Pitanje da li je Goce Delčev Makedonac ili Bugarin pokrenule su vlasti u Sofiji insistirajući da Skoplje, pre no što zakorači u predvorje EU, mora da prizna bugarske korene jezika i porekla nacije, te se, tako pročišćeno, pridruži porodici evropskih nacija. Lokalni učitelj, koji je 4. maja 1903. stradao kao jedan od vođa ustanka protiv Turaka, vek i po od rođenja i suprotno idejama za koje se za života zalagao, od simbola borbe protiv otomanske okupacije postao je uzrok dubokih podela među političarima i istoričarima dve zemlje.
Saplitanje o kosti jednog od vođa ustanka protiv osmanske okupacije do usijanja je dovelo odnose Severne Makedonije i Bugarske u još jednom od naizgled besmislenih diplomatskih sporova, koji preti da istovremeno zaustavi put Skoplja ka Briselu, ozbiljno podrije ionako kilav kredibilitet političke elite u Sofiji, ali i sposobnost Evropske unije da uspešno posreduje rešavanju bilo kakvih problema na Balkanu.
Namesto cveća, koje su na grob Goce Delčeva prethodnih godina ponekad i zajedno stavljali najviši zvaničnici vlasti dve zemlje, grob heroja ustanka protiv osmanskog carstva ove godine bio je okićen policajcima i tajnim agentima. Ili, kako su poslednjih dana komentarisali Makedonci – da je u Banici 1903. godine bilo toliko naoružanih ljudi, Turci ne bi ni uspeli da ga ubiju. Iako je na trenutke delovao kao najbezbednije mesto na Balkanu, grob nekadašnjeg učitelja istovremeno je i tačka ključanja odnosa Severne Makedonije i Bugarske.
Pitanje da li je Goce Delčev Makedonac ili Bugarin pokrenule su vlasti u Sofiji insistirajući da Skoplje, pre no što zakorači u predvorje EU, mora da prizna bugarske korene jezika i porekla nacije, te se, tako pročišćeno, pridruži porodici evropskih nacija.
Lokalni učitelj, koji je stradao kao jedan od vođa ustanka protiv Turaka, vek i po od rođenja i suprotno idejama za koje se za života zalagao, od simbola borbe protiv otomanske okupacije postao je uzrok dubokih podela među političarima i istoričarima dve zemlje.
Sahranjen je tri puta. Najpre u selu Banici gde je ubijen 1903. godine. Pošto je to selo deset godina kasnije pripalo Grčkoj, njegovi ostaci su preseljeni u Bugarsku, a potom 1946. godine u Skoplje. Bugarski desničari, posle novih tenzija, pokušavaju da prikupe podršku za još jednu seobu ostataka Goce Delčeva.
Antička faza problema
Tenzije između Sofije i Skoplja podignute su do tačke ključanja, nedugo pošto su evropske diplomate ispile šampanjac nakon tegobnih i prilično besmislenih pregovora oko imena ove nekadašnje jugoslovenske republike, koji su okončani tako što je Makedonija preimenovana u Severnu, a monumentalni Aleksandar Veliki okružen pevajućom fontanom degradiran u „konjanika“.
Grčka je, pak, srećna ovakvim ishodom, dobroizvolela pustiti Makedoniju da postane članica NATO-a, dvadesetak godina pošto je Bil Klinton to obećao ocu makedonske nacije Kiri Gligorovu.
Problemi između Makedonije i Grčke proključali su kada je vlada Nikole Gruevskog i VMRO-DPMNE, koja je prethodno izgradila politički identitet jašući na probugarskoj politici, odlučila da zagrebe dublje po istoriji i iskorači u antiku. Pozivajući se na hiljade godina istorije, prionula je na građevinske radove u želji da generacijama koje dolaze u amanet ostavi zdanja koja su preci, zauzeti istorijskim previranjima, nekako zaboravili da izgrade.
Tako su u makedonskoj prestonici rame uz rame sa vođama Ilindenskog ustanka za kratko vreme nikli Aleksandar Makedonski, njegov otac Filip Drugi i neznani pripadnici njihovih falangi koji su jureći za slavom dospeli daleko van okvira tadašnjih geografskih karti. Na zgražavanje arhitekata i Grka, Skoplje je pretvoreno u Akropolj obogaljen PVC stolarijom, koji je koštao državu oko 600 miliona evra, uključujući troškove desetina kipova, zgrada i tri galije ubetonirane u korito Vardara.
Porazom VMRO-DPMNE na izborima 2017. godine, suštinski, prekinuta je antička faza makedonske politike, pa je vlada Zorana Zaeva relativno brzo uspela da se ratosilja Aleksandra Makedonskog i galija vardarskih očekujući širom otvorena vrata evroatlantskih organizacija.
Severna Makedonija je 2020. godine postala članica NATO, a vlasti u Skoplju su očekivale i brz početak pregovora sa Evropskom unijom – sve dok se u evropske integracije nisu uključili Bugari, zahtevom da rampa na putu ka Briselu ostane spuštena dok ne budu rešene istorijske nedoumice, uključujući pitanja jezika i nacionalnog identiteta Makedonaca.
Bugarska istorija
Formirana je i zajednička komisija, sačinjena od istoričara iz dve države, koja je 2019. godine pokrenula proces rešavanja ključnih istorijskih pitanja, od kralja Samuila, pa sve do nacionalne pripadnosti Goce Delčeva. Prvih nekoliko sastanaka ovog tela „dobacilo“ je čak do devetog veka, pa su se Skoplje i Sofija dogovorili kako će đaci ubuduće učiti o Đirilu, Metodiju, Klimentu i Naumu.
I tu je istorija ostala ukopana u mestu, mahom jer su vlasti u Sofiji odlučile da će makedonske evrointegracije zavisiti isključivo od spremnosti Skoplja da prihvati bugarsku verziju istorije. Kao lakmus papir makedonske spremnosti da iskorači ka Evropi, Bugarska je odabrala Gocu Delčeva – kojeg obe strane smatraju za nacionalnog heroja, s tim što Skoplje, suštinski, ne bi imalo ništa protiv da ga deli sa istočnim susedima.
Bugarski istoričari optužuju Makedonce da ne prihvataju istorijske činjenice i odbacuju njihove izvore, dok makedonska strana tvrdi da Bugari na istoriju gledaju selektivno i kroz sopstvenu nacionalnu prizmu.
Makedonski tim, kako je za „Balkan insajt“ nedavno rekao istoričar Petar Todorov, rad zasniva na modernom shvatanju i ulozi istorijskih učenja, odnosno ohrabruje i kritička mišljenja oslobođena političke i ideološke mitologije. Bugari, pak, ishod rada ove komisije shvataju predmetom neke buduće pobede kojom će sopstveni istorijski narativ nametnuti drugoj strani.
Rad komisije je za pet godina dobacio samo do udzbenika za šesti razred osnovne škole u Severnoj Makedoniji i godinu dana mlađih osnovaca u Bugarskoj. Preporuke, oko kojih su se strane složile prošlog jula, naći će se u knjigama pred početak školske godine 2024. godine i to samo ukoliko sadržaj prethodno pozitivno ocene ministarstva prosvete dve države.
Čiji je Samuilo?
Kralj Samuilo je, prema zajedničkom tekstu, opisan kao „vladar velike srednjevekovne države, koga većina savremenih istoričara smatra vladarom bugarskog kraljevstva čije se središte nalazilo na teritoriji današnje Republike Severne Makedonije“.
Na sličan način rešene su biografije Đirila, Metodija, Klimenta i Nauma, ali se istorija negde zaustavila u desetom veku, odnosno bezmalo hiljadu godina pre smrti ključne ličnosti ovog spora – Goce Delčeva.
Njega su, nekako, u drugi plan bacile odluka Sofije da zaustavi makedonske procese integracija, te kampanje koje su u Bugarskoj pratile ukupno četiri izborna procesa u prethodne dve godine. U međuvremenu, bugarski predsednik Rumen Radev raspisao je nove parlamentarne izbore, pa će definisanje porekla Goce Delčeva morati da sačeka bar još jednu postizbornu kombinatoriku.
Komisija koju su zajednički formirali Sofija i Skoplje ustrojena je prema modelu koji su, još pre pedesetak godina, ustrojili Nemačka i Poljska, pokušavajući da uniformišu istorijske udzbenike i buduće generacije poštede jednostranih pogleda i nacionalističkih narativa.
Kao i u bugarsko-makedonskom slučaju, ni ova komisija nije imala jedinstvenu podršku političkih elita, pa su od 1972. godine napisana i prihvaćena tri toma zajedničke istorije, ali su problemi nastali kada su istoričari dobacili do Drugog svetskog rata.
Poslednji deo projekta „Evropa – naša istorija“ žestoko su kritikovali poljski političari, pa je uvođenje ovog udzbenika u školski program odloženo na neodređeno vreme. U Nemačkoj iz ove knjige ne uče samo đaci u Bavarskoj.
Makedonski istoričari strahuju da bi njihov rad mogla zadesiti ista sudbina, odnosno da bi iz nekog budućeg udzbenika morati da uče samo đaci iz Severne Makedonije, dok bi bugarska deca i dalje koristila postojeća viđenja novije prošlosti.
Iskopavanje Goce Delčeva
Najava četvrte sahrane Goce Delčeva, čiji su ostaci posle seljakanja 1946. godine završili u Skoplju, nedavno razbijena glava sekretara bugarskog udruženja u Ohridu i polupan izlog makedonskog kluba u Blagoevgradu, rezultat su poslednje u nizu tenzija između Severne Makedonije i Bugarske povezanih sa nerešenim istorijskim nasleđem.
Bugarski nacionalisti su, usred tenzija oko obeležavanja 151. rođendana Goce Delčeva, najavili inicijativu čiji bi uspeh značio i četvrtu po redu sahranu vođe Ilindenskog ustanka, čije se kosti, ili bar njihov veći deo, sada nalaze u Skoplju.
Blago odškrinuta vrata Evropske unije, na šta je Sofija pristala posle pritisaka sa zapada Evrope, vraćena su na fabrička podešavanja posle incidenta u Ohridu u kojem je povređen sekretar lokalnog udruženja Bugara, kontroverzno nazvanog po poslednjem bugarskom caru. Naime, 19. januara sekretaru udruženja „Car Boris Treći“ Hristijanu Pendikovu su polomljena rebra i vilica u incidentu o kojem su bugarski i makedonski mediji različito izveštavali.
Skopska televizija „Telma“ je, pozivajući se na lokalne izvore, javila da tuča u kojoj je povređen Pendikov nije imala političku pozadinu i da je rezultat dugogodišnje netrpeljivosti među akterima incidenta. Navodi se i da je sekretar bugarskog udruženja, pre izbijanja tuče, vređao trojicu žitelja Ohrida. Bugarska agencija BGNES pak tvrdi da je tuči prethodila salva uvreda i psovki na račun sekretara bugarskog udruženja, odnosno da su ga napadači povicima „Bugaraš, fašista i Tatarin“ vređali na nacionalnoj osnovi.
Negde tiho, u etar je puštena i verzija prema kojoj je jedna „strana država“ platila obe strane da izazovu incident, kako bi se dodatno skrajnula makedonska kandidatura za članstvo u Evropskoj uniji.
Incident u Ohridu usledio je tri meseca pošto su demonstranti kamenicama i jajima gađali sedište bugarskog udruženja u tom gradu i potom razbili tablu sa natpisom „Car Boris Treći“.
Učesnici demonstracija u Ohridu su tada povicima „tatari“, „fašisti“, „nacisti“ protestovali zbog imenovanja ovog kluba po caru Borisu Trećem, tokom čije je vladavine Bugarska sklopila savez sa nacističkom Nemačkom i deportovala na hiljade makedonskih Jevreja u koncentracioni logor Treblinka.
Sudbina makedonskih Jevreja
Jevrejska zajednica u Severnoj Makedoniji je još ranije podsetila da je posle odluke Borisa Trećeg da uvede rasne zakone u zamenu za teritorije u Makedoniji, u koncentracionom logoru Treblinka ubijeno više od 7.000 makedonskih Jevreja. Naime, od 7.144 pripadnika jevrejske zajednice u Makedoniji deportovanih u Treblinku samo je nekolicina preživela, a na mestu na kojem je nekada bilo jevrejsko naselje u Skoplju podignut je Muzej Holokausta.
Tokom Drugog svetskog rata Bugarska je, posle serije dogovora sa Nemačkom, okupirala velike delove Rumunije i Makedonije i donela niz antisemitskih zakona, koje je sprovodila na okupiranim teritorijama. Poslednji put Boris Treći je sa Adolfom Hitlerom razgovarao u avgustu 1943. godine, kada je odbio da se uključi u rat protiv SSSR-a. Umro je od posledica srčanog udara nedugo posle tog susreta, a mnogi bugarski istoričari tvrde da je otrovan.
U skopskom Muzeju Holokausta navode da je proterivanje makedonskih Jevreja dogovoreno direktno sa Adolfom Ajhmanom, te da je u prvoj fazi za deportaciju bilo određeno oko 13.000 Jevreja iz Makedonije i okoline Pirota, te još 8.000 iz Sofije. Od tog broja, u logor Treblinka prebačene su 11.343 osobe. Deportacije su prekinute u maju 1943. godine posle pritiska javnosti i Crkve.
Čiji je jezik i Goce?
Osim po poslednjem bugarskom caru, slična bugarska udruženja su nazvana po Vanču Mihajlovu i caru Ferdinandu Prvom, što su Makedonci doživeli kao provokaciju, jer Bugarska već godinama proces makedonskih evrointegracija uslovljava rešavanjem navodnih pitanja u vezi sa nacionalnim identitetom Makedonaca.
Suštinski, Sofija nastoji da zaustavi zahteve da se Makedoncima u Bugarskoj prizna status nacionalne manjine, odnosno da Skoplje prizna da makedonski jezik i identitet imaju bugarske korene.
Tako Sofija insistira i da se makedonski jezik nadalje zove zvanični jezik Republike Severne Makedonije ili u određenim slučajevima uz fusnotu: „Prema Ustavu Republike Severne Makedonije“. Bugarska navodi i da je „makedonski jezik nastao 1944. godine“, te da može da se računa jedino kao „pisana regionalna forma bugarskog jezika“.
Otud i spor oko Goce Delčeva. On je, ako je verovati bugarskim istorijskim izvorima, za sebe govorio da je Bugarin. Makedonski istoričari tvrde da se kasnije predomislio i izjašnjavao kao Makedonac. Punih 130 godina od smrti, njegova nacionalnost ostaje predmet spora. „Bio je Makedonac u regionalnom, a Bugarin u nacionalnom smislu“, mogla bi na koncu biti definicija koja će ući u udzbenike. Ukoliko ikada budu napisani.
Izvor: RTS
Foto: MidJourney prompt by Preokret