Kako je agenda dela političke scene u Srbiji, poznatijeg kao „Druga Srbija“, kad je u pitanju aktuelni trenutak Crne Gore, postao silogizam: mi smo protiv SPC, Milo je protiv SPC, dakle Milo forever…
Sezonu je otvorio ratni zločinac Vojislav Šešelj. Došlo je vreme za vraćanje usluga.
Prisetio se Vojvoda najpre daleke 1998. godine i inauguracije tek izabranog predsednika Crne Gore Mila Đukanovića, na Cetinju, 15. januara.
“Poziv na inauguraciju shvatam kao gest dobre volje Mila Đukanovića i njegove političke partije. Zato mi, sa svoje strane, uzvraćamo na isti način”, rekao je tada Šešelj „Vijestima“ i dodao da radikali neće učestvovati u demonstracijama koje je najavio odlazeći crnogorski predsednik Momir Bulatović.
Nije zaboravio ni trenutak kad je oslobođen haških optužbi i jedne od njemu najdražih čestitki.
“Što se mene tiče, primam k znanju i čestitam slobodu Šešelju”, rekao je Đukanović marta 2016. godine nakon oslobađajuće presude Pretresnog veća Haškog tribunala.
Došlo je vreme da Vojislav Šešelj vrati makar deo duga prema Đukanoviću. Oglasio se bržebolje na televiziji Hepi kod Milomira Marića povodom drugog kruga izbora u Crnoj Gori. Kako je rekao, najvažnije je da Milo Đukanović ode sa vlasti.
Nije Vojvoda nimalo glup ni naivan. Lepo je to objasnio u jednoj rečenici spoljnopolitički komentator Boško Jakšić: „Izborne šanse se smanjuju svakome koga podržava Šešelj, pa i Milatoviću“.
Da je reč o dobro koordinisanoj akciji pokazalo se vrlo brzo.
Nema tog Milovog trbuhozborca, od Miloša Nikolića, Danijela Živkovića, Aleksandre Vuković do Jevta Erakovića koji nije bar jednom izgovorio mantru o Milatoviću kao „Zdravkovom apostolu i Šešeljevom kandidatu“.
To i nije, međutim, bilo neko iznenađenje. Đukanović je očigledno u velikom škripcu i svaka pomoć, pa i jednog ratnog zločinca, dobro dođe.
Ono što je, za mene bar, bilo zaprepašćujuće je koliko su snage upeli neki od apostola, hajde da i ja upotrebim ovaj moderan izraz, takozvane „Druge Srbije“, u odbranu lika i dela Mila Đukanovića.
Recimo, jedan od uglednih beogradskih listova, iz pera svoje urednice, objaviće komentar pod naslovom „Apostol bi da bude predsednik“, a portal Autonomija iz pera bivšeg predsednika Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) zaključuje da je reč o grupi „političkih diletanata koji ne vide očigledne stvari, a to je da favorit Vučića i SPC, a samim tim i Rusije, nije bio Andrija Mandić, nego mladi perspektivni i tzv. proevropski Jakov Milatović“.
Za Sonju Biserko, predsednicu Helsinškog odbora, „još se ne nazire ličnost koja može u narednoj fazi odigrati ulogu Đukanovića koju je on imao u osamostaljivanju Crne Gore“, a Balša Božović je bio još direktniji:
„Kandidat Jakov Milatović ima posebnu podršku od Joanikija Mićovića. To je posebna struja unutar Crkve Srbije koja je privržena isključivo ruskim interesima“.
Bivši potpredsednik Đinđićeve Vlade Žarko Korać ima drugačije strahove:
„Možete zamerati Đukanoviću šta god želite, ali jedna stvar je sigurna – on vrlo jasno šalje poruku da će Crna Gora imati svoj put u Evropsku uniju, da je ona potpuno nezavisna država i da se isključivo vodi svojim interesima“.
Ipak, najoštriji je, mnogo britkijeg pera nego što je bio svojevremneo pišući za četničke „Poglede“, istoričar Nikola Samardžić koji se posebno bavi „građanskim centrom“ koji čine, prema njegovim rečima, PES, Demokrate i URA.
„Taj građanski centar je centrala ruskog uticaja i mafijaških kompromisa na tangenti od Bara do Jarinja. Kolekcija lažnih ličnosti i falš diploma. Takve okuplja i Vučić oko sebe, pa mu se sav normalan svijet podsmijeva, i sam je sebi bizaran kad se suoči sa svojom okolinom“, kaže Samardžić objašnjavajući da će taj građanski centar zaustaviti integraciju u EU i zahtevati da se napusti NATO.
Dugačak je spisak i umesto daljeg nabrajanja imena i lamentacija na zadatu temu, na kraju se treba zapitati kako je agenda dela političke scene u Srbiji, poznatijeg kao „Druga Srbija“, kad je u pitanju aktuelni trenutak Crne Gore, postao silogizam: mi smo protiv Srpske pravoslavne crkve, Milo je protiv SPC, dakle Milo forever. Čak i po cenu da se u toj svetoj misiji nađu da istom zadatku sa Vojislavom Šešeljem, mrskim im neprijateljem.
Pitanje je, naravno, retoričko i nema mnogo veze sa Crnom Gorom koja će u nedelju dobiti predsednika kojeg izabere i kakvog verovatno zaslužuje. Na veliku žalost i Šešelja i „drugosrbijanaca“.
Izvor: Vijesti
Foto: MidJourney prompt by Preokret