Pre nekoliko dana radnici kineske kompanije koja izvodi radove na izgradnji deonice auto-puta Pakovraće-Požega srušili su spomenik1 palim ratnicima iz 1. svetskog rata i palim borcima i žrtvama fašističkog terora u 2. svetskom ratu u selu Negrišori (opština Lučani). Spomenik je uništen, a njegovi ostaci rasuti po putu i okolini.
Ogorčeni meštani su oštro reagovali navodeći da „iako znaju da su izvođači radova na izgradnji auto-puta van zakona Srbije, da se ne poštuju zakoni i da radi ko kako hoće“ ipak misle da „divljačko rušenje spomenika prevazilazi sve do sada“ i da ne mogu da veruju da je neko mogao tako nešto da uradi. Sa meštanima su se sasvim očekivano solidarisali i mnogi drugi građani, pre svega mnoštvom žučnih komentara na društvenim mrežama.
Za razliku od građana, vlast nije reagovala i nije, bar ne zvanično, saopštila da je preduzela bilo šta radi utvrđivanja odgovornosti za ovaj skandalozni slučaj. Nisu se oglašavali ni policija ni tužilaštvo, ni lokalna samouprava, ni nadzorni organ, praktično niko.
Zapravo jedini predstavnik vlasti koji se oglasio bio je ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Goran Vesić. On je povodom vesti o rušenju spomenika poručio da je to što se desilo „nedopustivo“, da je „oštećenje spomenika izazvalo uznemirenje naših građana“ i od kineske kompanije zatražio da „hitno rekonstruiše spomenik od istorijskog značaja za građane tog kraja Srbije i vrati ga na mesto na kojem se nalazio ili na drugo prikladno mesto“.
Ako zanemarimo neke sitne stvari kao što je eufemizam „oštećenje“ (jer spomenik nije oštećen već potpuno uništen) ili pitanje faktičke (ne)mogućnosti hitnog vraćanja spomenika (pogotovo na mesto na kome se nalazio) skoro da bi se moglo reći da se nema šta zameriti ministrovom istupu. Jer ministru građevinarstva se možda i može oprostiti ako ne zna da naš Krivični zakonik (čl. 212) uništenje ili oštećenje tuđe stvari tretira kao krivično delo. KZ shodno tome predviđa da će se onaj ko uništi, ošteti ili učini neupotrebljivom tuđu stvar, kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci. A ako je prouzrokovana šteta u iznosu koji prelazi milion i petsto hiljada dinara ili je delo učinjeno prema kulturnom dobru, predviđena kazna je znatno oštrija: zatvor od šest meseci do pet godina.
Ali ako bi se to moglo oprostiti ministru građevinarstva, svakako ne bi moglo policiji i tužilaštvu. A sticajem okolnosti samo pominjanje ministra Vesića asocira na jednu bizarnu epizodu u kojoj je on bio glavni akter, a koja je vrlo indikativna upravo sa stanovišta ponašanja policije i tužilaštva povodom uništenja ili oštećenja tuđe stvari.
Pre par godina je promocija njegove knjige o Beogradu bila propraćena protestom opozicionih aktivista i građana koji su ga „ispratili“ uz bučno i neprijatno skandiranje, čak i koškanje sa obezbeđenjem. Ubrzo se na društvenim mrežama i na Jutjubu pojavio video snimak spaljivanja primerka njegove knjige. Iako se na snimku ne vide lica aktera ni lokacija, čitav događaj su tabloidi bliski vlasti, povlačeći sasvim neumesnu paralelu sa spaljivanjem knjiga u nacističkoj Nemačkoj, predstavili kao deo „nacističke politike“ opozicije.
I policija i tužilaštvo su reagovali brzo i energično. I samo koji dan kasnije javnost je čak iz usta samog predsednika Republike obaveštena da je „policija pronašla trojicu osumnjičenih za paljenje knjige, a za četvrtim traga“.
Ni tada nije bilo, a ni sada nije jasno šta je bio osnov za to energično delovanje. Za šta su ti ljudi bili osumnjičeni? Da li je spaljivanje knjige pod konkretnim okolnostima uopšte bilo kakvo krivično delo? I ako jeste koje? Ili je ipak u pitanju samo primer slobode izražavanja, možda drastičan ali ipak zaštićen Evropskom konvencijom o ljudskim pravima?
Čak i najveći formalisti bi to mogli kvalifikovati (a i to pod uslovom da je knjiga ukradena sa autorevog štanda a ne kupljena) jedino kao pomenuto delo iz čl. 212 KZ-a: „uništenje ili oštećenje tuđe stvari“. Ali čak ni tada ne bi bilo osnova za robusnu i medijski podržanu kampanjsku reakciju vlasti. Naime, ako je oštećena stvar u privatnoj svojini, gonjenje za krivično delo se po zakonu preduzima samo po privatnoj tužbi, ne po službenoj dužnosti.
U slučaju rušenja spomenika palima u NOB-u vlast evidentno ne zanima da li je spomenik u privatnoj ili javnoj svojini, ni šta joj je službena dužnost, i u cilju utvrđivanja odgovornosti ne preduzima ništa. I ako tako ostane, a tome se dodaju već objavljena saznanja nekih medija da je kineska kompanija još pre dve godine tražila da se zbog gradnje auto-puta spomenik izmesti a to nije učinjeno, najpribližnije istini je reći da vlast ovo tretira kao – ničiju stvar. I da su kineski putari bili izvršioci dela, ali da su za sramno rušenje spomenika suštinski odgovorni ljudi iz naših institucija vlasti.
Izvor: Peščanik
Foto: MidJourney prompt by Preokret