Limitirana edicija (engl. Limited Edition) je marketinški termin koji se koristi za opisivanje posebne serije proizvoda u ograničenom broju. Obično su dizajnirani da privuku pažnju kupaca i izazovu osećaj ekskluzivnosti. Ova marketinška strategija se često koristi kako bi se povećala potražnja za proizvodom, ili stvorio osećaj hitnosti i ekskluzivnosti među potrošačima, dajući time dodatnu vrednost proizvodu.
U slučaju američkih automobila, limitirana edicija se često koristila kao marketinški trik kako bi se povećala prodaja automobila koji se slabo prodaju. Na primer, proizvođači automobila su modele identičnim standardnim, obeležavali kao limitirane, iako su mogli da proizvedu zaista ograničenu ediciju sa dodatnim funkcijama ili jedinstvenim dizajnom. Međutim, ova taktika može biti korišćena i kako bi se sakrile mane ili problemi koje automobil ima, a koje bi negativno uticale na prodaju. Marketinški trik uopšte se odnosi na marketinšku taktiku koja ima za cilj da utiče na percepciju potrošača i navede ih da donesu određene odluke u korist proizvoda ili usluge koje se promovišu. Uključuju manipulativne tehnike koje se koriste za stvaranje iluzije da je proizvod bolji nego što zapravo jeste, da se nalazi u ograničenom vremenskom ili količinskom periodu, da je trenutno popularan ili da će potrošaču doneti veliku korist.
Paralela koju možemo praviti između politike i klasičnog marketinga spaja se u političkom marketingu gde je prodavac političar, roba su izjave, a kupac je glasač koji kupuje ekskluzivnu ponudu. Godinama u domaćoj politici imamo prisutan fenomen ograničenih serija gostovanja aktuelnog predsednika u raznim medijima. Limitirani ekskluzivni intervjui. A predsednik tu uvek zna šta treba da proda da se dopadne svojim biračima. Predsednik prati javno mnjenje, meri, pomno prikuplja podatke o stavovima, mišljenjima i ponašanjima, istražuje i analizira potrošače. Može on i da komunicira s ljudima kroz javne događaje, da se susreće s ljudima, ali više voli da im maše izdaleka dok ga gleda niko. Ali ipak bira intervjue. U tim intervjuima predsednik se uglavnom obraća samo onima koji ga već podržavaju, što je ozbiljan vid manipulacije koji se naziva potvrđivanje uverenja (engl. confirmation bias). Zna on za taj psihološki fenomen koji se odnosi na sklonost ljudi da traže i prihvataju samo one informacije koje potvrđuju njihova postojeća uverenja i mišljenja, zanemarujući ili odbijajući informacije koje su u suprotnosti s njima. Ova tendencija uglavnom vodi do pogrešnih zaključaka, do širenja dezinformacija i prihvatanja teorija zavere, ali predsedniku to nije važno, sve dok uspešno crta glasaču svoj cilj-doći do limitirane i ekskluzivne serije – predsednikove reči. Govoreći samo onima koji ga već podržavaju koristi potvrđivanje uverenja kao strategiju da ojača verovanja svojih pristalica, čime dodatno učvršćuje podršku. Ne misli predsednik da je i koliko ovo štetno za društvo u celini, jer to može dovesti do polarizacije i razdvajanja različitih grupa ljudi, umesto razumevanja i zajedništva. Radi on mnogo na sebi, ali ne radi ništa na smanjenju svoje sklonosti prema sebi. Ne razmatra on različite perspektive i činjenice.
A znamo i mi da razumevanje ovog problema jeste naše oružje za socijalne promene, jedino koje sada imamo. Sve što nas je zateklo je produžetak i refleksija društvenih odnosa. Mi smo glas društvene pravde i nema mesta strahu jer sve zavisi od nas. Teška je filozofija, teško je razmišljati o pitanjima egzistencije i smislu života. Kompleksno je to i vrlo podložno različitim tumačenjima i filozofskim stavovima. Čak se i filozofi ne slažu u tome da li egzistencija ima inherentni smisao ili ne. Često je smisao života subjektivan koncept koji pojedinac sam stvara i ne postoji nezavisno od naših individualnih interpretacija i vrednosti. Iz tog ugla, egzistencija bi mogla biti lišena smisla ako pojedinac ne može da kontroliše svoj život i ne može pronaći ili ostvariti smisao koji odgovara njegovim potrebama i vrednostima. Kultura mase stvara lažnu svest kod pojedinaca, koja ih odvaja od stvarnog društvenog stanja i sprečava ih da se bore protiv društvenih nepravdi i neravnoteža. Ali osvešćivanje pojedinca je loše za sistem, pa predsednik igra na masu.
Pisao je Adorno o psihologiji masa u kontekstu kritičke teorije, a njegova glavna teza bila je da su moderne društvene strukture stvorile “kulturu mase” koja potkopava individualnost i kritičko mišljenje. Smatrao je da je jedna od ključnih karakteristika moderne kulture mase standardizacija. Ljudi se tretiraju kao pasivni potrošači i proizvodi, a ne kao jedinstveni pojedinci s vlastitim životnim iskustvima i perspektivama. Kako bi se održala ova standardizacija, Adorno tvrdi da su društvene institucije poput medija, obrazovanja i industrije zabave koristile masovnu kulturu kako bi kontrolisale i manipulisale masama. Razvio je koncept “kulturindustrije”, kojim je opisao proces u kojem se umetnost i kultura industrijski proizvode kako bi se učinkovitije kontrolisale mase. Kulturindustrija „proučava publiku kako bi proizvodila umetnost koja će joj se najviše svideti, i dobiti publiku koja voli umetnost koju joj proizvodi”. Tako ovih dana ljudi konzumiraju intervjue, bez kritičke analize ili refleksije.
Iako limitirana edicija može biti korisna marketinška strategija, glasači bi trebali da budu oprezni prilikom kupovine robe. Važno je istražiti karakteristike, performanse, kvalitet i sigurnost, kao i cenu. A mi skupo plaćamo svaku reč intervjua kroz princip retkosti koji sam sebi povećava privlačnost proizvoda. Iako marketinški trikovi mogu biti vrlo učinkoviti u kratkoročnom smislu, dugoročno mogu negativno uticati na poverenje potrošača i izazvati nezadovoljstvo potrošača kada se otkrije da su bili manipulisani. Ograničena dostupnost traži stvarnu vrednosti materijala.
Piše: Jelena Petrović za Preokret, Ilustracija: MidJourney prompt by Preokret