Odiseja kralja itačkog lukavim su prozvale zle i zavidne sirotinje da tako iskažu svoj prezir prema njegovoj uzvišenoj mudrosti i da ga barem pridjevom približe svojim idealima i odista samo pogane i zle sirotinje lukavošću mogu smatrati Odisejev pokušaj da izbjegne učešće u jednom besmislenom ratu koji je postao idealnotipski uzor za sve buduće ratove nesebično im prepuštajući svoju besmislenost ali Odisejev trud nije urodio plodom jer su pogane i zlobne sirotinje vazda spremne pomjeriti svaku granicu ljudskosti na samo dno septičke jame ne bi li tako i druge uvukle u svoja pogana preduzeća i poduhvate a pred takvom spremnošću da se sroza vlastita ljudskost i najuzvišenija mudrost biće nemoćna pa je tako započelo Odisejevo dvadesetogodišnje odsustvovanje sa rodne Itake podijeljeno na deset godina krvavog rata koji bi vjerovatno trajao još triput toliko da je bio prepušten isključivo pameti poganih sirotinja i da mudri Odisej nije iznio zamisao za njegovo okončanje te na deset godina lutanja ispunjenih iskušenjima i nedaćama čiji užasi i surovosti isušuju svaku nadu i ostavljaju samo očaj u svakom biću izuzev u onom koje je obasuto uzvišenom mudrošću i koje ne spušta granice ljudskosti na dno rupe s govnima a baš je takav bio Odisej kralj itački koji je zbog svojih ljudskih i karakternih osobina uspio savladati sva iskušenja i nadvladati sve prijetnje usput ostajući bez pogane sirotinje od koje mu je bila sačinjena posada lađe a kad su ga na kraju talasi izbacili na obale rodnog ostrva i kad je stigao do svoje palate on stade užasnut pred prizorom koji ga je tamo dočekao a pred kojim su sve groze i strahote krvavog rata i kasnijeg lutanja beskrajnim morama izgledale skoro ništavne i zaista ni harpije ni kiklopi ni sirene nisu ni približno toliko čudovišni koliko je čudovišan prizor Penelope koju Odisej ugleda kako i nakon dvadeset godina kao čavka čuči na istoj sećiji i koja ga je umjesto pozdrava dočekala riječima – dok si se ti smuco ulje otišlo na tri ipo marke a i toalet papir je poskupio – nakon čega se Odisej lupnu po čelu i kaza – uh krv ti nejebem nešto sam zaboravio brzo ću se vratit samo da to riješim – pa se žustrim korakom spusti do luke i stade na lađu koju upravi ka Polifemovom ostrvu a kad je tamo stigao i pozvao nesrećnog Polifema po imenu slijepi i bolom ophrvani kiklop upita – ko me to zove? – na šta mu Odisej reče – ja sam onaj koji te oslijepio i došao sam da se izvinim što sam te nakon toga i slagao kazavši ti da sam ja Niko – na šta Polifem upita – pa ako nisi Niko šta si onda – a Odisej slegnu ramenima i reče mu – ma ja sam ti jedna neopjevana budaletina i bilmez koji je vjerovao da povratak idealima vrijedi svakog truda i svakog odricanja a da sam odista uzvišeno mudar kao što onaj Bektaš sere o meni davno bih shvatio da su ideali samo posljednji stadij u razvoju zabluda ali eto bilmez ja bilmez Bektaš pa ga odoh sad predat na sud za klevetu i za uvredu i pomirit se sa sudbinom koja mi poručuje da onaj ko sa poganim sirotinjama ide ratovat protiv poganih sirotinja da bi se vratio poganim sirotinjama ni sam ne može biti ništa drugo doli pogana sirotinja a utjehu ću naći u istini da nikad nije prekasno da se granice ljudskosti spuste na samo dno septičke jame i udruže se sa granicama tuđih ljudskosti uronjenim u govna.
Piše: Elis Bektaš za Preokret
Foto: MidJourney prompt by Preokret