Kraj stare i početak nove godine je idealna prilika da mi koji pričamo o ljubavi i mislimo da o njoj nešto i znamo, iskoristimo trenutak i napišemo nešto o tome šta ljubav nije. Možda ćemo kada otkrijemo šta ljubav nije uspeti u sebi da pronađemo način da volimo jače i dublje. Ne postoji definicija ljubavi. Ona nije pitanje samo neurotransmitera i glave, niti je pitanje isključivo srca. Ona je njihov idealan spoj – „grumen zlata u gomili sreće“. Ako čeznemo da budemo ispunjeni ljubavlju, da volimo i da nas vole, ako čeznemo za otkrivanjem naših autentičnih osećanja, neizbežno je da umemo da prepoznamo šta u našim manifestacijama ljubavi nije dobro. Samo maglovito spoznati loše sadržaje u svom ponašanju ne znači mnogo.
Potrebno je preuzeti odgovornost i nastojati da više ne tražimo samo od drugog razumevanje, već da se suočimo sa neosnovanim projekcijama vlastitog izostanka snage, slabosti koja nas plaši, a za to valja prizivati hrabrost jer je hrabrost tako snažna i moćna sila koja preživljava najteža iskušenja i ne zavisi od spoljašnosti, već od sopstvenog srca. Ona je više inhibitor nego katalizator. Veoma je teško da zapišem sve ono što o ovoj temi želim da kažem, beskonačno je kompleksno, a i ovaj svet je svet kratke forme.
Ne mislim da mogu da napišem sve ono što ljubav nije, a ne mislim ni da to znam, ali slutim pomalo šta jeste zavirujući kroz srce one bajkovite ruže i ono što je ona u suštini svojim silnim prohtevima jedino i čekala, a to je da bude pronađena i prepoznata kao jedinstvena i kao takva zavoljena. Znam i šta Himna ljubavi peva i što se duboko u svima nama skriveno ili jasno potvrđuje i prepoznaje. Znam da se ljubav ne gordi, da ne traži što joj ne priliči, ali i da ne zavidi. Zavist prati ljubomora, ruku pod ruku, a i jedna i druga strast silno jačaju ako ih nismo prepoznali i prevazišli na vreme. Dostojevski je u svom romanu „Braća Karamazovi“ za zavist napisao: „Svet kaže: Imaš potrebe – zadovolji ih…Nemoj da ti bude nelagodno da zadovoljiš svoje potrebe; naprotiv, proširi svoje potrebe i traži još.“ Zavist ubija ljubav i iznova pronalazi novu žrtvu koju će razapeti zbog vlastite osrednjosti, svoje praznine, duhovne bede. Umesto da se čovek pročisti od nje, od zabluda, licemerja, zla i jeda, ukoliko silno veruje u spasenje i ovde i u drugom životu, on uporno spletkari protiv života, zanemarujući sve što je učio o ljudskosti.
Na drugoj strani Žak Lakan beleži da čak i kada su ljubomorne tvrdnje tačne, ljubomora ljubomornog čoveka je i dalje patološka. Pravo pitanje nije „da li je njegova ljubomora utemeljena“, već „zašto mu je potrebna ljubomora da bi održao svoj sopstveni identitet“? Često živimo u prustovsko-svenovskom maniru u kom je ljubav neodvojiva od ljubomore, u kom se permanentno strepi, gde su strah i borba temelji vrednosti, i vera da je samo kroz njih moguće sačuvati idealnu sliku onog koga volimo, kroz čežnju i agoniju, preko sumnje koja nas na kraju uglavnom odvede u ravnodušnost. Razmišljajući o sceni iz Novog zaveta koja bi najviše opisala ljubomoru nametnuo mi se Getsimanski vrt i Petrovo izvlačenje mača. Mač predstavlja oštrinu, pravednost, hrabrost i naposletku Božiju reč. Ali mač koji izvlačimo kada ne nalazimo drugo rešenje koje nam evolutivni proces nudi, a koji odbijamo da koristimo, jeste kukavički čin. Naročito kada njime pravdamo odbranu Drugog. Petrova želja da zaštiti Hrista ili, što je verovatnije, vlastitu ideju o Njemu je možda kukavički čin. Ako se izmaknemo videćemo da su apostoli suštinski zaljubljeni u Hrista.
Oni žele da veruju da je On nešto što On nije – da je Spasilac Jevreja i da će ih osloboditi od Rimljana. Onda kada vide da On to nije, razočaraju se i napuste ga. Momenat razočarenja je taj mač, jer oni misle da je revolucija počela i da je On vođa, ali ih On razočarava. Napuštaju ga jer ljubav koju su osećali, ako jesu, nije bila ljubav prema onome što on jeste, već ljubav prema ideji vlastite Senke, umišljene zaštite pod kojom smo drugog zbrinuli. A Hristos je tu da oslobodi svoj narod od ropstva grehu i propadljivosti, one za koje Sam kaže: „Oče, ove koje si zavoleo pre postanka sveta (Jn. 17,24). Ne govorim o dogmatima Hristove Ličnosti u najužem smislu, već o onome što se često prenebregne kada govorimo o ovaploćenju Hristovom, a to je iskupljenje.
Jer se istinski smisao ovaploćenja nalazi u obnovljenju ličnog jedinstva Boga i čoveka u iskupiteljskom karakteru. Opraštam ti. U našem životu je slično. Drugi za nas žele da se bore, da ubiju, a mi to često ne želimo, čak nam se ponekad i gadi, jer ta borba nije za ono što jesmo već odbrana izmaštanih nas. A Gospod nas vidi kako mi nikad jedni druge ne možemo videti, od ogoljene spoljašnosti do čoveka pustog iznutra. Kada mislimo da volimo to nas dovede do toga da nas mnoštvo emocija preplavi, dovodi do potencijalnog otvaranja spoznaje koja sadrži Drugog, ukoliko umemo da ga vidimo punog i celog, ali i do „projave onog drugog kao onoga koji se više ne poseduje.“
Ta izrazita otvorenost prema Drugome, koja je obavezna ako želimo odnos, u kojoj štreca srce, kroz koju otkrivamo misteriju čovekove duše, dovodi u opasnost samoutvrđenu predstavu Drugog i mi odustajemo od gledanja, lakše je. To je razlog zbog kojeg izbegavamo da gledamo jedni druge, ne proničemo. Srce je tu da vidi, a ne gleda i ne vidi. A „najbleskovitije zaustavljanje u pogledu Drugoga, uzvodi do punoće.“ Takva ljubav je tiranija, guši istinsku slobodu, jer ti neko nameće svoju sigurnost, svoju odbranu i borbu i time te optužuje da si ti nedovoljan za vlastitu odbranu i život po izboru, nisi dobar, da ne znaš da voliš jer se vizija tvoje ljubavi ne uklapa u meru branitelja. Sama izjava da voliš, po sebi je izraz određenog moralnog, kognitivnog i etičkog narcisizma. Umemo li, zapravo, istinski da volimo ili volimo ovlaš, kroz koprenu slutimo. Mi ništa ne želimo za večno, želimo dinamiku ali želimo da drugi večno bude isti prema nama i za nas. Ne krije li se u tome naša vlastita nesposobnost da apsolutno volimo koja nas i nagoni da to od Drugoga tražimo? I još da tražim da to uvek bude istog intenziteta, iako veoma dobro znamo, poučeni vlastitim iskustvom, da je to nemoguće.
Hrišćani odgovaraju na poziv iznutra. Proces individualizacije bez odgovora na taj poziv je nemoguć i on je u vezi sa našom racionalnom odlukom, koliko smo u stanju da se odazovemo. Ne može se po starom zato se slavi novo. Mač može da bude veza sa našom ranjivošću, da nas podseća koliko smo krhki i nedovršeni. Pomaže nam da se ne uznosimo u iluziji moći koja nas cepa od sopstvenog srca. Dok smo u svezi sa takvim mačem, mačem umeća prodiranja u bitstvo, bićemo u vezi sa vodičem do Ljubavi. Jer ona je tu, poput Petrovog mača, da nas opomene i podseti na naša ograničenja, na nemoć da prvo vidimo pa potom zaštitimo ono što Drugi jeste. Zato, vratimo mač u korice, dok ne naučimo da izdržimo sebe i sadržavamo Drugog.
Piše: Jelena Petrović za Preoket, Ilustracija: MidJourney prompt by Preokret