Reagujući na ishod glasanja o pokretanju postupka za članstvo Kosova u Savetu Evrope, predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je novu strategiju spoljne politike, koja bi se temeljila na različitom odnosu prema zemljama koje stoje na strani Srbije – bilo da uopšte ne priznaju nezavisnost Kosova ili da ga priznaju ali ipak glasaju protiv članstva te jednostrano proglašene i tek delimično priznate države u međunarodnim organizacijama.
Nije sasvim jasno u ovom momentu kako će se to Srbija odnositi prema jednima a kako prema drugima. Dve su mogućnosti. Jedna je da favorizuje prijatelje ali ne kažnjava protivnike. To bi podrazumevalo posebne privilegije za zemlje koje ostaju privržene srpskoj poziciji, ali ne bi uključivalo smanjenje diplomatskih aktivnosti ili – još gore, prekid odnosa – sa zemljama koje su priznale Kosovo i podržavaju ga.
Druga bi strategija, nazovimo je punitivna, bila mnogo riskantnija, jer je broj zemalja koje bi trebalo na taj način “kazniti” preveliki da i sama Srbija ne bi trpela posledice sopstvenih odluka. Vratile bi joj se kao bumerang. Svojedobno je Zapadna Nemačka – u okviru svoje tzv. Halštajnove doktrine – najavila prekid diplomatskih veza sa svima koji priznaju Istočnu Nemačku. Ali, kada je videla da joj takva politika više šteti nego koristi, odustala je od nje – nakon petnaestak godina njene selektivne primene. Slično je postupila i Srbija, koja je najpre povukla svoje ambasadore u zemljama koje su priznale Kosovo odmah po njegovu proglašenju nezavisnosti, da bi ih uskoro vratila.
Srpska spoljna politika i dalje se gradi na temeljima koje su postavili Boris Tadić, Vojislav Koštunica i Vuk Jeremić. To je politika “četiri stuba” i “vojne neutralnosti”. Ti su principi formulisani kao odgovor na proglašenje nezavisnosti Kosova 2008. godine, čime su, kako se danas pokazuje – dugotrajno, smanjene šanse Srbije da uđe u Evropsku uniju. Politika vojne neutralnosti je bila i odgovor na bombardovanje Srbije od strane NATO-a 1999. godine. Aleksandar Vučić nije dosad formulisao neku drugu politiku, premda je u svim ostalim javnim politikama (a spoljna politika je javna politika, kao npr. penzijska, zdravstvena, obrazovna i druge) kritikovao svoje prethodnike i revidirao dotadašnje pozicije.
U prvim reakcijama na rat u Ukrajini, on je dodatno afirmisao ta dva principa. Razvijanje odnosa sa SAD dovelo je do Vašingtonskih sporazuma pod Trampom, i do ozbiljnijeg poboljšanja tih odnosa za vreme Bajdenove vladavine, što se najbolje vidi u nekim nedavnim izjavama i postupcima Kristofera Hila, američkog ambasadora u Srbiji. Odnosi sa Evropskom unijom nastavljaju se na dva područja. Jedno je – u trgovinskim odnosima, u kojima EU i dalje izrazito prednjači u odnosu na sve ostale partnere. Drugo su politički odnosi, koji su međutim u zastoju. EU, izgleda, nije stvarno zainteresovana za proširenje na Zapadni Balkan, što je njena velika greška. Ali, izgleda i da Srbija nije mnogo entuzijastična ni zainteresovana za ulazak u EU, nego je ponesena idejom ekvidistance u odnosu na velike aktere međunarodne politike.
Od četiri scenarija o kojima je grupa BIEPAG
(Balkans in Europe Policy Advisory Group) razmatrala još 2014, izgleda da je “turski scenario” u odnosima EU i Zapadnog Balkana prevladao nad ostalima. On podrazumeva dugotrajno “ne još”, bez stvarnih pozitivnih pomaka ali i bez konačnog prekida. Kao što je Balkan istorijski bio “Turska u Evropi”, tako izgleda da je i sada pozicija Balkana u odnosu na Evropu slična onoj Turske.
Srbija je u međuvremenu unapredila svoje odnose sa Kinom, na što je naročito uticala pandemija kovida, kao i kineske investicije u Srbiji, koju Kina smatra glavnom zemljom Zapadnog Balkana. No, Kina nema posebnu strategiju za tu regiju, nego je tretira kao deo šire regije Istočne i Centralne Evrope u okviru inicijative 16+1. Takav pristup odgovara Srbiji i zato što ignoriše članstvo u EU kao kriterijum za saradnju. U 16+1 – za razliku od, recimo, poljsko-hrvatske (i od SAD podržane) inicijative povezivanja zemalja Jadrana, Baltika i Crnog mora u organizaciju “Triju mora” – ulaze i zemlje koje nisu članice Evropske unije, što odgovara Srbiji.
Poboljšanje odnosa sa Kinom Srbija vidi i kao alternativu za prethodno razvijene odnose sa Rusijom. Srbija, kao zemlja koja je više na strani revidiranja nego održavanja postojećeg međunarodnog poretka jer je ostala nezadovoljna svojim statusom nakon zadnje velike revizije tog poretka (1989), očekuje od Kine da bude predvodnik promena u međunarodnom sistemu. Rusija to više ne može biti, jer se izolovala napadom na Ukrajinu i jer se u Ukrajini, izgleda, zaglavila, te je stoga pokazala svoje slabosti.
Rusija je nakon početka ovog novog rata s Ukrajinom, u februaru 2022. postala problem za srpsku spoljnu politiku. Održavanje makar uobičajenih odnosa sa Rusijom postalo je gotovo nemoguće. Za Srbiju je već sada poseban problem u tome što Milorad Dodik nije uzeo u obzir nove okolnosti, pa danas odnos prema njemu postaje test srpske spoljne politike prema Zapadu, a ne samo prema Rusiji. Tretiranje Rusije u spoljnoj politici isto kao što bi se tretirala Evropska unija ili SAD, za te zemlje je neprihvatljivo, jer takav pristup ne prepoznaje razliku između zemlje koja je napala drugu suverenu državu i ostalih.
Zbog rata u Ukrajini postavlja se pitanje – je li politika “četiri stuba” uopšte moguća. Može li ona u ovim novim okolnostima popraviti poziciju Srbije u svetu? Ili joj više šteti nego koristi, koliko god bila principijelna i koliko god i Srbija, kao i sve druge zemlje, ima na nju pravo.
Isto je i sa pitanjem vojne neutralnosti. Srbija, iz svima (pa i Zapadu) razumljivih razloga pokazuje otpor prema eventualnom članstvu u NATO-u, prevashodno zbog 1999. Time je, međutim, ona danas ostala jedna od dve (ili tri, zavisno od toga kako neko gleda na Kosovo) zemlje Zapadnog Balkana koja je ostala izvan te organizacije. Za SAD Zapadni Balkan je sada smanjen na samo te tri zemlje (BiH, Srbija, Kosovo) jer se sve zemlje koje su u NATO-u smatraju opredeljene i integrisane u Zapad. Paradoksalno je i da Rusija tako gleda na taj region. Ona smatra da svoj uticaj može održati ili čak i povećati samo u Bosni i Hercegovini (prevashodno Republici Srpskoj) i Srbiji, jer su u međuvremenu sve ostale zemlje ušle u NATO.
Ostanak izvan NATO-a, dakle, čini te dve zemlje interesantnima, a time i potencijalno važnima i za Zapad i za Rusiju. To ima svoje prednosti, ali i vrlo ozbiljne nedostatke. Da li Srbija stvarno želi da bude potencijalno polje sveobuhvatnog nadmetanja između dve konfrontirane sile, a istodobno da nema garancije koje pružaju npr. sponzorsko-klijentski odnos sa nekom od njih ili formalno uključenje u neku od struktura koje garantiraju bezbednost svojim članicama?
Premda treba visoko ceniti ideju vojne neutralnosti, koja je usmerena prema održanju mira i dobrih odnosa u svetu (kao što je ranije bila i nesvrstanost), realnopolitička analiza savremenosti pokazuje da ona možda više nije tako lako ostvariva kao što je bila u Hladnom ratu. Tada su zemlje kao što su Finska, Švedska, Austrija, Irska i druge mogle biti neutralne, a Jugoslavija, Kipar i Malta nesvrstane. Šta je danas sa tim zemljama i njihovim spoljnim politikama? Jugoslavije više nema, a ostale zemlje su članice Evropske unije, koja danas ima zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku. Time je njihova neutralnost ostala bez stvarnog sadržaja, kolikogod recimo Austrijanci i dalje insistiraju na tome da ona postoji. Zemlje koje su integrisane u zapadne strukture imaju danas ne samo bolju zaštitu nego i stiču samopouzdanje. Osećaju da su deo procesa odlučivanja o suštinski važnim pitanjima, a ako se suoče sa unutarnjom nestabilnosti postoje načini da se spreči da ona eskalira.
Otkako je ušla u NATO, Evropsku uniju, a ove godine i u evrozonu i šengenski prostor, Hrvatska se, recimo, oseća mnogo moćnijom nego što je bio slučaj pre toga. Ona više ne smatra da mora ono što ne želi, premda ne može sve što želi. Mađarska, premda kritikuje zapadnu politiku prema Rusiji, i ne pomišlja da napusti NATO i Evropsku uniju, jer zna da bi joj to više štetilo nego koristilo.
Kosovsko pitanje je, međutim, praktički onemogućilo Srbiji da pređe spoljnopolitički “Rubikon” koji je očigledno muči i koči već dugo. Kako se pridružiti organizaciji koja je bombardovala Srbiju, i to u ratu koji je bio protivan ne samo međunarodnom pravu nego i povelji samog NATO-a? To je pitanje ozbiljno i Zapad ga treba shvatiti ozbiljno. A istodobno je važno i da sama Srbija vidi druge slične slučajeve iz prošlosti, od kojih su neki slični.
Nemačka i Japan su, takođe, nakon Drugog svetskog rata mogli postaviti to pitanje: kako se pridružiti Zapadu koji je na Japan bacio dve atomske bombe i koji je okupirao i raskomadao Nemačku najpre na četiri a posle na dva dela? Ili – Grčka i Turska, koje su se udružile premda su bile više neprijatelji nego saveznici. Ili Italija, koja je mogla kriviti (i) Zapad za gubitak teritorija, npr. Istre. Bila je već više od 20 godina članica NATO-a pre nego što je Osimskim sporazumima iz 1975. pristala na definitivni gubitak teritorija za koje je smatrala da su možda ipak njene, i čiji status nije bio definisan odmah nakon rata.
Svaka zemlja koja se pridruživala Evropskoj uniji to je činila svesna da će izgubiti deo nominalnog suvereniteta, jer će morati poštovati odluke koje su donesene zajednički. Ali je zaključak da će se članstvom u EU (pa i u NATO-u) u stvarnosti povećati, a ne smanjiti, stvarna moć zemlje prevagnuo nad strahovima. Čak je i jedna Hrvatska, koja je tvrdila, naravno netačno, da je hiljadu godina sanjala nezavisnost, prihvatila članstvo u Evropskoj uniji jer je smatrala da je ono najbolja garancija za dugoročni opstanak zemlje i za povećanje moći u odnosu na druge, pre svega Bosnu i Hercegovinu i Srbiju. Ući u EU pre drugih znači imati mogućnost da se odlučuje o ulasku tih drugih. Ostanak izvan Unije možda godi kolektivnom egu nacije (koja time smatra da je nezavisna i da je sačuvala suverenost) ali u stvarnosti slabi zemlju u odnosu na njene glavne konkurente. Ni u Hrvatskoj nije bilo velikog entuzijazma za članstvom u EU. U stvari, samo 28 posto ukupnog broja birača je glasalo za ulazak u EU na referendumu 2012. (58 posto nije izašlo na referendum). Ali, interesi su prevagnuli nad emocijama – od kojih je najveća bila ravnodušnost.
Nova srpska spoljna politika – ako se doista počne raditi na njoj – mora da ponudi odgovore na sledeća pitanja, ako želi da bude relevantna: kako povećati šanse da se ostvare strateški ciljevi Srbije, za koje pretpostavljamo da su: bezbednost, ekonomski napredak, izbegavanje stigmatizacije i izoliranosti, te povećanje spoljnopolitičke moći zemlje. Ako to nisu njeni glavni ciljevi – trebalo bi da se vidi koji su, koji je njihov red važnosti i da se objasni zašto su važniji od ovde nabrojanih. Spoljna politika služi da formuliše “nacionalne interese” (u stvari “državne”), da ih predstavi drugima i da ih pokuša ostvariti, pri čemu treba da izbegava prepreke i opasnosti. Kako se to postiže?
Postoje tehnike, taktike i strategije kojima se mogu uvećati šanse za postizanje tih ciljeva. Bilo bi dobro da oni koji učestvuju u procesu preformulisanja spoljne politike Srbije budu upoznati sa njima. Recimo, jedna od tih strategija se zove “bandwagoning”, pridruživanje postojećim međunarodnim savezništvima i organizacijama, pri čemu se manje-više prihvata da postoji (jedna) lokomotiva, dok su drugi u statusu vagona. Njihovo je da slede, da vode računa da ne iskoče jer bi time ugrozili celu kompoziciju. Stići će na destinaciju više naporom onoga ko predvodi nego sopstvenim. Na neki način, uz malo sreće, mogu biti “kolateralni dobitnici”, legalizovani “šverceri” koji profitiraju od energije, novca, napora koje investira vlakovođa. Onaj ko predvodi tu kompoziciji ne smatra te zemlje “nametnicama” ili “slepim putnicima”, nego ih uvažava i “vuče” jer na taj način povećava sopstvenu moć i ostvaruje svoje interese. Radi se o simbiozi u kojoj sve strane pokušavaju da ostvare ono što im treba. Većina malih zemalja odlučuje se da barem isproba ovu strategiju, jer nema snage – ni finansijske ni kadrovske ni odbrambene – da sama organizuje svoj voz.
U unipolarnom svetu, često drugog voza i nema. Premda se nekad čini da na putovanju koje je usmereno u pogrešnom smeru sve stanice budu pogrešne, čekanje voza kojeg nema ne vodi nikamo. Naročito frustrira to što drugi putuju, dok oni koji čekaju voz kojeg nema posmatraju.
Druga je strategija direktnog povezivanja sa jednom (retko kad više) velikom i moćnom globalnom silom. Ta se strategija naziva klijentsko-sponzorskim odnosom u spoljnoj politici. Umesto ulaska u međunarodne organizacije, države se odlučuju da nađu zaštitnika, koji će ih štititi isto ili više nego što mogu te organizacije. Tipičan primer je Izrael i njegovo oslanjanje na Sjedinjene Države. Drugi slučaj je odnos Belorusije i Rusije, gde je Rusija dosad bila glavni zaštitnik. Japan je nakon Drugog svetskog rata imao takav odnos sa SAD. U devedesetima, pre nego što je ušla u EU i NATO, Hrvatska je za nezavisnost našla sponzora u Nemačkoj, a za reintegrisanje teritorija (1995) – Sjedinjene Države. Albanija (i Kosovo) danas, slično, smatra da joj je najvažnije zadržati dobre odnose sa SAD, te ih ne brine mnogo to što nisu članica EU.
Treća je strategija niše, odnosno specijalizacije za pojedina pitanja ili teme u međunarodnim odnosima. Tom strategijom države sebe predstavljaju – a ponekad i stvarno čine – važnima, korisnima, neizbežnima. One pokazuju da mogu nešto što druge ne mogu, ne znaju ili ne žele. Koriste sopstvene prednosti, bilo geografske, istorijske, energetske, populacijske, kulturalne i sl., ali to ne rade stihijski i slučajno nego osmišljeno i namerno, kako bi pokazale da se drugi mogu na njih osloniti za rešavanje problema koji same ne mogu rešiti. Neutralne zemlje tako pokušavaju ubediti ostale da mogu biti dobre posrednice ili pregovaračice u sukobima.
Zemlje koje se nalaze blizu Balkana, primerice, pokušale su sve – ne sa velikim uspehom – da ponude neka rešenja za ratove i posleratne krize, a posebno su se angažovale na podsticanju politike proširenja – npr. Grčka kroz samit u Solunu 2003, a kasnije i Slovenija i Hrvatska kroz proces Brdo–Brioni. Austrija se angažovala u Bosni i Hercegovini (kroz visoke predstavnike) kao i u investiranju u bankarski sektor, telekomunikacije i supermarkete. Ona se donekle držala slogana: “if not by tanks, than by banks”.
Četvrta i peta strategija spoljne politike su manje korisne i više rizične, ali se mogu primeniti u pojedinim specifičnim slučajevima. Jedna od njih je politika ćutljivosti (nevidljivosti), odnosno izbegavanja svrstavanja pa i učestvovanja u odlučivanju o pitanjima koja su posebno rizična za unutarnje odnose u zemlji. U podeljenim društvima, kao što je npr. Crna Gora ili Severna Makedonija, a naročito u onima koja su imala tragično iskustvo ratova, npr. u Bosni i Hercegovini ili sada u Ukrajini, spoljnopolitička orijentacija takođe deli ljude, ponekad i do opasne granice po stabilnost zemlje.
Nije tačno, naime, da je spoljna politika posebna u odnosu na druge javne politike jer se o njoj očekuje – i postiže – saglasnost svih aktera u politici. Upravo obratno, spoljna politika je ponekad ona javna politika u kojoj se najteže postiže konsenzus, a nekad on nije moguć. Recimo, spoljnopolitičko pitanje je podelilo Veliku Britaniju na one koji su podržavali Bregzit i one koji su mu se suprotstavljali. U Ukrajini je pitanje odnosa sa EU i Rusijom pocepalo zemlju, koju je tek spoljašnje ugrožavanje (ratom) donekle ujedinilo. U Bosni i Hercegovini je pitanje priznanja Kosova i članstva u NATO-u potencijalno veoma opasno za jedinstvo zemlje. U takvim slučajevima, možda je za zemlju najkorisnije da izbegava ta rizična pitanja i da ostane ne samo neutralna nego potpuno neangažovana. Drugim rečima, da privremeno “nestane” sa scene kad se u međunarodnim forumima odlučuje o takvim pitanjima. Ćutljivost ne čuva zemlju toliko do drugih, koliko od sebe same.
Zadnja mogućnost, koju je takođe bolje izbegavati na engleskom se naziva crusading, a bolje bi je bilo prevesti kao neki ideološko-moralni ekskluzivizam ili čak zelotizam, tvrdoglavost koja najčešće vodi u poziciju usamljenog aktera. Zemlje koje tvrde da su sasvim različite od drugih jer su moralnije, jer su istorijske žrtve, jer promovišu novi tip vrednosti koje drugi ne prihvataju (ali ne krive za to sebe nego druge), revolucionarne zemlje u svojoj prvoj fazi nakon revolucije, one koje smatraju da se jedino one drže međunarodnog prava dok ga svi drugi krše, ne mogu stvoriti savezništva a retko kada mogu ubediti druge da treba da se menjaju. One najčešće završavaju kao parije pa su u najboljem slučaju ignorisane a u najgorem izolovane i sankcionisane. Pritom možda nije sve što govore i misle pogrešno ili netačno, ali u politici to što ponekad imaju pravo nema veliku vrednost.
Politike nema bez uveravanja drugih, bez iznošenja stavova i argumenata. Ali, nju se ne može svesti samo na to. U suštini odlučivanja su ideje, interesi i identiteti, koje treba uvažavati i nastojati da se oko tih pitanja postigne kompromis, koliko god ponekad bio neprincipijelan ili neracionalan.
Pisanje nove strategije srpske spoljne politike trebalo bi da razmotri sve ove opcije i da odluči šta Srbija želi a šta ne želi u međunarodnoj areni. Danas izgleda da srpska spoljna politika koristi pick and mix tehnike, koje, primerice, primenjuje neko ko želi da u istu kesu utrpa razne bombone, jer su svi po istoj ceni te je svejedno koliko je kojih. Ali, to smanjuje jasnoću izbora i time zbunjuje druge, koji vole da na jedan način pričaju sa sličnima a na drugi sa različitima. Uz to, bomboni koje meša nemaju istu cenu – neki su mnogo skuplji od drugih.
Recimo, Srbija do neke mere sledi taktiku bandwagoninga, jer izražava želju da se priključi kompoziciji koja se zove Evropska unija. Ali istodobno govori o četiri lokomotive, koje ipak danas vode u najmanje dva a potencijalno tri ili čak i četiri različita smera. Ne može isti vagon biti deo dveju kompozicija, naročito ne u situaciji u kojoj dva voza (zapadni i ruski) voze jedan prema drugom, izgleda po istim šinama. Srbija nema snage da formira sopstveni “voz”, jer nije velika sila. Pitanje je da li je takvu snagu imala Jugoslavija, koja je pokušala – s pokretom nesvrstanih – da organizuje svoj “voz”. Pa ipak, i za to joj je bilo potrebno partnerstvo sa uticajnim zemljama Azije i Afrike, te razumevanje dveju supersila toga vremena. Neodlučnost Srbije u pitanju odabira voza, koja izgleda kao odlučnost, ne vodi nikamo.
U traženju sponzora, Srbija takođe ima polovičan – ili čak i slab – uspeh. Koja je to zapadna zemlja koju Srbija vidi kao svog najboljeg prijatelja? Nemačka? Francuska? SAD? Mađarska je važna zemlja, ali nije presudna i teško da može biti zamena za nekog od stvarno velikih i uticajnih potencijalnih sponzora. Da li je to Kina? Ako je Kina, to će dovesti Srbiju u koliziju sa SAD i verovatno EU. Da li je stvarno moguće da Srbija želi da postane “nova Albanija” – jedina evropska zemlja koja je u sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog stoleća oslonac svoje spoljne politike videla u Pekingu?
Po pitanju niše, Srbija bi takođe morala da ima ozbiljnu strategiju. Brendiranje država je važan i ozbiljan posao, na kojem treba raditi sistematski. Recimo, u svojoj novoj knjizi, Sažetoj istoriji Srbije koju je u januaru ove godine objavio Kembridž juniverziti pres, Dejan Đokić, profesor na londonskom univerzitetu, nabraja poznate ljude iz Srbije. Spisak je fascinantan. Ostaje da se pitamo: da li Srbija može da popravi sliku o sebi, da smanji stigmatizovanost i da se suprotstavi predrasudama i stereotipima koje o njoj oblikuju razni evropski nacionalisti, antibalkanisti i antisrbi, time što će sistematski emitovati pozitivnu sliku o sebi, naglašavajući da je ona zemlja talentovanih, vrednih, uspešnih ljudi za koje se u svetu zna ali se ne zna da su iz Srbije, ili se to ne uzima u obzir?
Slika o sebi ne može, naravno, da nastane propagandom, nego mora biti utemeljena u stvarnosti, pa stoga treba da se zapitamo i koliko Srbiji štete nerazumne izjave koje relativizuju suverenitet drugih zemalja (npr. kroz ideju “srpskog sveta” i slične), i tolerisanje obožavanja raznih ratnih i drugih zločinaca u javnom prostoru.
Ali, kad se radi o niši, Srbija treba da definiše i šta želi da ponudi drugima. Zbog čega je Srbija danas potrebna Evropskoj uniji? Šta joj donosi? Ulazak u EU na osnovi polupretnje – da će, ako je ne prime, ona da postane opet problem za EU – niti je moguć niti poželjan. Ne ulazi se u prijateljske odnose sa drugima tako da im se zapreti da ćete da im napravite problem ako vas ne prihvate kao prijatelja.
Pristup koji bi pošao od ideje da Srbija možda može da bude koristan posrednik u stvaranju mira u Ukrajini, ili kao zemlja koja možda može da smanji napetosti između Kine i Zapada, ili koja može da odlučujuće pomogne smanjenju tenzija na Balkanu (što se od nje i očekuje), mnogo je bolji i bio bi efikasniji. On bi bio i u skladu sa namerom – ne samo Srbije nego manje-više svih zemalja srednje, istočne i jugoistočne Evrope – da se prikažu kao “most” i “bedem” Evrope u odnosu na druge.
Srbija danas vodi politiku vojne neutralnosti, ali ne i ćutljivosti, premda je ćutljivost danas verovatno korisnija i manje kontroverzna od glasnosti koju pretpostavlja orijentacija ka neutralnosti. Srbija bi trebalo da bira o kojim temama ne želi ništa da kaže, a da ta namerna nevidljivost ne bude problematična. U tom kontekstu, naročito bi trebalo da izbegava politiku moralno superiornog aktera koji vodi neki “krstaški rat” za vrednosti koje drugi ne poštuju. Nema mnogo vajde od kritike drugih da krše međunarodno pravo ili da primenjuju jednu politiku u jednom a drugu u drugom slučaju. Uostalom, ti koji to rade znaju da to rade, a znaju i zašto rade upravo tako. Njihove politike neće se promeniti zbog toga što ih Srbija na to upozorava. Ali bi se možda mogla promeniti politika prema Srbiji koja ih na to ne upozorava.
Nadajmo se da će najavljena strategija spoljne politike uzeti u obzir ove elemente, te da će – umesto da bude dodatni problem za samu Srbiju – biti dokument koji će Srbiji smanjiti probleme, ako ih već ne može u potpunosti ukloniti.
Piše: Dejan Jović za Velike priče
Ilustracija: MidJourney prompt by Preokret