Nismo ovde da raspravljamo o moralnoj propasti koja definiše život hedž fond milijardera i predsednika upravnog odbora Teološkog seminara Prinston, Majkla Fiša.
Nismo ovde da ga osudimo zbog ličnog bogatstva, navodno vrednog barem 10 milijardi dolara, bogatstva koje je izgradio pljačkajući najsiromašnije među nama, te porodice koje su se zadužile da bi platile previsoke naknade za telekomunikacije u zatvorima koje drži njegova kompanija i koji naplaćuju do 15 dolara za razgovore od 15 minuta, takse koje dovode do toga da porodice širom SAD-a plaćaju 1,4 milijarde dolara svake godine da bi razgovarali sa voljenima koji su u zatvoru.
Nismo ovde da oplakujemo bol koju su on i njegova korporacija ViaPath, nekadašnja Global Tel Link, nanosili stotinama hiljada dece, očajne da razgovaraju sa zatvorenom majkom ili ocem, da im kažu šta je novo u školi, ili da im kažu da im nedostaju, da bi čuli njihov glas i znali da će sve biti u redu, da su voljeni.
Nismo ovde da uporedimo živote ove dece, zbunjene okrutnošću ovog sveta, koja žive u ruiniranim stanovima u javnim zgradama, sa feudalnom raskoši života Majkla Fiša, njegove tri vile vredne 100 miliona dolara poređane na istoj raskošnoj ulici na Ist Hamptonsu, njegovim kolekcijama umetničkih dela koje vrede preko 500 miliona dolara, njegovim apartmanom na Petoj aveniji koji se procenjuje na 21 milion dolara i njegovom četvorospratnom kuće na Aper ist sajdu. To jest sa toliko raskošnih domova koji većinu vremena, bez sumnje zjape prazni, dok preko pola miliona Amerikanaca nema krov nad glavom.
Pohlepa nije racionalna. Ona proždire jer joj se može. Poznaje samo jednu reč – daj još.
Ne, danas smo ovde da osudimo fariseje koji vode ovaj teološki seminar, one koji govore o ljubavi prema siromašnima, potlačenima i marginalizovanima, u apstraktnom smislu, ali koji zapravo vole bogate, uključujući bogate koji stiču svoje bogatstvo eksploatacijom porodica studenata koji su u zatvorima. Predavač sam u okviru diplomskog programa Koledža Rutgers, onim studentima koji nikada nisu trebali dospjeti u zatvor, ali jesu, onima koji su žrtve našeg sistema neorobovlasništva.
Danas hoću da osudimo liberalnu crkvu, tako spremnu da se obavije plaštom vrline, a istovremeno spremnu da istu tu vrlinu izda kada je ona u sukobu sa monetarnim interesima i onda kada se zahteva žrtva.
Da li je više uopšte tajna da liberalna crkva umire? Da li je tajna da njeni seminari i bogoslovije imaju sve manje polaznika i zatvaraju se? Crkva sama sebe ranjava krvareći, potom, do smrti održavajući mrtve institucije i isplaćujući plate crkvenim birokratima i predsednicima seminara koji govore isprazne i nejasne besede, poput one koju je izgovorio Li Volton, predsednik Prinstonskog teološkog seminara, kada su mu predstavljene nepobitne činjenice da je Majkl Fiš, i sve za šta se on zalaže, suprotno hrišćanskom jevanđelju.
Ova lažna pobožnost, i samodovoljna arogancija koja dolazi s njom, ubija crkvu, pretvarajući je u muzejski eksponat.
Da li su Black Lives Matter neka roba, deo brenda, ili to znači da ćemo zaista stati uz sve ljude, bilo da su crni, smeđi, azijati ili bijelci u našim zatvorskim gulazima i unutrašnjim kolonijama?
Ovaj seminar je možda iz naziva svoje kapele uklonio ime Samuela Milera – robovlasnika koji se koristio jevanđeljem da bi počinio i branio zločin nacističkih razmera i to tek nakon studentske pobune, ali on i dalje prihvata milijardera koji stiče svoje bogatstvo varajući zatvorenike koji u zatvorima rade 40-satne nedelje i plaćeni su, ako su ikada i plaćeni, malo više od jednog dolara dnevno.
Zatvori su savremene plantaže, i nije iznenađujuće, višemilionski biznis za oligarhe poput Majkla Fiša.
Bogati industrijski magnati tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka ulagali su novac i resurse u crkvu, uključujući i Prinstonski teološki seminar, kako bi uništili socijalnu evangelizaciju koju su predvodili hrišćanski radikali i socijalisti. Finansirali su brend hrišćanstva, koji je danas dominantan i koji meša veru sa slobodnim preduzetništvom i američkim ekscepcionalizmom.
Crkva je zabila u zečiju rupu, narcisoidne forme spiritualnosti koja se fokusira na “ima li tu mene” mentalitet. Ovo verovanje kaže da su bogati bogati ne zbog toga što su pohlepni ili privilegovani, ne zato što koriste svoju moć da eksploatišu druge, već zato što su briljantni i daroviti lideri, vredni poput Bila Gejtsa ili Džejmija Dimona, koji su vredni da ih se slavi poput orakula.
Ovo verovanje nije samo zabluda, već hrišćanska jeres. Reč jeres potiče od grčkog glagola “hireo”, što znači uhvatiti ili zgrabiti – to jest oteti za sebe na račun drugoga. Ne morate provesti tri godine na Harvardskoj teološkoj školi, kao što sam ja, da shvatite da Hristos nije došao da od nas napravi bogataše.
Liberalna crkva počinila je samoubistvo kada se odvojila od ovakvog radikalizma. Radikalni hrišćani predvodili su pokret za ukidanje ropstva, bili aktivni u Antimperijalističkom savezu, branili radnike tokom krvavih radničkih ratova, borili se za žensko pravo glasa, formulisali socijalnu evangelizaciju – koja je uključivala kampanje za reformu zatvora i obrazovne programe za zatvorenike – i bili motor antiratnog i pokreta za građanska prava. Socijalistički predsednički kandidat Judžin V. Debs mnogo je više vremena provodio citirajući Bibliju nego Karla Marksa. Njegov naslednik Norman Tomas bio je sveštenik presbiterijanske crkve.
Ovi radikali nisu bili prihvaćeni od strane institucionalne crkve, koja je služila kao bedem establišmenta, ali su održavali crkvu živom i proročkom. Učinili su je relevantnom. Radikali su bili i ostali njena nada.
Džejms Boldvin, koji je odrastao u crkvi i neko vreme bio i sveštenik, rekao je da je napustio propovedaonicu da bi propovedao Jevanđelje. On je znao da se Jevanđelje nedeljama slabo propovjeda u hrišćanskim bogomoljama. A danas, sa sveštenicima koji neprestano paze da ne uvrede svoje opadajuće i sve starije stado – one koji omogućuju svešteničke plate – to je čak i još rasprostranjeniji fenomen nego u vreme kad je Boldvin bio živ.
Ovo ne znači da crkva ne postoji. Ovo ne znači da odbacujem crkvu. Naprotiv. Crkva danas nije smeštena unutar kamenih zgrada koje nas okružuju ili prostranih, uglavnom praznih domova molitve, već ovdje, s vama.
Nalazi se s onima koji rade u zatvorima, školama i skloništima, onima koji organiziraju radnike Fast Fudova, koji pomažu neregistrovanim migrantima, koji formiraju večernje košarkaške lige u siromašnim zajednicama, kao što to mog kolega iz bogoslovije Majkl Grencen uradio u Elizabetu, u Nju Džersiju, i koji su uhapšeni na antiratnim protestima.
Bogataši poput Majkla Fiša nikada neće finansirati ovu crkvu, pravu crkvu. Ali mi ne trebamo njegov novac. Istinski stati uz potlačene znači prihvatiti da i sami budemo tretirani kao potlačeni. To znači razumeti da se borba za pravdu zahteva suočavanje.
Ne pronalazimo uviek sreću, ali u ovoj borbi otkrivamo čudan vid radosti i ispunjenosti, život pun značenja i vrijednosti, koji ismijava jeftinu raskoš i duhovnu prazninu milijardera poput Majkla Fiša, onih koji provode svoje živote gradeći patetične malene spomenike sebi.
Moramo ostati ukorijenjeni u ovoj radikalnosti, ovoj posvećenosti onima koji bivaju raspeti na zemlji. Moramo uvek zahtevati, čak i po cenu našeg vlastite udobnosti, sigurnosti i toga da li će se prema nama postupati pravedno. Možda nećemo uvijek pobediti zlo, ali naša vera znači da zlo nikada neće odneti pobedu nad nama.
Piše: Kris Hedžis za Consortium News,
Ilustracija: MidJourney prompt by Preokret