Jednom smo pripremali neku manju ofanzivnu akciju pa je komandant brigade kojoj smo bili poslati kao pojačanje iznio svoju zamisao za napad koja je meni u prvi mah izgledala kao njegov literarni pokušaj da oponaša poetiku i filozofiju Luisa Kerola i po kojoj se taj napad imao izvesti tako što bih se ja sa svojom četom na biciklima i pod okriljem mraka spustio cestom do objekta napada i to cestom koja je bila veoma strma i krivudava a uz to i zaleđena jer je to bilo zimsko godišnje doba i još je završavala raskršćem u obliku slova T što je možda bilo i jedino zrnce razuma u čitavoj toj ideji s obzirom da bismo se barem na zid mogli osloniti da će nas zaustaviti ukoliko kočnice zakažu na poledici i nizbrdici.
Ja sam mislio da je to neki performans koji se krišom snima za potrebe emitovanja u dijaspori pa sam prihvatio igru i klimao glavom ali nisam mogao odoliti da šeretski ne dobacim tom komandantu brigade koji je prije rata bio istaknuti takmičar u biciklističkom sportu – Imam jedno pitanje? Ko će obući žutu majicu? On je, međutim, bio u stanju egzaltacije i zanosa na granici transa nad svojom idejom za koju je očito smatrao da je upravo genijalna te nije baš najbolje razumio srž mog pitanja i žaoku u njemu već je nastavio opisivati te svoje halucinantne vizije a ja sam onda izgubio i živce i etikeciju pa sam mu bez persiranja rekao – Bolan nebio ja vodim četu vojne policije a ovdje smo u ulozi pješadije i nikako ne shvaćam s kojim ciljem si navro da moju četu koristiš ko žandarmeriju kralja Pere tim više što se ovdje ne borimo protiv partizanskih odreda već protiv sasvim drugačije struktuiranog i ideološki omeđenog dušmana i još si samo trebo kazat da u napad ne krećemo s puškama već sa volovskim žilama pa da se barem imam čemu nasmijat u svoj ovoj tegobi.
Kad sam izašao sa sastanka kolega i ahbab mi reče – Nisi bolan trebao biti onako grub prema njemu jer nije on kriv što je takav. Znam da nije, odgovorih, jer nisu krivi ljudi već situacije kako to fino Pekić reče, ali to što on nije kriv ne znači da nije i glup te mu stoga nisam mogao iznijeti pravi razlog mog protivljenja ovako zamišljenom napadu. A koji je to razlog? upita kolega i ahbab. Pa ti znaš da mene zovu Španac i onda će ti biti razumljiv moj strah da bih mogao pripucati na vlastitu vojsku onako kao što je Žikica pripuco na one žandarmerijske narednike na biciklima u Beloj Crkvi. Ti nisi normalan matere mi, reče ovaj moj kolega i ahbab grohotom se smijući a ja mu odvratih – Znam da nisam ali mom su ludilu dali samo stotinjak čeljadi pod komandu a ovom tvom luđaku neko je povjerio par hiljada čeljadi da im komanduje te stoga mislim da su i moje i njegovo ludilo u svemu ovome od sekundarnog značaja uporedimo li ga sa ludilom na višim komandnim spratovima ove naše stvarnosti.
Piše: Elis Bektaš za Preokret, Ilustracija: MidJourney prompt by Preokret