

Naravno, Latinka Perović bila je aktivna učesnica otpora režimu Slobodana Miloševića. Put srpskih liberala često se posmatra kao prevencija: da je njihova linija pobedila 1971. godine, Miloševića ne bi ni bilo, a Jugoslavija kao međuetnička federacija zapravo bi bila moguća. Moj interes ovde nije da poistovetim Perović sa Miloševićem, niti da umanjim njen hvale vredan anti-ratni aktivizam ili velike političke razlike koje su postojale između njih dvoje. Ono na šta želim da ukažem je da premise prema kojima bi pobeda liberala značila očuvanje Jugoslavije nisu nužno tačne.

Vladimir Unkovski-Korica je u svojoj ekonomskoj istoriji Jugoslavije poprilično uspešno dokazao da je njena integracija u globalno tržište bila jedan od glavnih faktora nestabilnosti: kao i uvek i svugde, kapitalizam je uz veliki prosperitet nosio i veliku nejednakost, koja se izražavala kroz međurepubličke sukobe već krajem pedesetih. Tu se krije jedan centralni paradoks: srpski liberali se danas slave kao projugoslovenska opcija, iako je tržište, koje je bilo u osnovi njihovog ekonomskog programa, bilo glavna centrifugalna sila socijalističke Jugoslavije.

U slučajevima hipotetičkog uspeha srpskih liberala, ovo se nikako ne bi smelo gubiti iz vida. Na kraju krajeva, iako su srpski liberali poraženi, (neo)liberalizam je svakako postao dominantna ekonomska ideologija osamdesetih, ne samo u zapadnoevropskim zemljama, nego i u Istočnom bloku. Ekonomska liberalizacija u vreme Ante Markovića bila je jedan od faktora destabilizacije jugoslovenske federacije, uprkos Markovićevom projugoslovenskom stanovištu.

Pored toga, ostaje nam i centralni paradoks ekonomskog i političkog liberalizma: on za osnovu političke zajednice, od Francuske Revolucije do danas, uzima naciju. Zapravo, nijedan veliki skup ideja nastao u zadnjih dvesta godina, osim socijalizma, nije pronašao nijednu drugu osnovu političke zajednice osim nacije. Podela na Prvu i Drugu Srbiju suštinski je netačna – barem u smislu kako se ona kolokvijalno uzima u današnje vreme. Antonim “građanskog” nije “nacionalno”. Nacionalizam, bio on građanski ili etnički, je svakako ideologija građanskog društva, a današnja podela na “dve Srbije” se svodi na to da li će osnova nacije biti njena građanska ili etnička definicija. Klasna osnova vladavine, u oba slučaja, ostaje nepromenjena. Iz marksističke perspektive, jedina validna podela na dve Srbije je ona izvorna, koju je pre više od sto godina definisao Dimitrije Tucović. To je podela na građansku i radničku, ili, ako to ne para previše osetljive građanske uši – buržoasku i proletersku.

Možda najbolji primer srodnosti današnje “dve Srbije” jeste Srpska radikalna stranka, kroz čije političke programe se već trideset godina, pored ekstremnog nacionalizma, provlači konstantan tržišni fundamentalizam. Postoji čak i šaljiva kompilacija YouTube videa Vojislava Šešelja pod nazivom “Srpski jakobinac“. Iako se radi o mimu, Vojislav Šešelj sasvim ozbiljno, u više situacija, sebe naziva liberalom i naslednikom ideja Francuske Revolucije. Ovo nije preterivanje i Šešelj dobro zna o čemu govori. Njegova ideologija nije perverzija klasičnog liberalizma, nego njegov logični zaključak. Ovo je u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama dovelo do raskida između liberalizma i nacionalizma još krajem 19. veka, ali liberalizam “pročišćen” od nacionalizma i dalje nema drugog izvora političke legitimnosti od nacije.

Nerazumevanje istinske podele na dve Srbije, odnosno odsustvo klasne perspektive, uzrok je većine zabluda Latinke Perović, poput one da je kolektivizam odlika retrogradnih snaga kroz zadnjih dvesto godina srpske istorije. Retrogradne snage svakako su koristile kolektivne društvene strukture za sopstvene ciljeve – ono što je Latinka jednom prilikom nazvala “shvatanje države kao opštine, kao zadruge”. Međutim, korišćenje kolektivnih struktura za lično bogaćenje nije odlika kolektivizma, nego individualizma. Još bitnije, ovakav pristup državi generalna je odlika kapitalizma na periferiji, gde je vezivanje lokalne sitne buržoazije za državni aparat njen jedini način da ostane kompetitivna pred monopolističkim tendencijama inostranog kapitala, kao što je to pokazao mađarski sociolog Andrew C. Janos u svojoj knjizi “East Central Europe in the Modern World“. Istovremeno, Latinkino izjednačavanje modernizacije sa prozapadnom ekonomskom i političkom orijentacijom nije moguće bez stvaranja kompradorske buržoazije i ekonomske zavisnosti. Na kraju krajeva, nije slučajno da je jedini modernizatorski režim koji je ostvario kakvu-takvu nezavisnost i mogućnost za bekstvo iz perifernog položaja u međunarodnoj podeli rada bio upravo jugoslovenski socijalizam.

Latinka Perović kao istoričarka

Uprkos svemu, marksistkinje i marksisti mogu učiti iz Latinkine percepcije Jugoslavije – mnogo od onoga što ona vidi kao pozitivno u socijalističkoj Jugoslaviji je zapravo predstavljalo buržoasku restauraciju. Ovo svakako ne treba i ne sme biti lični napad: mišljenja Latinke Perović bile su proizvod istorijskog perioda i društvenog položaja u kojima se našla. Međutim, uprkos svim gore iznetim kritikama i političkim neslaganjima, Latinka Perović je bila vrhunska istoričarka, i upravo u tome će potrajati njen značaj na ovim prostorima. Pokazivala je izrazito visoku svest o sopstvenoj subjektivnosti i ograničenosti individualne perspektive, naročito za nekoga ko nije bio samo svedok, nego i aktivni učesnik istorijskih događanja. Latinka je proizvela niz značajnih istoriografskih dela i u velikoj meri unapredila našu istoriografiju.

Iako se, kao što sam ispred, naveo, ne slažem sa mnogim njenim fundamentalnim pretpostavkama o razvoju moderne srpske istorije i istorije ideja u Srbiji i Jugoslaviji, njena dela bila su metodološki rigorozna, dubinski istražena, i pažljivo argumentirana. Mnoge od navedenih kritika iznela je i Mira Bogdanović u svojoj knjizi “Elitistički pasijans“, koja ostaje bitan izvor za kritičko čitanje Latinke Perović. Međutim, “Dominatna i neželjena elita”, koju Bogdanović najoštrije kritikuje, ujedno je i metodološki najslabija Latinkina studija. To ne menja činjenicu da su praktično sve druge njene knjige izvanredne. “Od centralizma do federalizma” i “Srpski socijalisti 19. veka” su klasici koje mora temeljno da izuči svaka istraživačica i istraživač komunističkog odnosa prema nacionalnom pitanju, odnosno rane istorije srpskog socijalizma. “Srbija u modernizacijskim procesima XX veka” je zbornik koji je nastao u velikoj meri na Latinkino zalaganje i inicijativu, i predstavlja bitan izvor i za nas koji smatramo da je socijalizam, a ne prozapadna geopolitička orijentacija, ključan preduslov za modernizaciju i istorijski napredak. Istorija pada liberala ne može se pisati bez Latinkinog “Zatvaranja kruga”. Ovo je možda ujedno i njen najveći uspeh, jer je, kao direktna učesnica događaja, opet uspela da pruži kompletnu sliku procesa koja se ne može prosto otpisati kao puka odbrana i glorifikacija sopstvenog stanovišta.

Pored toga, Latinkina erudicija i širina pogleda držala je srpsku istoriografiju u vezi sa svetom oko sebe u vremenu kada se Srbija od tog sveta izolovala. Istorija koju piše Latinka Perović može biti kritikovana kao ograničena sopstvenim vremenom, ali pitanje je da li uopšte postoji istorija koja nije takva. Pritom, ona nikad nije etnocentrična ni jednostrana, što su dve velike boljke koje istoriografija vuče još od samih početaka, kao nauka koja je nastajala u službi stvaranja nacija. Onaj ko je devedesetih hteo da piše istoriju koja neće biti zatvorena konverzacija sa domaćim (čitaj: isključivo srpskim) istoričarkama i istoričarima, imao je najbolji oslonac u delima Latinke Perović. Pored toga, služila je kao mentorka čitavim generacijama istoričarki i istoričara, ali i kao zaštitinica Instituta za istoriju radničkog pokreta, koji tokom svoje transformacije u Institut za noviju istoriju Srbije nije mogao da računa na bezrezervnu podršku vlasti, nego je čak i postao svojevrsno mesto za izgnanike koji se nisu slagali sa osvajačkom politikom Slobodana Miloševića.

Neumorna i pronicljiva, intelektualno aktivna do poslednjih dana, istoričarka Latinka Perović će i u budućnosti ostati bitan reper i za nas, njene koleginice i kolege, koji se sa njom nismo uvek i u svemu slagali politički. Njena istorijska dela će trajati, a istorija će, kad-tad, nakon decenija kontra-revolucije, ponovo krenuti u napred – kao što je i sama Latinka iskreno verovala do samog kraja. Da li će taj napredak biti onakav kakav je ona zamislila, ili onakav kakvom se nadaju marksistkinje i marksisti, poput autora ovih redova, u najvećoj meri ne zavisi ni od mene ni od nje, jer, kao što je rekao Hegel, Minervina sova tek u sumrak počinje svoj let.

Izvor: Bilten
Foto: MidJourney prompt by Preokret

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top