Ovih dana, paralelno u SAD i Velikoj Britaniji, iz štampe izlazi knjiga Milana Kundere „Oteti Zapad – Tragedija Srednje Evrope“. U njoj su dva stara Kunderina eseja, od kojih je naslovni, kada se pojavio 1983, „promenio mentalnu mapu Evrope uoči 1989“. Kulturni front je u Hladnom ratu uvek bio važan, a ovim esejom se mapirala ključna tačka na tom frontu. Esej se otvara anegdotom iz 1956, kada izvesni mađarski novinar šalje poruku Zapadu kako su Mađari spremni da umru „za Mađarsku i Evropu“, jer deo tadašnjeg Varšavskog pakta sa Rusijom ne deli ni istoriju, ni kulturu, ni vrednosti, a naročito ne dominantnu religiju. Srednja Evropa, kaže Kundera, ne pripada Istoku, ona je „oteti Zapad“. U današnjem kontekstu, jasno je poreklo interesa za ove tekstove slavnog romansijera rođenog pre 94 godine u Brnu koji već skoro pola veka živi u Parizu…
Kad god odem u Pariz, samo jedno mesto posetim svaki put. To je famozna knjižara „Šekspir end kompani“ na samoj obali Sene, nedaleko od Bogorodičine crkve. Iskustvo me naučilo: koliko god pratio anglosaksonsku periodiku i liste novih knjiga, tamo uvek nađem nešto što me iznenadi. Tako je bilo i ovaj put, pre neki dan.
Probijem se kroz ono predsoblje gde je prva kasa i gde je ko zna zašto obično najveća gužva i u prvoj prostoriji se odmah okrećem levo gde stoje nefikcijski noviteti. Na centralnom mestu stoji knjižica u tvrdom povezu, dojmljivog crno-belog dizajna. Na donjoj polovini korice je velikim slovima ispisano ime autora: Milan Kundera.
Na gornjoj polovini, jednako velikim slovima stoji naslov: „Oteti Zapad“ („A Kidnapped West“). I jedno i drugo su crna slova na beloj podlozi. Tačno na sredini, mnogo manjim belim slovima na crnoj površini je i podnaslov: „Tragedija Srednje Evrope“ („The Tragedy of Central Europe“).
Knjigu sam platio četrnaest evra. I tek kad sam počeo da je čitam za šankom bara u obližnjoj Rue de la Huchette shvatio sam da je prvi april, Kunderin devedeset i četvrti rođendan. On je tu, u istom gradu, dok ja ovo čitam, kuckalo mi je kroz misli u tih maksimalno sat i po koliko mi je trebalo da knjigu pažljivo pročitam.
Čudilo me je da nigde nisam video najavu ove knjige, a kamoli prikaz. Tek kasnije, uveče, u hotelu, na Amazonu otkrivam da knjiga zvanično još uvek nije ni izašla, da britansko izdanje oficijelno kreće u prodaju od šestog, a američko od jedanaestog aprila; očito su ipak nekim knjižarama omogućili pretpremijeru.
„Oteti Zapad“ više je, kako se nekad govorilo, plaketa, nego knjiga. Ima jedva sedamdesetak stranica malog formata, a krupnog fonta i sastoji se od četiri teksta od kojih su samo dva Kunderina: izlaganje na Kongresu čeških pisaca iz 1967. godine pod naslovom „Književnost malih naroda“ i glasoviti esej iz 1983. godine čiji naslov je identičan podnaslovu cele knjige: „Tragedija Srednje Evrope“. Svojevrstan predgovor prvom eseju napisao je Žak Rupnik, a sličan uvod u drugi delo je Pjera Nore.
Tri teksta je prevela Linda Ašer: oba uvoda te „Književnost malih naroda“, dok je prevod „Tragedije Srednje Evrope“ delo Edmunda Vajta. Reč je zapravo o njegovom starom prevodu ovog teksta objavljenom u „Njujorškoj književnoj reviji“ 1984, nedugo nakon što je original objavljen u francuskom časopisu „Debata“ (broj 27 iz novembra 1983. godine). (Ima i jedan blago bizaran detalj; „Književnost malih naroda“ nije prevedena sa češkog originala, nego sa prevoda na francuski koji je načinio Martin Daneš).
Kongres kao prekretnica
Vodeći anglosaksonski izdavači („HarperKolins“ i „Fejber & Fejber“) sklopili su ovu knjižicu sa očiglednom idejom da su teze iz Kunderinih eseja starih četrdeset i šezdesetak godina odnedavno reaktuelizovane. Kontekst rata u Ukrajini u tom smislu je nemoguće izbeći, čak i uz svest da je „Galimarovo“ francusko izdanje objavljeno još 2021.
„Tragedija Srednje Evrope“ zainteresovanoj široj publici je poznata od ranije, makar je Kundera dosad nije uvrštavao u svoje knjige. „Književnost malih naroda“ je pak tekst izvan Češke (i eventualno) Francuske mnogo manje poznat, a vrlo je komplementaran sa „Tragedijom Srednje Evrope“.
Kongres Saveza čeških pisaca održan u Plzenu 1967. bio je uvertira za Praško proleće. Žak Rupnik ispravno kaže da su u socijalizmu književnički kongresi često bili važniji od partijskih. Jugoslaviju ne pominju, a isto važi i za najmanje dva jugoslovenska književnička kongresa – onaj ljubljanski iz 1952. i onaj novosadski iz 1985. (Usput, Jugoslavija i Balkan se u knjizi jedva i pominju, ali mnogi detalji su jako inspirativni za komparativnu analizu.)
Usred kratke epohe jedne od najvećih renesansi češke kulture, ponajviše književnosti, pozorišta i filma, Kundera se tada vraća na pitanje koje su postavljali neki češki intelektualci u devetnaestom veku: da li je uopšte (bilo) smisleno utemeljivati kulturu na češkom jeziku ili je pametnije „igrati“ na asimilaciju unutar velike, mnogoljudne i moćne kulture nemačkog jezika?
U najkraćem, Kundera odgovara da je jedini pravi razlog da češki jezik opstane raznovrsnost koju on donosi kompleksnoj evropskoj kulturi. Pošto je i naslov njegovog izlaganja „Književnost malih naroda“, jasno je da on implicitno podrazumeva da isto može da važi i za druge male narode.
U tom smislu su zanimljivi neki momenti za koje on tvrdi da su manje-više unikatni za slučaj češkog jezika. Primer toga mu je krucijalna pozicija književnik prevodilaca u književnom polju, naročito u doba normiranja jezika. Iz naše perspektive, u tom kontekstu je teško ne prisetiti se Vukovog i Daničićevog prevoda „Svetog pisma“.
Umreti za Evropu
Iako snažno kritičan prema staljinizmu, Kundera u ovom govoru eksplicitno odbija svako izjednačavanje fašizma i staljinizma. Ipak, to što je češki narod propatio pod oba ova totalitarna sistema, po Kunderi piscima češkog jezika daruje retko egzistencijalno iskustvo.
Kultura je, kaže ovaj pisac, jedina odbrana od vandalizma, a koliko je češki narod gladan kulture pokazuje i činjenica da su tih godina „Literarni noviny“ imale tiraž od 250.000 primeraka i da se ceo tiraž po pravilu prodavao za jedan dan. Kunderi je važno da naglasi da ovo nisu bile novine u masmedijskom smislu, nego časopis sa dugim esejima, ozbiljnim prikazima knjiga te filmskim i pozorišnim kritikama, putopisima, feljtonima, pa čak i filozofskim raspravama.
Fokusiranost na važnost „visoke kulture“ jedna je od važnih poveznica dva Kunderina teksta iz ove knjige. Drugi je, rekosmo, šesnaest godina mlađi, napisan je u potpuno drugom kontekstu, u vreme kad je Kundera već duže od decenije u egzilu u Francuskoj, napisan je na francuskom jeziku, s druge strane hladnoratovske gvozdene zavese, i to baš one godine u kojoj je Regan Sovjetski Savez prozvao „imperijom zla“.
Kulturni front je u Hladnom ratu uvek bio važan, a ovim esejom se mapira ključna tačka na tom frontu. U glavi prosečnog Zapadnjaka, u to vreme, neprijateljski mu je celi Varšavski pakt. Ne, kaže Kundera, Srednja Evropa ne pripada prirodno toj strani gvozdene zavese, ona je zapravo „oteti Zapad“.
Esej se otvara anegdotom iz 1956, kada izvesni mađarski novinar šalje poruku Zapadu kako su Mađari spremni da umru „za Mađarsku i Evropu“. Sledi argumentacija da deo tadašnjeg Varšavskog pakta sa Rusijom ne deli ni istoriju, ni kulturu, ni vrednosti, a naročito ne dominantnu religiju. Oteti Zapad su za Kunderu Mađarska, Poljska i Češka (on je i u ono vreme izbegavao da koristi ime Čehoslovačka, ali je očito da i Slovačku inkorporira u teritoriju o kojoj govori), a ključna njihova zajednička karakteristika je, po Kunderi, „rimsko hrišćanstvo“.
Kontinent ili duh
Za Poljake, Mađare i Čehe, kaže pisac, Evropa nije kontinent, nego duhovni pojam sinoniman s rečju Zapad. U tom smislu je interesantno da se Balkan u celom eseju nigde ne pominje. Rumunija će biti pomenuta jednom, kao i Hrvati i Slovenci, pošto ih Kundera ubraja u slovenske narode koji su živeli pod Habsburzima. (Vredi citirati to nabrajanje: „Poljaci, Mađari, Česi, Slovaci, Hrvati, Slovenci, Rumuni, Jevreji“, nema Srba kao ni – što je naročito iz današnje perspektive indikativno – Ukrajinaca.)
Sa očiglednim odobravanjem Kundera citira misao češkog istoričara iz 19. veka Františeka Palackog koji je 1848. zapisao da je Habsburška monarhija nezamenjiva kao jedini mogući bedem protiv Rusije. A Rusija se u ovom tekstu pokušava predstaviti kao ultimativna Drugost u odnosu na Evropu. Čitav tekst je predstavljen kao poziv Zapadu da vrati ono što mu je kidnapovano.
Pjer Nora danas tvrdi da je ovaj uticaj ovog teksta obrnuto proporcionalan njegovoj kratkoći, odnosno da je tih dvadesetak stranica „promenilo mentalnu mapu Evrope uoči 1989“. Među posledice ovog teksta, Nora uvrštava i angažman Alena Finkelkrota u vreme raspada Jugoslavije, odnosno njegovo stajanje na stranu „malih katoličkih naroda“ Hrvata i Slovenaca.
Vilenica
Čitava sredina i druga polovina osamdesetih bila je u znaku srednjoevropske mode. Tada Suzan Sontag piše o „3 K“ (Kundera, Konrad, Kiš) kao ključnim svetskim piscima, tada se u časopisu „Cross Currents“ vode jako uticajne rasprave o centralnoevropskim temama, tada se u Sloveniji utemeljuje nagrada „Vilenica“.
Zamišljena kao programski posvećena upravo književnosti Srednje Evrope, „Vilenica“ je prvi put dodeljena 1986. godine. Već naredne godine, laureat je bio Peter Handke. Ovaj pisac koji je imao sve uslove da postane jedna od maskota srednjoevropske mode, zapravo je možda i prvi koji ju je izvrgao ruglu. Odbacio je ideju kulturnog jedinstva ovog prostora kazavši da je za njega Srednja Evropa tek „meteorološki pojam“.
Među značajnim misliocima koji su iskazali svojevrsnu skepsu prema kunderijanski doživljenom pojmu Srednje Evrope bili su i Erik Hobsbaum te Zoran Đinđić. U svojoj famoznoj studiji „Imaginarni Balkan“, Marija Todorova je ispravno primetila kako se kao naličje pozitivne mistifikacije Srednje Evrope po pravilu ukazuje negativno stereotipizovanje Balkana, mada bi bilo lako braniti tezu da upravo Balkan, kad je o raznolikosti reč, dramatično nadilazi Srednju Evropu. Cinik bi rekao: da, ali to je prava raznolikost, a ne ona dozvoljena i poželjna, ona koja cela staje unutar okvira „rimskog hrišćanstva“.
Uspon beznačajnosti
Pre ravno deset godina, kao osamdesetčetverogodišnjak, Milan Kundera je napisao kratki roman „Praznik beznačajnosti“. Imajući u vidu njegovo široko obrazovanje, taj naslov je mogao biti i svesna aluzija na čuveni esej još jednog pariškog intelektualca čije prezime, ali i ime, počinje slovom „K“, još jednog genijalnog „K“-a, dakle, ali sada ne srednjoevropskog, nego balkanskog, Grka, Kornelijusa Kastorijadisa; esej se, naravno, zove „Uspon beznačajnosti“.
Termin „beznačajnost“ pojavljuje se na važnom mestu i u eseju „Oteti Zapad“. Kundera, naime, primećuje da je sovjetska intervencija 1968. dokinula kulturni procvat u Pragu i započela epohu u kojoj kultura više nije važna. Možda i najveći šok nakon njegovog dolaska u Pariz bilo je otkriće da kultura više nije važna ni u Francuskoj, ni na Zapadu generalno, makar i iz drugog razloga. Tu Kundera, međutim, primećuje i jednu zanimljivu razliku: za njega i njegove prijatelje u Pragu, to što se desilo bilo je „katastrofa, šok, tragedija“, dok su u Parizu marginalizaciju visoke kulture doživeli kao „nešto banalno i beznačajno, jedva vidljivo, kao nedogađaj, zapravo“.
Na samom kraju „Otetog Zapada“, Kundera se vraća onom istom mađarskom novinaru s njegovog početka, koji je Evropi poslao poruku da umire za nju. On, nesrećnik, veli Kundera, nije bio svestan da je ta njegova poruka na samom Zapadu demodirana i suštinski nerazumljiva.
I zaista, a u parafrazi jedne rečenice Danila Kiša (koga Kundera pominje u ovom eseju kao svog prijatelja, izvrsnog „mađarsko-jugoslovenskog“ romansijera), Evropa se oko svoje suštine i onoga što ona kao pojam uopšte znači zamisli jedino kad se sama ta Evropa nađe u opasnosti. Ovo je jedan od tih intervala i otud i inovirani interes za stari Kunderin esej, mada se politički kontekst odavno promenio; Mađarska, Poljska i Češka su vraćene Zapadu.
I ne samo to; čak su se i baltičke zemlje, koje Kundera onomad nije pominjao jer su i formalno bile deo SSSR-a, „vratile“ na Zapad, tamo su dospele i Rumunija i Bugarska, makar i ne delile istorijsko iskustvo „rimskog hrišćanstva“. Uostalom, i deo Ukrajine bio je u Habsburškoj monarhija, a i za unijate bi se moglo reći da pripadaju „rimskom hrišćanstvu“. Da li je danas Ukrajina ono što su pre četrdeset godine bile Mađarska, Poljska i Češka – „oteti Zapad“?
Ima u Parizu još jedan genijalni pisac čije prezime počinje slovom „K“; Balkanac je, Albanac, Ismail Kadare. On je izgleda još onomad pažljivo čitao Kunderin esej, pošto je znao da predloži da Albanci trebaju kolektivno da konvertiraju na katoličanstvo, na „rimsko hrišćanstvo“, takoreći. I to je zapravo pravo pitanje za Evropu, naročito posle iskustva holokausta: Može li ona sama sebe da definiše na širi način od prizivanja baštine „rimskog hrišćanstva“?
Izvor: RTS OKO
Foto: MidJourney prompt by Preokret