Kako je jedna za američki finansijski sistem mala banka postala sistemski problem, za sobom u bankrot povukla još dve banke i uspela da bankarsku krizu prelije i u Evropu, i to u Švajcarsku, srce evropskog bankarskog sistema, i kakve veze s tim ima Srbija? A kriza je počela tamo gde joj se niko nije nadao – jednim bezazlenim sastankom menadzmenta banke sa klijentima u Silicijumskoj dolini. Na tom sastanku predstavnici Banke Silicijumske doline su rekli: “Imamo problem sa likvidnošću, ali ništa ne brinite, mi ćemo to pokriti.” A kad vam banka kaže da ne brinete, to je kao kad vam to isto kaže lekar – vi odmah počinjete da brinete…
Šta je zajedničko Banci Silicijumske doline (SVB), koja je propala ovih dana i Leman Bradersu koji je krahirao 2008. godine? Za sada, to je samo Džozef Đentile. Jedan od glavnih menadzera SVB banke do 2007. bio je direktor u Leman Bradersu, koji je propao i za sobom u krizu uvukao ceo svet, pa i Srbiju.
Hoće li, ipak, ostati tako? Ili će za globalnu ekonomiju danas krah SVB banke biti ono što je 2008. godine bio pad Leman Bradersa?
Za početak, prva razlika je u tome što Leman Braders za Ameriku jeste bio sistemska banka, „preveliki da bi propao“, SVB banka to nije – bila je tek 16. banka po veličini u SAD-u sa imovinom od oko 210 milijardi dolara. Za banke od globalnog značaja u SAD su proglašene Dž.P. Morgan, Siti banka, Benk of Amerika i Banka Njujork Melon. O kakvom odnosu brojki je reč govori i podatak da imovina Dž.P. Morgana, na primer, vredi oko 3.800 milijardi dolara. Međutim, ajtijevci su glasna i moćna grupa, koja je preko društvenih mreža od lokalnog problema uspela da napravi sistemski problem tvrdeći da će svi izgubiti svoje depozite jer „ovoga ima i u drugim bankama“.
Druga razlika je u tome što se Leman Braders bavio investicionim bankarstvom, dok je SVB klasična poslovna banka, koja sarađuje sa privredom i stanovništvom. I po tome je krah SVB-a mnogo sličniji propasti Vašington mjučuala 2008. godine, kada su za 10 dana štediše izvukle 16 milijardi dolara depozita. Iz SVB banke povučeno je 42 milijarde dolara za dan, što je 1,2 miliona dolara u sekundi. To znači i da je ova banka pala kao žrtva digitalnog bankarstva. Jer da su ajtijevci morali na šalter nikad tolikom brzinom ne bi mogli da izvuku čak četvrtinu ukupnih depozita te banke za samo 10 sati. Ali, u Silicijumskoj dolini ne koristi se šalter. Ajtijevci su samo počeli da klikću.
„Ništa ne brinite“
Kako je ipak jedna za američki finansijski sistem mala banka postala sistemski problem, za sobom u bankrot povukla još dve banke, ali i uspela da bankarsku krizu prelije i u Evropu? I to u Švajcarsku, srce evropskog bankarskog sistema – Kredi Svis banku koja se vek i po (čak 167 godina) bavila tradicionalnim bankarstvom i koja po imovini za globalnu ekonomiju jeste sistemska banka jer je, bankarskim rečnikom rečeno, njen aset bio vredan 1.300 milijardi švajcarskih franaka, što je oko 1.400 milijardi američkih dolara.
Kriza je počela tamo gde joj se niko nije nadao – jednim bezazlenim sastankom menadzmenta banke sa klijentima u Silicijumskoj dolini.
„Na tom sastanku predstavnici banke su rekli: ’Imamo problem sa likvidnošću, ali ništa ne brinite, mi ćemo to pokriti’. A kad vam banka kaže da ne brinete, to je isto kao da vam to kaže lekar – vi odmah počinjete da brinete“, kaže za Oko magazin Ivan Ostojić, direktor u IT kompaniji „Infobip“, doskorašnji partner u Mekinsiju. „I ima ta anegdota prema kojoj je izvršni direktor banke došao i rekao klijentima da treba da budu uz banku, kao što je banka bila uz njih u kriznim vremenima. Nakon tog sastanka Piter Til, poznati investitor, rekao je svojim kompanijama da izvuku novac.“
Šta se dalje dešavalo objašnjava Aleksandar Milošević, urednik ekonomije u „Danasu“. Pošto su klijenti ove banke bili zaposleni i vlasnici IT kompanija, koji su usko povezana grupa i koja komunicira preko društvenih mreža ili aplikacija, ta vest se vrlo brzo proširila Silicijumskom dolinom.
„I pošto ta grupa ima lidere koji su upozoravali da banka nije likvidna, svi su krenuli da povlače depozite. To banka nije mogla da izdrži“, objašnjava Milošević.
U makazama kamatnih stopa
Banka Silicijumske doline pala je kao žrtva sopstvenog uspeha, piše londonski „Ekonomist“. Poslovala je sa IT sektorom koji bio profitabilan, naročito posle kovida. U vreme kovida para je bilo u izobilju, jer su vodeće svetske banke štampale novac koji se slivao u privredu, ali i u Silicijumsku dolinu i SVB banku.
A onda se sve preokrenulo. Tokom prošle godine, oko 100.000 zaposlenih u IT sektoru u Americi ostalo je bez posla. Tehnološki giganti za ovu godinu najavljuju nove otkaze. Zbog problema u poslovanju, IT firmama sada treba keš. Zbog rasta kamata, krediti su sada skuplji za sve, pa i za njih. Zato su ajtijevci od banke tražili svoj novac nazad.
Međutim, kao svaka banka i ova novac nije držala u sefu. Investirala je da bi zaradila i novac ulagala u najsigurnije hartije od vrednosti – obveznice američke države. Ali kupila ih je po niskoj kamati, jer su tada na međunarodnom finansijskom okolnosti bile takve. I to se, međutim, promenilo. Federalne rezerve (Fed) su povećale kamate, kako bi oborile inflaciju, pa ove hartije na tržištu više ne vrede isto. Ako se dugoročne obveznice prodaju pre roka dospeća, a banka je to morala da čini kako bi isplatila depozite štedišama, po tom osnovu beleže se gubici.
Tako se banka našla u makazama kamatnih stopa, objašnjava broker Nenad Gujaničić. Te makaze u praksi su izgledale ovako: banka je, na primer kupila desetogodišnje obveznice uz prinos od 0,5 odsto. To je bila zarada banke pri niskim kamatama kad istekne 10 godina. Međutim, na sekundarnom tržištu iste obveznice se sada prodaju uz kamatu od 2, 3, 4 ili čak 5 odsto. Što znači da banka, kao prodavac tih hartija, kupcu mora da ponudi veću zaradu ako želi da ih proda i dođe do keša. A SVB banka je te hartije morala da proda kako bi isplatila svoje deponente.
Banka je sve potencijalne gubitke oko obveznica još ranije morala i da stavi u svoj finansijski izveštaj. To nisu realizovani, već nerealizovani gubici, oni koji se možda nikad neće ostvariti. Na kraju 2022. godine ti nepriznati gubici američkih banaka procenjeni su na 620 milijardi dolara. Takve potencijalne gubitke u svoj izveštaj upisala je i Banka Silicijumske doline.,
„I onda je u fusnotama finansijskog izveštaja, među nekim sitnim detaljima, otkriveno da je vrednost obveznica te banke na tržištu takva da banka beleži ogromne gubitke ako bi ih prodala po tržišnoj ceni“, objašnjava Aleksandar Milošević.
Ipak, osnovna greška ove banke je što poslednjih nekoliko meseci nije imala menadzera odeljenja za upravljanje rizicima i što je i kada je reč o deponentima i kada je reč o investicijama – sva jaja stavila u jednu korpu. Klijenti su uglavnom bili start ap IT kompanije, a investirali su uglavnom u jednu vrstu obveznica.
Efekat deformisanog kapitalizma
Kao posledica daljeg širenja panike u Americi su pale još dve banke: Silvergejt i Signačr banka. Američka država banke je pustila niz vodu, ali je spasila štediše. Iako su u Americi osigurani štedni depoziti samo do iznosa od 250.000 dolara, država će deponentima ove tri banke isplatiti svaki dolar štednje kao da je osiguran. A u SVB banci više od 80 odsto depozita nije bilo osigurano, jer su pojedinačni ulozi IT klijenata koji su položeni u banku bili veći od 250.000 dolara.
Među klijentima ove banke bila je i glumica Šeron Stoun koja se nedavno požalila kako joj je propala polovina ušteđevine jer je novac držala u ovoj banci. Međutim, niske finansijske strasti i Šeron Stoun i vlasnika IT kompanija pokriće poreski obveznici.
Reakciju američke države Radojka Nikolić, urednica portala „Magazin biznis“, opisuje kao deformisani kapitalizam, koji živimo poslednjih godina u kome se gubici socijalizuju na teret poreskih obveznika.
„Ne možemo više tražiti apsolutno tržišna rešenja, jer ih nema. Jer, svi su deklarativno za tržište dok ne dođu u problem, a kad dođu u problem onda država uskače i socijalizuje gubitke. Naravno, o trošku poreskih obveznika“, kaže Radojka Nikolić.
Broker Nenad Gujaničić smatra da to otvara prostor za moralni hazard. Da podstiče rizično ponašanje jer će i ostali učesnici na tržištu računati na to da će, ukoliko upadnu u problem, država garantovati i njihove depozite, kao i da štedišama šalje poruku da nije bitno gde se novac stavlja na štednju.
Ipak, investitori su posumnjali da i u drugim bankama imaju iste probleme, odnosno da u svom računovodstvu knjiže i hartije od vrednosti koje sada na tržištu vrede manje. I kriza se dalje prenela na Evropu. Prva je pala najslabija evropska bankarska karika – švajcarski Kredi Svis.
Ovu banku država je već spasavala tokom krize iz 2008. godine. Od tada do danas akcije Kredi Svisa izgubile su 70 odsto vrednosti. Samo u toku prošle godine banka je imala gubitak od oko sedam milijardi franaka. Vrednost akcija Kredi Svisa 15. marta pala je za četvrtinu. Ovu posrnulu banku, uz pomoć države, preuzeo je gigant na švajcarskom finansijskom tržištu UBS. Međutim, sada i vrednost akcija UBS banke na berzi pada. Dodatno, krizu je produbio i najveći akcionar, Nacionalna banka Saudijske Arabije, koja je odbila da dokapitalizuje banku, kaže Radojka Nikolić.
„Pitanje je samo bilo šta će biti okidač, a Kredi Svis je već imao probleme. Tako da je ova kriza bila okidač, jer se tržištem raširila panika. A panika je najgora. Kada se problem dogodi u Švajcarskoj, u srcu evropskog bankarskog sistema, tamo gde i države ulažu svoj novac, taj požar je teško gasiti“, smatra Radojka Nikolić.
Koeficijent straha
Može li onda ovaj požar da se prelije i kod nas? Narodna banka Srbije ne drži svoje devizne rezerve u švajcarskom Kredi Svisu. U Srbiji, međutim, dominantno posluju banke sa stranim kapitalom. I one su, takođe, kupovale dugoročne državne hartije od vrednosti po niskim kamatama, koje danas na tržištu (zbog rasta kamata) vrede manje.
„Neke banke jesu izložene, neke nisu, ali neće država dozvoliti da banke propadnu. Ali ja sad da ne zvučim kao ona banka koja je poručila klijentima da ne treba da brinu, jer čim se to kaže, odmah se razmišlja zašto se o tome uopšte govori“, kaže Ivan Ostojić.
„Mi nemamo takvu situaciji, nismo veliko tržište, mi smo mala ekonomija, imamo prilično regulisan bankarski sistem, koji je pod kontrolom NBS. Ne bi trebalo da se bankarska kriza prelije kod nas“, kaže Radojka Nikolić.
„Šta smo mi sve imali u bankarskom sektoru, teško je isključiti da ne postoje prikriveni rizici. Ali da se ova kriza prelije ovde, zaista ne vidim direktnu paralelu, niti sam čuo da je ijedan ozbiljan ekonomski analitičar na to upozorio“, kaže Aleksandar Milošević.
Država je odlučila da preventivno reaguje pa je tako predsednik Aleksandar Vučić 16. marta rekao kako se razmatra mogućnost povećanja osiguranih depozita sa 50.000 na 100.000 evra.
I dok Radojka Nikolić smatra da će većina na tržištu pomisliti da je ova odluka dobra jer ide u pravcu smirivanja panike i da će biti manje sumnjičavih koji će iza toga videti mogućnost pojave nestabilnosti na tržištu, Nenad Gujaničić kaže da je to isto kao kad nastavnik u školi kaže da neće biti jedinica. „Onda niko ne bi učio“, kaže Gujaničić. „Sasvim dovoljno je da ostane ovaj nivo depozita, a da se više računa povede o superviziji, jer je kontrola mnogo važna.“
A ovaj nivo depozita povećan je 2008. godine kada se kriza koju je izazvao pad Leman Bradersa prelila na Srbiju. Prethodno je milijarda evra bila povučena iz banaka (od tadašnjih šest milijardi). Radojka Nikolić podseća da je okidač da štediše nagrnu na banke bila jedna televizijska emisija u kojoj su ugledni ekonomisti izrazili bojazan da finansijska kriza iz Leman Bradersa može da se prelije i na Srbiju. „I to je pokazatelj šta može jedna informacija da uradi na tržištu onda kad već postoji panika“, kaže Nikolić.
Tadašnji premijer Mirko Cvetković, koji je istovremeno bio i ministar finansija, 20. oktobra 2008. godine na jednom sastanku u Privrednoj komori Srbije predstavio je paket anti-kriznih mera, a jedna od njih bila je i povećanje garantovanih depozita sa 3.000 na 50.000 evra.
Jedan od članova Cvetkovićevog kabineta nezvanično je kasnije poverio novinarima kako je red u jednoj banci u centru grada išao cik-cak unutar poslovnice i da je obezbeđenje vodilo računa da red nikako ne završi na ulici ispred banke i kako je novac dopreman helikopterom da se ne bi dogodilo da u banci fizički ne bude keša za isplatu deponenata.
Poverenje u sistem
„Ta mera povećanja depozita u ono vreme jeste uticala na vraćanje poverenja u sistem“, kaže Radojka Nikolić. „Naravno, ništa se tada nije dogodilo, potresa te vrste nije bilo, depoziti su bili osigurani, a bankama je dugo vremena trebalo da poverenje vrate i da depozite vrate u sistem. Možda otuda ta namera da se dupliranjem garantovanih depozita sada dodatno osnaži poverenje“, kaže Nikolić.
Nenad Gujaničić kaže da su naše štediše inače privržene bankama, da novac nisu povlačile sa štednje i kada su kamate bile niske, i da zato misli da odliva kapitala neće biti.
Danas je štednja u bankama veća od 14 milijardi, obavezne rezerve koje banke polažu kod NBS su takođe povećane, regulativa je striktnija i kod nas i u Evropi, ali i u Americi u odnosu na 2008. godinu.
Banke su posle 2008. godine i u Srbiji (poput Agrobanke, na primer) i u Americi padale jer nisu imale dobra sredstva obezbeđenja. Sve je krenulo od toksičnih hipotekarnih kredita u velikim sistemskim bankama u Americi. S njihovima padom, tada je pao globalni finansijski sistem.
Sada je glavni rizik za poslovanje banaka rast kamata, koje centralne banke moraju da podižu kako bi oborile inflaciju. Inflacija u Americi veća je od 6 odsto, u evrozoni je veća od 8 odsto. U Srbiji je veća od 16 odsto.
Zato će se monetarna politika vodećih centralnih banaka posle ove bankarske krize kretati u koridoru između dva zla. Biraće se manje. Jer, ako povećaju kamate, ugroziće finansijsku stabilnost pošto će možda još neke banke krahirati. Ako ne povećaju kamate, inflacija neće pasti, nastaviće da raste. Džerom Pauel, šef američkih Federalnih rezervi 22. marta kamate je povećao za 0,25 odsto, što je manje nego što se očekivalo.
Ako i Evropska centralna banka, zbog kraha banaka, sada uspori sa rastom kamata, za građane Srbije zadužene u evrima to znači da će rate za stambene kredite i dalje rasti, ali sporije.
A hoće li onda ovo drugo zlo, inflacija, nastaviti da živi?
Izvor: RTS OKO
Foto: MidJourney prompt by Preokret