Ključ ekonomskog razvoja i zaustavljanja siromaštva leži u investicijama. Države postižu prosperitet kroz investiranje u četiri prioriteta.
Najvažnije je ulaganje u ljude, kroz kvalitetno obrazovanje i zdravstvenu zaštitu. Sledeće je ulaganje u infrastrukturu, poput električne energije, sigurnog pristupa vodi, digitalnih mreža i javnog prevoza.
Treće je ulaganje u prirodni kapital, tj. zaštitu prirode. Četvrto je ulaganje u poslovni kapital. Ključ je u finansiranju: mobilizacija sredstava za investiranje u potrebnoj količini i brzini.
U principu, svijet bi trebalo da funkcioniše kao međusobno povezan sistem. Bogate zemlje, sa visokim nivoima obrazovanja, zdravstvene zaštite, infrastrukture i poslovnog kapitala, treba da obezbjede dovoljno finansija za siromašne zemlje, koje hitno moraju da izgrade svoj ljudski, infrastrukturni, prirodni i poslovni kapital.
Novac bi trebalo da teče od bogatih ka siromašnim zemljama. Kako bi se zemlje u razvoju obogatile, profiti i kamate bi se vraćali bogatim zemljama kao povrat na njihove investicije.
To je dobitna situacija za sve. I bogate i siromašne zemlje imaju koristi. Siromašne zemlje postaju bogatije, a bogate zemlje ostvaruju veće prinose nego što bi ostvarile ako bi investirale samo u svoje ekonomije.
Čudno je što međunarodno finansiranje ne funkcioniše na taj način. Bogate zemlje uglavnom ulažu u bogate ekonomije. Siromašnije zemlje dobijaju samo mrvice finansijskih sredstava, što nije dovoljno da se izvuku iz siromaštva. Najsiromašnija polovina svijeta (zemlje s niskim prihodima i zemlje s prihodima nižeg srednjeg nivoa) trenutno proizvodi oko 10 biliona dolara godišnje, dok najbogatija polovina svijeta (zemlje s visokim prihodima i zemlje s prihodima višeg srednjeg nivoa) proizvode oko 90 biliona dolara.
Finansiranje iz bogatije polovine prema siromašnijoj trebalo bi da iznosi oko 2-3 biliona dolara godišnje. U stvarnosti se investira samo mali dio te sume.
Problem je što se ulaganje u siromašne zemlje čini kao preveliki rizik. To je tačno ako stvari posmatramo kratkoročno. Pretpostavimo da vlada zemlje s niskim prihodima želi da pozajmi novac da bi finansirala javno obrazovanje.
Ekonomska dobit od obrazovanja je veoma visoka, ali za njeno ostvarenje je potrebno 20-30 godina, dok se današnja djeca obrazuju 12-16 godina i tek tada ulaze na tržište rada. Ipak, zajmovi su često samo na pet godina i denominovani su u američkim dolarima umjesto u nacionalnoj valuti.
Pretpostavimo da zemlja danas pozajmljuje 2 milijarde dolara koje dospjevaju za pet godina. To je u redu ako vlada u roku od pet godina može da refinansira 2 milijarde dolara još jednim zajmom na pet godina. Sa pet refinansirajućih zajmova, svaki na pet godina, otplata dugova se odlaže za 30 godina, do vremena kada će se ekonomija dovoljno razviti da vrati dug bez novog zajma.
Ipak, u jednom trenutku, zemlji će vjerovatno biti teško da refinansira dug. Možda će pandemija, kriza na Vol stritu ili neizvjesnost u vezi sa izborima uplašiti investitore. Kada zemlja pokuša da refinansira 2 milijarde dolara, naći će se isključena sa finansijskog tržišta. Bez dovoljno dolara na raspolaganju i bez novog zajma, dolazi do nesolventnosti i zemlja završava kao hitni slučaj MMF-a.
Kao i u većini hitnih slučajeva, ono što slijedi nije prijatno za posmatranje. Vlada smanjuje javne rashode, suočava se sa društvenim nemirima i dugotrajnim pregovorima sa stranim povjeriocima. Ukratko, zemlja pada u duboku finansijsku, ekonomsku i socijalnu krizu.
Imajući o ovome predznanje, agencije za kreditni rejting poput Moody’s i S&P Global daju zemljama nisku kreditnu ocenu ispod “investicionog nivoa”. Kao rezultat, siromašne zemlje nisu u mogućnosti da dugoročno pozajmljuju novac. Vlade trebaju ulagati u dugoročne planove, ali kratkoročni zajmovi vlade teraju na kratkoročno razmišljanje i ulaganje.
Siromašne zemlje takođe plaćaju vrlo visoke kamatne stope. Dok vlada SAD-a manje od 4 posto godišnje plaća za pozajmicu na 30 godina, vlada siromašne zemlje često plaća više od 10 posto na petogodišnje pozajmice.
MMF, sa svoje strane, savetuje vladama siromašnih zemalja da ne pozajmljuju mnogo novca. U suštini, MMF govori vladi: bolje je odustati od obrazovanja (ili električne energije, ili sigurne vode, ili asfaltiranih puteva) da bi se izbjegla buduća finansijska kriza. To je tragičan savjet! To dovodi do zamke siromaštva, umjesto da se omogući izlazak iz siromaštva.
Situacija je postala nepodnošljiva. Siromašna polovina svijeta dobija poruke od bogate polovine: dekarbonizujte svoj energetski sistem; garantujte univerzalnu zdravstvenu zaštitu, obrazovanje i pristup digitalnim uslugama; zaštitite svoje prašume; obezbijedite siguran pristup vodi i sanitarnu infrastrukturu; i još mnogo toga. A ipak, očekuje se da sve to ostvare uz mršavih petogodišnjih zajmova s kamatama od 10%!
Problem nije u globalnim ciljevima. Oni su dostižni, ali samo ako su investicije dovoljno visoke. Problem je u nedostatku globalne solidarnosti. Siromašnijim zemljama su potrebni zajmovi od 30 godina s kamatom od 4%, a ne petogodišnji zajmovi s kamatama većim od 10%, i potrebno im je mnogo više finansiranja.
Jednostavnije rečeno, siromašne zemlje zahtjevaju kraj globalnog finansijskog aparthejda.
Postoje dva ključna načina da se to postigne. Prvi način je da se približno pet puta povećaju sredstva za finansiranje Svjetske banke i regionalnih razvojnih banaka (kao što je Afrička razvojna banka). Te banke bi onda mogle da pozajme novac na 30 godina i po kamatnoj stopi od oko 4%, a zatim ga dalje pozajmljuju siromašnim zemljama po tim povoljnim uslovima.
Ipak, njihove operacije su suviše male. Da bi se banke proširile, G20 zemlje (uključujući SAD, Kinu i EU) moraju da ulože mnogo više kapitala u te multilateralne banke.
Drugi način je da se popravi sistem kreditnog rejtinga, savjeta o zaduženju Međunarodnog monetarnog fonda i finansijskih upravljačkih sistema zemalja koje pozajmljuju novac. Sistem treba da se bazira na ideji ka dugoročnom održivom razvoju. Ako bi siromašne zemlje mogle da se zaduže na 30 godina, umjesto na pet, neće se, u međuvremenu suočavati sa finansijskim krizama.
Sa pravom vrstom dugoročne strategije pozajmljivanja, uz podršku preciznijih kreditnih rejtinga i boljih savjeta Međunarodnog monetarnog fonda, siromašne zemlje će imati pristup mnogo većim protocima novca po mnogo povoljnijim uslovima.
Najmoćnije zemlje će ove godine imati četiri sastanka o globalnoj finansijskoj situaciji: u Parizu u junu, u Delhiju i UN-u u septembru, u Dubaiju u novembru. Ako velike zemlje budu radile zajedno, mogu mogle bi riješti stvar. To je njihov istinski posao, umesto da vode beskrajne, razorne i katastrofalne ratove.
Piše: Džefri Saks za The New World Economy, Ilustracija: MidJourney prompt by Preokret