Nedavno je saopštenje o opasnostima joge na zvaničnoj stranici Srpske pravoslavne crkve izazvalo veliki broj medijskih odjeka, a tema je smesta postala hit na društvenim mrežama. Ispod površine tog događaja kriju se manje zabavni okršaji istaknutih episkopa čije djelovanje prevazilazi crkvene okvire u prividno sekularnoj državi.
Januar je mesec sa gustim rasporedom velikih praznika u Srpskoj pravoslavnoj crkvi: Božić po julijanskom kalendaru, pa po istom kalendaru Nova godina, posle nje dolaze Krstovdan i Bogojavljenje, za njima veoma masovna slava sveti Jovan, proslava dana svetog Save i tako dalje. Pomalo neočekivano, 18. januara, na jedan od tih praznika – Krstovdan, pojavilo se jedno začudno saopštenje na zvaničnoj stranici Srpske pravoslavne crkve. Ono je smesta izazvalo vrlo snažne reakcije i veliki broj medijskih odjeka, a tema je smesta postala hit na društvenim mrežama inspirišući medije, komičare i mim-mejkere da se razmahnu u danima koji su usledili. Centralna tema tog saopštenja jeste – odnos prema jogi.
Istezanje
Iako se već godinama unazad može pratiti jedna linija, naizgled tanka, koja je za metu svoje pravovernosti uzela jogu nazivajući je stranom, pa i satanističkom, ta struja nikako nije delovala dovoljno masovno i moćno da neki od njenih stavova dođe na mesto na koje je došlo ovo saopštenje. Pod naslovom “Ne širiti smutnju promocijom joge” u tekstu saopštenja otkriva se da je ono nastalo iz razloga “pastirske revnosti” koja je sažeta u pet tačaka. Iz njega možemo saznati da se već određeni broj pravoslavnih teologa i crkava bavio ovim pitanjem, naročito otkada su u junu mesecu 2015. godine UN proglasile Svetski dan joge; tada se prvi oglasio Sveti Sinod atinske arhiepiskopije čiji je stav da je kod joge reč o “fundamentalnom učenju religije hinduizma” i da je kao takva “apsolutno nespojiva sa pravoslavnom hrišćanskom verom”.1 U drugoj tački citirano je mišljenje nekih od teologa koji su se prethodnih decenija bavili ovom temom koji su došli do sličnog zaključka – da se ispod “maske” fizičkih vežbi zapravo duhovno podvaljuje hinduizam, naročito ideja o reinkarnaciji.
Treća tačka je zanimljiva pre svega po tome što se sa teologa prelazi na autora NY Timesa (NYT), Vilijema Broda (William Broad) kome je u sklopu najave njegove knjige “Nauka joge: rizici i dobrobiti” (The Science of Yoga: The Risks and the Rewards) NYT objavio članak koji je, po njegovim rečima, redakcija naslovila sa “How Yoga Can Wreck Your Body”, odnosno kako joga može uništiti vaše telo. U intervjuima koji su usledili on se ogradio od tog naslova nazivajući ga edgy, pošto ionako nije njegov, a sam naslov protumačio je kao uredničku stvar koja je trebalo da donese klikove i čitanost. Štaviše, nije reč ni o pravom članku, već o jednom od poglavlja koje je redakcija NYT odabrala i objavila odlomak iz njega. To su reči Vilijema Broda koje postoje na YouTube servisu i lako ih je naći, kao uostalom i pdf dokument čitave knjige koja uopšte nema karakter koji joj se daje u ovom saopštenju. Umesto naučne potvrde o štetnosti joge, ova tačka saopštenja predstavlja tipično “usmeravanje istine”.
Zato se do kraja saopštenja uglavnom drži teološke argumentacije, najveću pažnju od čitavog teksta privuklo je pitanje: “zašto najveći broj jogi vežbača odbija da zameni joga vežbe sa alternativnim sistemima telesnih vežbi (poput pilatesa) koji po nekim istraživanjima imaju daleko veću učinkovitost na telesno zdravlje?” Uglavnom, tekst saopštenja napisan je očito polemički sa dozom pridike, iako je za veći deo javnosti bilo nejasno kome je tačno upućena ta pridika, niti ko je njen autor. Na prvo pitanje odgovor je stigao ubrzo: ispostavilo se da je Grigorije (Durić), episkop diseldorfski i nemački, na svom instagram-nalogu objavio video u kome se oglasio na temu joge rekavši da ako je neko “duhovno utemeljen”, može da vežba i jogu u smislu fizičkih vežbi, pozvavši se na druga slična mišljenja. Na drugo pitanje odgovor nije stigao, ali određeni broj javnih ličnosti uperio reflektore ka Irineju (Buloviću), episkopu bačkom, ali do zvanične potvrde autorstva nije došlo.
Postavke – asane
U tom trenutku, kada su strane ovako definisane, pitanje joge je zapravo prestalo da bude važno. Jer, u pitanju su dva imena čiji javni likovi i dela prelaze okvire striktno crkvenog delovanja. Grigorije (Durić) trenutno je episkop diseldorfsko-nemački, pre toga je bio episkop zahumsko-hercegovački. Objavio je pet knjiga članaka i beseda, a verovatno je jedini vladika fotografisan u fudbalskoj opremi. Jednom prilikom, na novinarsko pitanje šta ima protiv Vučića on je odgovorio: “Nemam ništa… efikasno.” Zbog te izjave, kao i drugih stavova iznesenih u tekstovima koje povremeno objavljuje, jedan deo opoziciono nastrojene javnosti počeo je da ga doživljava kao potencijalnog vođu opozicije, od čega se on kao crkveno lice ogradio. To mu je, međutim, donelo status neprijatelja od strane prorežimskih tabloida kao i likova poput Vojislava Šešelja koji tvrde da vladika Grigorije ima ženu i dete, što je protivno svim crkvenim pravilima. Među nacional-klerikalcima ozloglašen je kao “ekumenista”, što vremenom postaje najcrnja psovka u konzervativnom delu SPC.
On je nesumnjivi učesnik diskusije o jogi i onaj kome je namenjena pridika u kojoj je iznesena i oštrija kvalifikacija od ekumenizma, a to je sinkretizam. U spekulacijama ko stoji iza saopštenja na internet stranici SPC je Irinej (Bulović), koji je svoj medijski vrhunac imao tokom devedesetih. Episkop bački, penzionisani dekan Bogoslovskog fakulteta, trenutno vrši dužnost portparola SPC. Već čitave tri decenije deluje kao jedan od najmoćnijih pojedinaca u vrhu crkve. Iako je poslednjih godina znatno manje medijski prisutan, ne samo u odnosu na svoj standard iz devedesetih, nego i u odnosu na vladiku Grigorija, u XXI veku najviše se o njemu pisalo povodom privatne tužbe koju je podneo 2004. godine protiv antifašiste Zorana Petakova, a sve povodom izjave date na televiziji o vezama Eparhije bačke sa neonacističkom organizacijom “Nacionalni stroj” kojom prilikom je Petakov četvoricu episkopa opisao kao četiri jahača apokalipse. Od njih četvorice samo je Irinej bio uvređen, pa je podneo pomenutu tužbu.
Osim toga je zapretio anatemom organizatorima pihtijade u Rumenci i kobasicijade u Turiji. Zanimljivo je da ni on, takav kakav je – pola pop, pola zabrana – ne pripada najkonzervativnijem krilu SPC, jer postoje grupacije koje veruju da je on, sa sadašnjim patrijarhom Porfirijem koji važi za mlađeg saradnika i proizvod Irinejev, godinama posvećen dovođenju pape u Srbiju.
Meditacije
U svakom slučaju, u nekim drugim vremenima ili bar okolnostima, ova diskusija ostala bi unutar crkvenih krugova, međutim, dve su stvari koje to onemogućavaju: prva je dosadašnja aktivnost pomenutih vladika, koji su svojim dosadašnjim – slobodno možemo reći – društvenim aktivizmom postali društveni činioci više nego duhovnici, a drugi i mnogo zlokobniji razlog je taj što je Srbija praktično samo formalno sekularna.
Takvo stanje je u dobroj meri normalizovano i samo povremeno rečenica: “Srbija je sekularna država!” izleti u formi vapaja u medijima kada je reč o preteranom crkvenom prisustvu u državi, na medijima ili kada je reč o nagomilanoj moći i kapitalu unutar crkvenih struktura.
Zato ponekada, usred ozbiljnosti situacije, poneka bizarnost ume sve da nas zasmeje, kao što je bio slučaj sa raspravom o jogi. Ali, pošto nas je skorija prošlost uglavnom naučila da smeh te vrste obično zastane u grlu, onda treba zadržati određenu vrstu opreznosti pre svega zato što je politizovana religioznost danas jedan od najdominatnijih oblika za manifestovanje desničarske i šovinističke politike.
Izvor: Bilten
Foto: MidJourney prompt by Preokret