Ne samo američki političari, već i obični građani, kako je primetio Aleksa Đilas, rado citiraju očeve nacije u dnevnopolitičkim pitanjima. Ipak, iza slojeva patriotskog pozerstva i demagogije krije se iskreno poštovanje za idejno i političko nasleđe onih koji su poveli pobedonosni rat protiv onomad najveće svetske sile, uspostavili prvu građansku republiku i utemeljili ustav koji je i danas njen vrhovni zakon.
S druge strane, Srpska revolucija 1804, koju je vodeći stručnjak za jugoistočnu Evropu sa Jejla Timoti Snajder okarakterisao kao tipičan primer antiimperijalne revolucije, iznedrila je puno velikana mača, ali malo velikana reči čije ime ne nagriza zub vremena, kakvi su prota Mateja Nenadović i Filip Višnjić. Izvanredna istina da su svi ljudi jednako obdareni od Tvorca neotuđivim pravima na život, slobodu i potragu za srećom označila je zoru ere koju je Erik Hobsbaum krstio kao „doba revolucija 1775-1848“. Dositejeva je neizbrisiva zasluga to što je svojim dolaskom u pobunjeni Beograd seljačku rebeliju protiv globa i zuluma uveo u istorijsku rezultantu epohe.
To doba vrvelo je od bajronovskih heroja obadva sveta, poput markiza Lafajeta koji je posle odlučujuće pobede u Američkom ratu za nezavisnost kod Jorktauna oktobra 1781, nakon pada Bastilje komandovao francuskom Nacionalnom gardom i konačno odigrao ključnu ulogu u Julskoj revoluciji 1830. i padu Burbona.
Poljaka Tadeuša Košćuška, Vašingtonovog generala i vođu ustanaka protiv ruskog carizma u svojoj domovini Tomas Džeferson nazvao je najvećim znanim sinom slobode, ali je odbio da sprovede u delo njegov testament kojim je svoje bogatstvo zaveštao za otkup, obrazovanje i integraciju crnačkih robova, uključujući i Džefersonove – najradikalniji abolacionistički poduhvat do tada.
Takav je bio i prvi Srbin i Južni Sloven u Novom svetu, Đorđe Šagić ili Džordž Fišer, koji je uzeo učešće u četiri nacionalne revolucije, bilo kao ratnik ili njihov inspirator.
Srpska revolucija
Đorđe Šagić rođen je 1795. u pravoslavnoj svešteničkoj porodici Srba koje su seobe pred osmanskim nasiljem dovele u mađarski grad Sekešfehervar ili Stolni Biograd. Kada mu je otac umro, odlazi na školovanje u Karlovačku bogosloviju.
Iako se poliglotskim darom i dinamičnim karakterom dojmio mitropolitu Stratimiroviću, mladi Đorđe je imao radikalno drugačije planove od poziva jereja: sanjao je da se tragom romantičarskog pustolova Sime Milutinovića priključi Karađorđevim ustanicima.
Sa osamnaest godina učestvuje u odbrani Beograda 1813. Kada je Napoleonovim pohodom Rusija bila prinuđena da ostavi balkanske saveznike na cedilu, on se od kraha ustaničke Srbije sklanja nazad preko Save gde saznaje da mu je preminula i majka.
Dok se Kalemegdan pretvara u ogromnu pijacu srpskog roblja koje će biti odvedeno u daleke krajeve osmanske Turske, Šagić biva mobilisan u austrijsku vojsku da se bori protiv Napoleona. Ogorčen na hipokriziju i cinizam sila starog kontinenta prema borbi malih naroda za slobodu, dezertira, sa još jednim drugom.
U nepreglednoj hamburškoj luci koju Laba useca svojim ušćem, 1814. ukrcao se na brod nazvan po reci na kojoj je vojska pobunjenih američkih kolonista odnela svoju prvu veliku pobedu protiv britanske krune – jedrenjak Delaver.
Rođenje Džordža Fišera
U doseljeničkoj mitologiji, pristanak u američku luku izjednačen je sa ponovnim rođenjem. Mase ljudi su pristizale i upisivane pod najrazličitijim izmišljenim identitetima, a da to niko nije proveravao i dovodio u pitanje. Evropska sirotinja stizala je kao ugovorene sluge (indentured servants), radna snaga koja bi radila bez plate dok ne otplati dug za troškove puta. Položaj onih u dužničkom ropstvu bio je tek neznatno bolji od porobljenih crnaca.
Đorđe je pobegao od ovakve sudbine tako što je u pomorskoj oluji oteo čamac za spasavanje i rizikujući život sam se uputio ka priobalju Filadelfije. Kada su ga tamošnji ribari koji su ga pronašli upitali ko je i šta smera, odgovorio im je da je i on jedan od njih. Tako je igrom sudbine prisvojio novo prezime Fišer.
Jedno vreme je radio na pensilvanijskim farmama da bi nastavio dalje niz reku Ohajo koja se uliva u Misisipi, žilu kucavicu kontinenta. Ploveći najprometnijom rekom na svetu uz granicu sa Lujzijanom ka Viksburgu, bio je zgađen prizorima aukcija robova u njenim lukama, od kakvih je pre dve godine u zemlju slobode pobegao sa zgarišta porobljenog Beograda. Blagostanje srca američkog juga počivalo je na dehumanizaciji roblja.
Odlučio je da spusti sidro u gradiću Port Gibson, u okrugu Klejborn, i posveti se trgovini, uloživši u luksuznu radnju sa evropskom robom za dame. Tu, kao žitelj Port Gibsona, postao je prvi Srbin koji je primljen u državljanstvo Sjedinjenih Američkih Država.
Čitajući evropsku štampu do koje je dolazio, počinje da izveštava američku javnost o balkanskim prilikama. Borba protiv Osmanlija ostaće lajtmotiv njegovog angažmana čitavog života.
Čuvši za njegovo pisanje, jednog dana u radnju mu je ušao američki diplomata u Meksiku Džoel Poinset, koji mu je o svom trošku dobavio štampariju za umnožavanje pamfleta. On ga je ubedio da postane mason, rečima da je Džordž Vašington, kao i svi čestiti osnivači ove zemlje, pripadao toj organizaciji.
Fišerove pamflete koji su kružili preko Atlantika čitao je lord Bajron dok se spremao da se pridruži grčkim ustanicima, a stigli su i do Tomasa Džefersona. Potpisivao ih je pseudonimom Graeco-Americanus. Preko njih je upoznao i svoju prvu suprugu, Elizabet Dejvis. Njen otac Ruben Dejvis slovio je za poznatog plantažera – u građanskom ratu istakao se kao vatreni pobornik secesije i ropstva. Zetu, ćerci i njihovoj deci u nasledstvo ostavlja čitavu plantažu, među najbogatijim u državi, i to u jeku globalne pomame za pamukom koja je preko noći stvarala milionere: američki san mnogih od Đorđevih savremenika bio bi tu sasvim ostvaren. Ali južnjačka klima njemu nimalo nije godila: parazitski život aristokratizovane klase robovlasnika trovao mu je buntovni duh.
Senjor Horhe
Hajdučiju sa turske granice zameniće ekspedicijom američkih kolonista anglosa preko granice s Meksikom, u divljinu regije Tehas i Kuhila. Obe vlade – meksička i američka – u početku su ohrabrivale kolonizaciju nenaseljenih pograničnih krajeva obećavajućih prirodnih blaga._(1)_551x740)
Za to vreme u samom Meksiku traju politička previranja između monarhističkih centralista okupljenih oko evropske lože škotskog obreda i federalista na čelu sa liberalnim generalom Visentom Guererom, herojem iz rata za nezavisnost protiv Španije i sabratom Poinsetove masonske lože jorškog obreda sa centrom u Nju Jorku, kojoj je pripadao i novi američki predsednik Endru Džekson.
Guerero je Horhea Fišera dočekao otvorenih ruku, kao obrazovanu i sposobnu ličnost potrebnu razvoju Meksika: godine 1829. dobio je meksičko državljanstvo uz obavezu da godišnje naseli pet stotina američkih porodica u Teksas. Pod njegovim uticajem Meksiko reformom zakona, protivno interesima kolonista, ukida robovlasništvo.
Sudelovao je u meksičkom oslobađanju Tampika od španskog pokušaja ponovnog zauzimanja. Nastojanjima da kao carinik u Anavaku zavede red na Divljem zapadu stekao je neprijatelje na obe strane: za koloniste je bio izdajnik i agent vlade u Meksiko Sitiju, a za centraliste američki infiltrator i špijun.,_Carlos_Par%C3%ADs_(1820_-_1835)_500x740)
Kada je 1832. došlo do burnih promena u Meksiku – vlast je preuzeo bonapartistički despot Santa Ana – bio je prinuđen da se povuče. Iste godine u Matamorasu pokreće liberalni list Merkurio koji se brzo pročuo po beskompromisnim napadima na režim.
Tenzije između anglosa i Santa Anine hunte zaoštravale su se: kada je izbavio iz zatvora vođu kolonista Stivena Ostina, Fišer je povratio poverenje Teksašana. Postajao je sve više uveren da Meksiko nikada neće imati stabilnu i demokratsku vladu, te da Teksas mora potražiti budućnost u nezavisnosti. Santa Ana ga proteruje u Nju Orleans gde sa federalističkim generalom Hose Antonio Meksiom planira dizanje pobune.
Za to vreme Santa Ana pokreće kaznenu ekspediciju protiv kolonista. Bitka kod Alama početkom marta 1836. u kojoj su izginuli svi teksaški branioci utvrđenja skupa sa čuvenim Dejvim Kroketom, a Santa Anine trupe masakrirale ranjenike, američki je boj na Čegru i prelomni momenat Teksaške revolucije.
Posle Alama kolebljivo javno mnjenje skočilo je na stranu Teksašana, ali ne bez neumorne agitacije Fišera koji je u Nju Orleansu držao vatrene mitinge za prikupljanje sredstava i dobrovoljaca. Sa dva naoružana broda uputio se ka Tampiku u nameri da veže Santa Anine snage, no misija je završena katastrofalno i Fišer je jedva izbegao zarobljavanje.
A onda je došlo do naglog preokreta: u munjevitoj bici kod San Hasinta teksaška vojska pod generalom Semom Hjustonom razbila je Meksikance – više od polovine ih je izginulo, a zarobljen je i Santa Ana lično, primoran da se pomiri sa zahtevima pobunjenika.
Mlada Amerika
Osvojivši tako nezavisnost od Meksika, Teksas je postao Lone Star Republic – republika usamljena zvezda. U Vašingtonu se digla debata oko aneksije. Fišer je pisao političarima na Istočnoj obali ispravno predviđajući da ukoliko SAD pretenduju na to da budu kontinentalna nacija od Atlantika do Pacifika, moraju da anektiraju Teksas.
Bili su to dani uspona pokreta po imenu Mlada Amerika, nastalog po uzoru na slične evropske pokrete, ali zasnovanog na vitmenovskoj viziji američkog poslanja da proširi svoju demokratiju do najudaljenijih krajeva kontinenta i bude svetlo progresa u svetu, kao što je novinar Džon O’Sulivan formulisao u kontroverznom pamfletu Manifest sudbine._524x740)
Ta ideologija kulminiraće u Američko-meksičkom ratu 1846-1848, u vreme administracije predsednika Polka kada je Teksas konačno prisajedinjen SAD.
U robovlasničkim državama imućni plantažeri su monopolizovali svo plodno zemljište: agrarni ideal miliona evropskih doseljenika da će svako postati sitni vlasnik sopstvene zemlje živeo je kroz ekspanziju u neistražena zapadna prostranstva. Fišer je i tu odigrao bitnu ulogu kao šef teksaške komisije za uknjižavanje zemljišta. Nastanio se u Hjustonu, mladom gradu nazvanom po heroju revolucije, gde je položio pravosudni ispit, pa je biran za sudiju i člana gradskog odbora, a dobio je i čin majora u policiji.
Meksički rat
Kako ga malograđanski mir nikada nije zanimao, ubrzo je shvatio da ni u novoosnovanoj državi nema šta da traži. U svojstvu izaslanika teksaške vlade zaplovio je 1841. za strateški važno poluostrvo Jukatan u Meksičkom zalivu koje se bilo otcepilo od Meksika. Avanturista Džon Lojd Stivens koji je svetu otkrio majansku civilizaciju bio je impresioniran Fišerovom biografijom nakon što su se sreli u jukatanskoj epizodi.
Kada je 1851. izbila zlatna groznica zaputio se u Kaliforniju preko Paname, gde se kraće zadržao radeći kao savetnik i prevodilac, pošto tada kopneni putevi još uvek nisu bili prohodni, sa sinom Hiramom, koji ime graditelja Solomonovog hrama iz biblijske istorije duguje masonskoj simbolici, odakle se ovaj vratio kući sa par torbi blaga.
Džon Livingston ubrojao ga je 1853. u Portrete najznamenitijih živih Amerikanaca, gde navodi da je bio naročito učen u grčkom i latinskom, a da je pored maternjeg tečno govorio više od deset jezika, uključujući engleski, španski, nemački, mađarski i ruski.
U San Francisku zatim obnaša visoke administrativne funkcije, i bezuspešno se kandiduje za gradonačelnika. Razveo se od Elizabet Dejvis i ženio se još tri puta, ali bez potomstva.
U građanskom ratu
Tinjajuća tenzija između saveznih država oko pitanja robovlasništva na novopripojenim teritorijama, koja je eksplodirala kanonadom na Fort Samter 1861, razdirala je Fišera: na jednoj strani moralna uverenja – glasao je za Linkolna i gnušao se robovlasnika, na drugoj porodica u Misisipiju, Teksas kojem je posvetio najbolje godine života i Teksašani koje je 1848. predstavljao na polaganju kamena temeljca za spomenik Džordžu Vašingtonu. Uzalud je ostareli Sem Hjuston Teksašane odgovarao od nezavisnosti ubeđivanjem da je secesija od SAD samoubistvo. A onda su do Fišera došle vesti da je pri padu Viksburga jedan od njegovih sinova, sa kojim inače nije razgovarao, kao konfederalni oficir zajedno sa još tri hiljade zarobljenika pao u ruke generala Granta, vrhovnog komadanta Unije.
Pohitao je iz mirne Kalifornije na ratište ne bi li lično intervenisao kod žestokog generala koji je pripadao Poinsetovoj loži. Priča se da su na Fišerov nagovor zarobljenici pušteni kućama, što je slomilo emotivni otpor južnjaka u završnoj fazi rata. Julisiz Grant, koji je kasnije izabran za predsednika kao republikanac 1869, ušao je u istoriju kao simbol nacionalnog pomirenja i prvi pokrovitelj građanskih prava oslobođenih Afroamerikanaca, između ostalog iskorenivši Kju Kluks Klan.
Povratak Balkanu
Po dolasku u Kaliforniju Džordž Fišer popisan je kao Grk jer se izjasnio kao istočni pravoslavac. Američko iskustvo uverilo ga je da je oslobađanje Balkana od Osmanlija neizvodivo na ekskluzivno srpskoj platformi, već jedino pod parolom Balkan narodima Balkana. Stoga se okrenuo pravoslavlju i panslavizmu: od 1864. se kao član srpsko-rusko-grčkog dobrotvornog društva ponovo potpisivao kao Georgije Šagić.
Ovo društvo, koje su osnovala dvanaestorica Srba, dva Rusa i dva Grka 1865. godine, registrovalo je prvu multietničku pravoslavnu parohiju na kontinentu sa engleskim kao zvaničnim jezikom.
Uoči Berlinskog kongresa Georgije Šagić se, sa istim žarom kao kada je pre više od pola veka pristigao u novu domovinu, posvetio političko-propagandnom radu za stvar balkanskih naroda. Stoga ga je kralj Grčke Đorđe Prvi u znak zahvalnosti 1870. godine imenovao počasnim grčkim konzulom u SAD.
Sve vreme vodio je prepisku sa Simom Milutinovićem-Sarajlijom, Joakimom Vujićem i Gligorijem Vozarevićem, koji ga izveštava o otvaranju prve knjižare u Srbiji i prenosu Dositejevog groba u novi Saborni hram.
Kada je preminuo jedanaestog juna 1873. godine topovi sa Alkatraza ispalili su plotun u njegovu čast, a zastave širom zemlje povešane su na pola koplja. Miletićeva Zastava objavila je tada nekrolog sa iscrpnim osvrtom na njegov lik i delo.
Sahranjen je na pravoslavnom groblju u San Francisku.
Američki san
Kao i Šagić, najistaknutiji srpski velikani u SAD bili su prečani sa prostora Austrougarske: Pupin takođe Panonac, a Tesla lički Dinarac. Prečanin je bio i Crnjanski za koga je Vlastimir Sudar nedavno napisao da je u svojim ključnim delima dekonstruisao dva imigrantska idolatrijska mita: u Seobama rusofilski, a Romanu o Londonu vesternofilski. Međutim, u Šagiću kao da su se sasvim prožela dva utopijska mentaliteta, magloviti snovi o drugoj obali: prečanski san o oslobođenju matice preko Save i američki san o pionirskom izlasku na novu brazdu, preko okeana i zapadne granice, umoran od lojalnosti bilo kojoj kruni reakcionarne Evrope.
U njemu je anglosaksonska racionalnost artikulisala slovensku fantaziju i usmeravala anarhističku smelost koja ga je vukla napred u nepoznato. Kako piše Vladislav Bajac u svom romanu o njegovoj odiseji Bekstvo od biografije, oduvek su ga privlačile reke – jer su krčile put kroz nešto jače od sebe.
U mnogo čemu Đorđe Šagić bio je svedok i akter najburnijih i najtemeljnijih promena u istoriji SAD. Kao i grof Sava Vladislavić, koji je u službi Petra Velikog razgraničio Rusiju i Kinu, i Šagić je trasirao tokove sudbine jedne velesile.
Stotinu godina otkako je kročio na kontinent, Vudro Vilson, prvi južnjak u Beloj kući nakon perioda rekonstrukcije, zaratio je na strani Srbije, između ostalog i zbog presretnutog telegrama u kojem je Nemačka obećala Meksiku okupaciju Teksasa. U svojoj misiji povratka morala u geopolitiku evropskih sila, Vilson je postao drugi predsednik koji je za svog mandata prekrstario Atlantik.
Njegova uloga ispostaviće se ključnom u slanju Austrougarske na smetlište istorije i polaganje temelja našem hramu slobode, u kojem bi balkanski Sloveni, bezbedni od aveti feudalizma, sektarijanizma i drugih vidova društveno-istorijskog atavizma, gradili svoj vlastiti city upon a hill. Onaj prenesen iz mašte Andrićevih studenata mladobosanaca, u kojem se mnogo i pošteno radi, a dobro i slobodno živi, u kojem geniji našeg roda neće biti primorani da u potrazi za srećom isplovljavaju ka horizontu u službi stranih imperija, kao što je Đorđe Šagić morao da promeni ime i prezime postavši Džordž Fišer. Tad bi se moglo reći da je vizija koju je poneo u svom iseljeničkom srcu najzad pristala uz obalu jave.
Piše: Vojislav Durmanović za OKO
Ilustracija: MidJourney prompt by Preokret