U grozničavom preispitivanju, i posipanju političkim pepelom u Nemačkoj se stiglo do konstatacije da su, najednom, decenije politički prijateljskih i ekonomski profitabilnih odnosa s Moskvom bili „velika greška“. U kritičkom procenjivanju te „greške“ pred revizionističkim sudom istorije na udaru se našla i „istočna politika“ Vilija Branta, koja je poraženoj naciji i zemlji vratila ugled u svetu, a njenom autoru donela Nobelovu nagradu za mir 1971, i izbor za ličnost godine časopisa „Tajm“. U otvaranju „istočnih vrata“, na svoj, makar indirektan način, Brantu je pomogao – Beograd.
Rat u Ukrajini vratio je, indirektno, i Vilija Branta u političku orbitu. Pod teškom senkom ovog rata, Nemci su, opsednuti naturenom krivicom, krenuli u radikalnu reviziju novije (posleratne) istorije i (spoljne) politike.
U grozničavom preispitivanju, i (iznuđenom) posipanju političkim pepelom, u čemu učestvuju (trenutno) najuticajnije ličnosti Socijaldemokratske partije (SPD), od njenog aktuelnog lidera Larsa Kingbajla, do šefa države Franka Valtera Štajnmajera i kancelara Olafa Šolca, stiglo se do konstatacije da su, najednom, decenije politički prijateljskih, ekonomski (veoma) profitabilnih odnosa s Moskvom bili „velika greška“.
U kritičkom procenjivanju te „greške“ pred revizionističkim sudom istorije, na udaru se našla i doskora čuvena Brantova „istočna politika“, koja je poraženoj naciji i zemlji (po)vratila ugled u svetu, a njenog „autora“ ovenčala slavom. Godine 1971. dobio je Nobelovu nagradu za mir i proglašen za ličnost godine časopisa „Tajm“. U naizgled nemogućim uslovima učinio je neočekivano moguće: relaksirao je, usred Hladnog rata, odnose sa ideološki, vojno i politički protivničkim (neprijateljskim) istočnim blokom.
Otvaranje istočnih vrata
U otvaranju „istočnih vrata“, na svoj, makar indirektan način, Brantu je pomogao – Beograd. O udelu Beograda u njegovoj čuvenoj istočnoj politici, Brant piše u svojim „Sećanjima“:
„Na margini našeg truda da normalizujemo odnose sa Sovjetskim Savezom, i njihovim saveznicima, posebnu političku težinu imalo je ponovno uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Jugoslavijom. U rano leto 1968. godine krenuo sam za Beograd, a potom na Brione kod Tita“.
Na Brionima je i pala konačna odluka o ponovnom uspostavljanju diplomatskih odnosa Bona i Beograda, prekinutih 1957. godine. Sve potom je bilo prepušteno „diplomatskom inženjeringu“.
Tito i Brant će, nakon ovog, imati više susreta. I posle Brantovog naprasnog silaska s kancelarskog trona 1974. zbog čuvene, i famozne špijunske afere (u kancelarovom kabinetu otkriven je istočnonemački agent Ginter Gijom), Brant je još dugo, sve do 1987, ostao na čelu (i dalje vladajuće) Socijaldemokratske partije (SPD).
Brant je Tita veoma uvažavao iako je bio kritičan prema „raskoši kojom je bio okružen“. U memoarskoj knjizi „Sećanja“ ostavio je ovaj zapis: „Uprkos njegovim osobenostima koje kao da je preuzeo iz feudalizma, veoma sam ga cenio. Ne samo zbog toga što je priznavao moj trud oko popuštanja zategnutosti i za saradnju u Evropi. Tito je zasluživao veliko poštovanje zbog svoje hrabre borbe, prvo protiv okupatora a zatim protiv Staljinovog pokušaja podjarmljivanja, kao i zbog nastojanja da stvori modernu federalnu državu, što je takođe bilo u interesu stabilnosti na Mediteranu“.
Brantovom nasledniku na kancelarskom tronu, Helmutu Šmitu nije previše smetala ona „raskoš“ koja je „bola oči“ Viliju. U knjizi „Nemci i susedi“, Šmit piše: „Tito je živeo kao knez. Iako to nije sasvim odgovaralo mojim predstavama o socijalizmu, nisam imao osećanje da je to neprirodno. Naprotiv, smatrao sam: Titu to pripada jer je uspevao da uradi velike stvari.“
Svedočenje Leona Daviča
U uspostavljanju kontakta s Beogradom, Brantu je, kaže „pomogao jedan novinar, prijatelj još iz berlinskih dana“. Ne spominje njegovo ime.
Iako se spekulisalo s još nekim imenima kao mogućim „krunskim svedocima“ istorijskog događaja, mi smo u redakciji „Politike“, makar u krugu u kojem sam se kretao, znali da je to Leon Davičo (1926-2009). Sjajan novinar. Dopisnik „Politike“, u koju je došao 1952. godine iz Radio Beograda, iz više zemalja. Inicijator i prvi glavni urednik nekad, profesionalno i tiražno, veoma uspešnog (u međuvremenu ugašenog) dnevnika „Politika Ekspres“.
Prijateljstvo našeg novinara s Brantom počelo je iz vremena kada je budući kancelar bio gradonačelnik Zapadnog Berlina. I trajalo, intenzivno i nepomućeno, sve do Brantove smrti 1992.
Davičo je, povodom Brantovog odlaska objavio nekrolog u „Vremenu“ (12. oktobra 1992), pod naslovom „Nema više čoveka mira“: „Otišao je dobri čovek iz Berlina. Čovek koji je u Drugom svetskom ratu spasio čast svoje zemlje. Čovek koji je izmislio istočnu politiku i na taj način postao neimar svetskog smirivanja…” Čovek koji je „iskreno voleo Jugoslaviju“ i isto tako iskreno „patio zbog jugoslovenske tragedije“.
Iz bezbrojnih susreta koje je imao s Brantom, Davičo izdvaja onaj u Parizu 1968, kad je velikom Nemcu, u svom stanu, bio domaćin. Tada se, napustivši „Politiku“, ne i novinarstvo, nalazio na položaju evropskog direktora Uneska za informisanje, a Brant je bio ministar spoljnih poslova Nemačke.
Leon Davičo je u sećanju na Branta i taj pariski susret, otkrio istorijski važan detalj. Davičo piše: „ S Radivojem Uvalićem, tadašnjim jugoslovenskim ambasadorom u Francuskoj, dugo smo razgovarali kako da uspostavimo diplomatske odnose prekinute prenagljenim jugoslovenskim priznavanjem Istočne Nemačke“. I zaključuje: „Odnosi su obnovljeni, Brant je u Beogradu imao dostojnog i visprenog sagovornika Marka Nikezića“.
Do tog čina, koji je, po Brantovom svedočenju, imao „posebnu političku težinu“ u njegovim naporima da postigne sporazum sa Sovjetskim Savezom – što je bio ključ njegove istočne politike – trebalo je da prođe mnogo vremena, diplomatskih varničenja i velikih sporenja.
Halštajnova doktrina
Posle, Davičo kaže „prenagljene“, odluke jugoslovenskih vlasti da 15. oktobra 1957, uprkos žestokom protivljenju vlade Zapadne Nemačke (zvanični Bon nije hteo da čuje za postojanje druge nemačke države) da Jugoslavija prizna Nemačku Demokratsku Nemačku, usledila je promptna i žestoka odmazda.
Na Jugoslaviji je prvi put primenjena takozvana „Halštajnova doktrina“ (nazvana po Valteru Halštajnu, državnom sekretaru u nemačkom ministarstvu spoljnih poslova) koja je predviđala raskid diplomatskih odnosa sa državom koja prizna „nepostojeću“ državu na istoku: Bon je polagao pravo da govori u ime svih Nemaca.
Kakav gnev je izazvala odluka Beograda da prizna Istočnu Nemačku govori neverovatna brzina s kojom je Bon reagovao: posle samo četiri dana od uspostavljanja diplomatskih odnosa Beograda sa Istočnim Berlinom, ministar spoljnih poslova Zapadne Nemačke Hajnrih fon Brentano predao je 19. oktobra 1957. jugoslovenskom ambasadoru Dušanu Kvederu notu o jednostranom prekidu diplomatskih odnosa.
U isto vreme, učinio je to i zapadnonemački ambasador u Beogradu. Predao je notu našem šefu diplomatije, državnom sekretaru Koči Popoviću.
Zvanični Bon je gotovo panično reagovao zabrinut da bi odluka Jugoslavije da uspostavi diplomatske odnose sa Nemačkom Demokratskom Republikom mogla da izazove lavinu.
Iako pokret nesvrstanih još formalno nije postojao (prva konferencija nesvrstanih održana je 1961. u Beogradu) u Bonu se dobro znalo za veliki ugled i uticaj koji su Jugoslavija i njen predsednik imali u zemljama izvan blokova.
Nemci su strahovali da bi primer Jugoslavije mogle da slede Indija, Egipat, Burma, Indonezija, afričke i južnoameričke zemlje, ali i neutralne evropske zemlje kao Švedska, Austrija i Finska. Trebalo je to, po svaku cenu, preduprediti.
Istočna politika
S vremenom su i u Bonu krenule žustre rasprave oko svrsishodnosti odluke o prekidu diplomatskih odnosa. Ta jednostrana odluka, interesantno, nije prekinula trgovinske i kreditne odnose između dve zemlje. Naprotiv.
To je navelo Ludviga Erharda, ministra privrede u vladi Konrada Adenauera i njegovog naslednika (tvorca nemačkog „privrednog čuda“), da traži preispitivanje te odluke.
Erhardu se priklonio (čak) i kancelar Adenauer, ali je, međutim, insistirao na tome da Beograd „pošalje neki (pozitivan) signal“ radi ponovnog uspostavljanja normalnih odnosa, kako Bon ne bi bio „ponižen“.
U jednom času „lestvica je spuštena“. Preko ambasadora (najpre u Rimu, potom u još nekim prestonicama) nuđena je Beogradu „bezbolnija varijanta“: Jugoslavija ne bi morala da prekine odnose sa Istočnom Nemačkom, ali bi valjalo da „spusti nivo“ diplomatskih odnosa.
Baratalo se, u tom kontekstu, s povlačenjem jugoslovenskog otpravnika poslova. Zahtev je bio eksplicitan: učinite da vaš poslanik zbog bolesti („diplomatska bolest“) napusti Istočni Berlin, mi ćemo odmah (ponovo) poslati ambasadora u Beograd. Jugoslovenskim vlastima je to bilo neprihvatljivo.
Tek posle susreta Branta i Tita stvar je pomerena s mrtve tačke.
Brantova ostavština
Vratimo se današnjem iznuđenom preispitivanju Brantove političke ostavštine u njegovoj partiji i zemlji. Brzo se ispostavilo da bi za stranku kojoj, inače, kao i njenom kancelaru, političke akcije osetno padaju, moglo biti veoma rizično osporavati velikog Vilija Branta, simbola politike koja je postala DNK Socijaldemokratske partije (SPD).
Ne ide, očigledno, lako ni sa „zamenom žrtve“: pokušajem da se Brant kao „ikona“ i „legenda“ poštedi a (nepostojeća) krivica svali na „izvođača radova“, bliskog Brantovog saradnika Egona Bara. Čoveka koji je, pre nego što je došlo do ukrajinske tragedije, bio uvažavan kao „arhitekta istočne politike“.
Sada, u usijanoj antiruskoj atmosferi, Egonu Baru, Brantovoj „desnoj ruci“ još iz vremena kad su zajedno radili u Zapadnom Berlinu pa sve do smrti (2015), kao „otežavajuća okolnost“ se knjiži činjenica da je tvrdio da se evropska bezbednosna struktura, uprkos svemu, ne može uspostaviti bez Rusije.
U odbranu Egona Bara i očeve istočne politike ustao je najstariji sin Vilija Branta, Peter. Uticajni univerzitetski profesor je, sa stranica „Špigla“, upozorio da se ne može, i ne sme, kad je reč o istočnoj politici, odvajati „neodvojivi tandem“: istočna politika je zajedničko delo Vilija i Egona. I tako će ostati.
Izvor: RTS OKO
Foto: MidJourney prompt by Preokret