U sredu je Beograd, glavni grad Srbije, bio šokiran nesvakidašnjom pucnjavom u jednoj osnovnoj školi. Trinaestogodišnji napadač ubio je osmoro svojih vršnjaka i jednog radnika obezbeđenja pre nego što je pozvao policiju i prijavio se. Samo dan kasnije, počeinju se pojavljivati očigledni “zločini oponašanja” u pet drugih škola: četiri u Beogradu i jednoj u Bihaću, u susednoj Bosni, u kojoj su deca pravila liste za ubistvo, pretila oružjem-igračkama ili napadala svoje nastavnike i vršnjake noževima. Onda se u petak, dogodio drugi napad, ovaj put na jugu prestonice, u kojem je ubijeno još osam ljudi, a četrnaest ranjeno.
U oba slučaja, neki preživeli su i dalje u kritičnom stanju i još uvek nije jasno da li će se broj žrtava uvećati. Ukupno, policija je intervenisala u 25 navodnih slučajeva zločina kopiranja samo u Srbiji. Još dve pretnje prijavljene su u Trbovlju, Slovenija, i dve u Skoplju, Severna Makedonija – potvrđujući tako strahovanja da će se zločini proširiti po Zapadnom Balkanu.
Masovne pucnjave u školama se ranije događale u Beogradu, niti su bile uobičajene u regionu. Međutim ovi događaji menjaju sve. Od Zagreba do Prištine i Novog Sada, sveće paljene u spomen na žrtve pratila su upozorenja da se isto može ponoviti izvan Beograda. Autoritarni političari sada to koriste u svoju korist.
Za čitaoce koji nisu iz Srbije treba napomenuti da samo nasilje u ovoj zemlji i nije neka novost: masovne pucnjave od strane odraslih su se već događala, a Srbija je u poslednjih nekoliko decenija doživela nekoliko ratova, počevši od raspada Jugoslavije i napora Slobodana Miloševića da se održi na vlasti. Njegovi prijatelji i kolege danas vode zemlju; Aleksandar Vučić, sadašnji predsednik, bio je ministar informisanja u Miloševićevoj vladi, preko koje je gušio slobodno izveštavanje, posebno tokom NATO bombardovanja 1999. U skladu sa svojim ratničkim nasleđem, Srbija je treća u svetu po posedovanju oružja, odmah iza Jemena i Sjedinjenih Američkih Država.
Međutim, ovde nije reč samo o oružju, već i o društvu koje je rastrzano između krajnosti. Srbija je, ako se uzmu u obzir primanja jedna od zemalja sa najizraženijom nejednakošću u Evropi, pri čemu 85 posto stanovništva mesečno prima sumu manju od prosečne plate. Takođe se diči, daleko, najvećom vladajućom strankom u Evropi, sa preko 750.000 članova. Mediji nisu slobodni, već pod stranačkom kontrolom, kao i javni servisi, pa čak i škole.
Obrazovne ustanove zemlje takođe su se suočile sa reformama usmerenim ka tržištu, koje uključuju pripremanje dece za “preduzetništvo” od najranijeg uzrasta. Srednjoškolci su izloženi takozvanom dualnom obrazovanju, u kojem ih se može poslati i u privatnu firmu (u Boru čak šalju tinejdžere da rade u rudnicima) u kojoj imaju malo ili nimalo pravne zaštite, s obzirom da su maloletni. Ako se starosna granica za krivičnu odgovornost smanji, kao što je predloženo nakon prvog masovnog ubijanja, možemo očekivati da će ova, ionako ranjiva grupa biti podložna selektivnoj državnoj manipulaciji.
Međutim, čak i ako zanemarimo ove činjenice, ukoliko upitate bilo kojeg tinejdžera o iskustvu života u Srbiji, slušaćete priču o društvenoj dekadenciji. Tinejdžeri su danas oni koji su odrastali u periodu posle krize 2008. godine. Videli su ne samo pad ekonomskog standarda, već i povećane političke tenzije zbog pokušaja vladajuće stranke da ojača kontrolu nad svim aspektima društva i da vrati moć vladajućoj klasi – što često znači onima koji su profitirali od oružanih sukoba u ratovima u kojima se raspala Jugoslavija. Zato nije čudo što su događaji u maju od strane udruženja srednjoškolskih učenika prepoznati kao posledica šire društvene krize.
Moglo bi se pomisliti da će vladajuća garnitura biti uzdrmana. Međutim, korumpirani političar, predsednik Vučić pronašao je lakši način: slobodu da ojača policijski nadzor i državnu kontrolu, a sve u ime tobožnje sigurnosti dece.
Kada se desio prvi napad, predsednik je posvetio posebnu pažnju tome koliko je “dobrostojeća” bila belogradska škola, kako je napadač imao odlične ocene, koliko je poštovan njegov otac (lekar), i najavio nekoliko mera kontrole oružja. Međutim, reakcija na drugi napad na periferiji Beograda bila je u potpuno drugačija. U ovom drugom slučaju, ministar unutrašnjih poslova Bratislav Gašić nazvao je napad “terorističkim činom”, iako bez ikakvog zakonskog utemeljenja. Vučić je ubrzo potvrdo klasifikaciju, a državni mediji hoski počeli širiti takav opis zločina.
Policija je zatim uhapsila člana muslimanske zajednice u Beogradu, opisujući ga kao islamističkog teroristu, zbog nekoliko nejasnih statusa na Facebook-u (kao što su “Ponekad morate sami da sprovedete pravdu”). Ali, udruženje profesionalnih pravnih stručnjaka iz Advokatske komore Beograda izrazilo je zabrinutost zbog označavanja drugog napada kao “terorističke pretnje” bez ikakvog zvaničnog razloga. To je bio brz stepen eskalacije koji je, kako ćemo uskoro videti, doveo do nečuvenog nivoa povećanja državne kontrole, čak i u poređenju sa onim tokom pandemije COVID-19.
Osoba osumnjičena za drugo ubistvo, dvadesetjednogodišnji muškarac koji živi na periferiji Beograda, uhvaćen je u majici sa natpisom “Generacija 88” (broj osamdeset osam označava osmo slovo engleskog alfabeta – HH, skraćenicu za “Heil Hitler”). Policija je pronašla nekoliko komada vatrenog oružja poput bombi, automatske puške i municije u stanu njegovog dede, u kojem se skrivao bežeći od policije. Malo detalja o njegovoj prošlosti je javno objavljeno, ali je tokom ispitivanja priznao krivicu.
Iako nije formalno uhapšen pod optužbom za terorizam, vlada i policija su brzo nazvali napad ideološki motivisanim činom terora: to jest, političkim aktom koji zahteva snažan politički odgovor. Teško je isključiti mogućnost da je napadač nacista. Međutim, pravnici i kriminolozi su ukazali da masovno ubistvo i akt terorizma nisu isto krivično delo i da bi trebalo da budu tretirani drugačije. Prema zakonu, tužilaštvo treba da pokrene klasifikaciju počinioca kao teroriste, što znači da predlaže da ga se stavi na državnu listu terorističkih organizacija, dakle slično onome što se događa u Sjedinjenim Državama. Država bi zatim trebala izdati uredbu da se stvari tako okvalifikuju, a sudija bi trebao prihvatiti ili odbiti takvu kvalifikaciju.
Umesto toga, ono što je usledilo jeste da su predsednik i Ministarstvo unutrašnjih poslova samovoljno označili zločin kao teroristički. To se, u stvari, već dogodilo. Čak je i nedavno hapšenje muslimana, koji nema nikakve veze sa zločinom, a na osnovu terorističkih optužbi, bilo zasnovano na njegovim objavama na Facebooku (od tada nije javno objavljena nijedna informacija). To nam govori da srpska država trenutno dozvoljava prilično liberalnu interpretaciju onoga što predstavlja teroristički čin. To ostavlja puno prostora za moguće zloupotrebe kategorije “terorist”, kao što je to slučaj u Sjedinjenim Državama. Za sada, mnogo toga zavisi od toga da li će država uspeti da prikupi dovoljno informacija da zakonski označi drugi čin masovnog ubijanja kao teroristički čin.
Za sada ćemo verovatno videti jačanja kratkoročnih policijskih mera kao odgovor, a dugoročna “rešenja” se očekuju u budućnosti.
Iz ovog ugla možemo razumeti početne reakcije države. Nakon drugog masovnog ubijanja, Vučić je najavio nekoliko mera, uključujući povećanje broja policajaca za 1.200 ljudi i njihovo raspoređivanje “non-stop” u svakoj školi u Srbiji, kao i “razoružavanje” stanovništva, s očekivanjem da će se ilegalno oružje zapleniti bez posledica do sredine juna, a nakon toga sledi zakonski progon. 5. maja je vlada ubrzano prihvatila većinu ovih mera., a 8. maja je Ministarstvo unutrašnjih poslova počelo da izdaje interne komunikacije školama, moleći ih da sačine liste učenika koji se smatraju a) mogućim počiniocima, b) mogućim metama, i c) onima koji izražavaju “asocijalno ponašanje”. Takođe su najavljene inspekcijske ekipe koje će se poslati u škole.
Ali, verovatno će uslediti još toga: Vučić je također najavio da će pripadnici policije moći da ulaze u kuće ljudi bez suda i naloga – nešto što je odbijeno dva puta u prethodnim pokušajima reforme zakona o policiji. Kao odgovor na prvo masovno ubijanje, starosna granica za krivično gonjenje će se također smanjiti sa četrnaest na dvanaest godina, što je izazvalo značajan otpor.
Međutim, čini se da Vučić ima prednost u argumentaciji da bezbednosne brige sada zahtevaju povećane mere. Osim toga, nedavne proklamacije policijskog sindikaa takođe idu u istom pravcu, uz kratkoročne zahteve za uvođenjem policijskog policijskog sata.
Također, ne treba zaboraviti ulogu medija u eskalaciji sveopšte zabrinutosti. Većina senzacionalističkih medija je izveštavanjem sa punim imenima žrtava, slikama, podacima i bombastičnim naslovima, predstavila zločin kao još jednu robu koja se prodaje na tržištu informacija. Prema nekima, to je samo dodalo ulje na vatru, jer je verovatnoća za imitiranje masovnog ubijanja povećana do mere “generalizovane imitacije” – što je pomoglo da situacija dodatno eskalira u stvarnosti, a ne samo u izveštajima. Stoga je strah i zabrinutost koje su širili liberalni mediji tada, zauzvrat, podstakao Vučićeve ambicije za državnom kontrolom.
Vučićeva želja za većom državnom kontrolom ima očigledne korene u njegovom formiranju kao političara. Kao što je pomenuto, bio je aktivan političar već tokom rata devedesetih godina i čak jčlan Miloševićevog kabineta.
Ni njegove represivne ambicije nisu opale tokom godina. Nakon poslednjih izbora, postavio je proruskog Aleksandra Vulina na čelo tajne službe (Bezbednosno-informativna agencija, ili BIA). Vulin je istovremeno na čelu tzv. Pokreta socijalista – u stvari, ostataka Miloševićevih kadrova iz devedesetih godina, sa prijateljskim stavom prema Moskvi. Vulin je postavljen na čelo tajne službe zbog njegove navodne specijaliziranosti u sprečavanju “obojnih revolucija”. Prema lokalnim medijima, čak je uspostavio “radnu grupu za suzbijanje bojnih revolucija” sa Savetom za bezbednost Rusije, sa čijim su se visokim predstavnicima ranije sastajao. Osim toga, mediji bliski državi su počeli da ciljaju pojedinačne novinare i aktiviste pre samo nekoliko godina, tako da je u vreme COVID-19 pandemije već je došlo do eskalacije masovne policijske represije. Vredno napomenuti je da Srbija ima jedinu vladajuću stranku u Evropi koja je otvoreno podržavala Putina i nije uvela sankcije protiv Rusije, a održavani su čak i proputinovski protesti.
Vredi napomenuti da bi Vučićeva agenda “policijske države” bila uspostavljena još ranije da raniji predlog zakona o reformi policije, koji je omogućavao policiji pravo na anonimnost, pravo na slobodniju upotrebu ličnih podataka i čak legalizovao policijske doušnike, odbijen nakon kritike stručnjaka i javnih protesta.
Kako su društvene tenzije u poslednjih nekoliko godina sve više jačale, nedostatak takvih dodatnih ovlašćenja za sprovođenje policijskih aktivnosti ponovo je štetio Vučiću. Vrhunac je postignut tokom masovnog protestnog pokreta protiv litijumskog rudarstva, odmah nakon što je niz zakona promenjen da bi se multikorporacijama poput Rio Tinta obezbedili uslovi na štetu lokalnog stanovništva. Vlada se suočila sa tim pokretom i bila vidljivo uzdrmana, zapravo, gotovo je potpuno pala. Iako je Rio Tinto projekat propao početkom 2022. godine, postojale su bojazni da bi Vučić mogao da ga ponovo aktivira čak pomoću povećane represije.
Izgleda da je ova tragedija Vučiću pružila priliku da uradi ono što nije uspeo postići zakonom o reformi policije, nudeći mu izgovor za ponavljanje ranijih proširenja represivnog aparata.
Ako se kvalifikacija školskog napada kao terorističkog čina prihvati – kao što je nastoji opravdati Vučićevom navodnom borbom protiv fašizma – to može pokrenuti rat protiv terorista po uzoru na Ameriku, ali u ruskom stilu. U dugoročnom smislu nije nerealno pretpostaviti daljnje eksperimente ovog tipa. To je posebno važno jer je prošle sedmice Vučić od premijerke Ane Brnabić navodno zatražio da ponovno uvođenje smrtne kazne. Njegov zahtev je navodno odbijen i trenutno se čini da neće uvoditi vanredno stanje. Međutim, to ipak govori puno o njegovim namjerama.
Sve se ovo dogodilo u samo nekoliko dana, a potpuni spisak mera i njihova primena postaće jasniji za nekoliko dana ili sedmica. Koliko god opasna bila kratkoročna eskalacija državne reakcije, do sada poduzete mjere upućuju na dugoročni razvoj neograničenih policijskih ovlasti, za koje postoji osnovan strah da će postati nova norma.
Postoji dodatna opasnost u tome da bi ove mere mogle uticati na druge države da krenu u istom pravcu. Da bi se shvatila ova tendencija, nije potrebno putovati dalje od susedne Mađarske, ili dalje na zapad do Slovenije. Bivši premijer te države, desničarski lider Slovenske demokratske stranke Janez Janša, također koristio pucnjavu kao izgovor za napad – od svih ljudi – na slovenačku levicu. On je svoja razmišljanja izlagao dok je bio gost Viktora Orbana na globalnom sastanku konzervativaca u Budimpešti, a na kojem je onlajn govor držao Stiv Banon.
Sve u svemu, događaji od ove sedmice ponovno postavljaju pitanja o tome kojim pravcem Vučić planira voditi Srbiju. S obzirom na pro-rusko raspoloženje u policiji i rast represije u proteklim godinama, nije teško zamisliti srpsku distopijsku budućnost, s stagnacijom plaća, rastućom inflacijom i sve većim društvenim tenzijama.
Hoće li Vučiću zaista biti potrebna više policijske represije, uskoro će biti odlučeno, posebno s rastućim opozicionim pritiscima. Tokom vikenda je pokrenuo priču o mogućim budućim izborima – obećavajući da će “sudbonosna odluka” biti donesena u ponedeljak, 8. maja. Čini se da je pokretanje priče o vlastitoj ostavci kako bi smirio opoziciju bio medijski trik u svrhu kontrole štete – isto što je Vučić tradicionalno radio pre svake prethodne izborne kampanje, samo da bi se posle pravio lud.
Međutim, sledećeg dana srpski ministar obrazovanja, Branko Ružić, podnosi je ostavku – što je opozicija i htela, a što znači da je Vučić žrtvovao barem jednog ministra. Ostali zahtevi opozicije uključivali su ostavku šefa tajne službe Vulina i zabranu promovisanja nasilja u tabloidima i medijima koji podržavaju državu. U ponedeljak, umesto Vučićeve objave, jedan deo opozicije i tzv. Sindikat Sloga održali su masovni protest u Beogradu, marširajući u tišini kroz ulice prestonice (oko pedeset hiljada ljudi, prema procenama medija). Ipak, Vučić nije objavio svoju odluku o tome ko će podneti ostavku, uprkos obećanju da će to učiniti, dok su tenzije rasle.
Konačno, mnogo će zavisiti od toga kako će biti protumačeni događaji ovog meseca – i da li će uslediti dalje eskalacije. Ali u krajnjem slučaju, ako se napadi zaista kvalifikuju kao terorizam, u vreme kada se nekoliko balkanskih država uveliko priprema za targetiranje opozicionih političkih aktera, budućnost šire populacije je, u najmanju ruku, neizvesna.
Bez obzira na to koliko je situacija stresna, moramo se odupreti iskušenju da pozovemo na “vanredno stanje”. Vredno je naglasiti da se bar neki napori posvećuju konkretnoj pomoći i solidarnosti (neki pojedinci su ponudili donaciju krvi i finansijsku pomoć porodicama žrtava). S obzirom da se profesionalne obrazovne organizacije već organizuju kako bi vršile pritisak i protestovale protiv nasilja, poruka međusobne pomoći mogla bi da ode daleko. U svakom slučaju, to će značiti mnogo više od reakcionarnih poziva na državni intervencionizam, a koji podstiču na nasilje koje, navodno, pokušavaju da spreče.
Piše: Aleksandar Matković za Jacobin
Ilustracija: MidJourney prompt by Preokret